Sigurno još postoje dobri ljudi koji rade određene stvari bez naknade, ali u svojoj praksi još nisam sreo slučaj gde bi na visokom političkom nivou savetnici radili pro bono. Ovako za „Politiku” Drago Kos, predsednik Radne grupe OEBS-a za borbu protiv korupcije, komentariše učestale vesti da su pojedini bivši političari, nekada visoko pozicionirani u svojim zemljama, postali savetnici drugih vlada ili aktuelnih funkcionera u drugim državama. Kos ističe da uvek postoji određeni oblik obeštećenja – ili, kao što kažu Englezi: „Nema besplatne večere.” Političari se, pak, bar zvanično, kunu da je ipak ima i da iza tog svojevrsnog volontiranja ne stoje ni nevidljivi tokovi novca ni trgovina političkim uticajima.
Ovih dana stigla je vest da je nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije i predsednik Liberalno-demokratske partije Čedomir Jovanović postao savetnik hrvatskom članu Predsedništva Bosne i Hercegovine Željku Komšiću. Predsedavajući Predsedništva BiH Milorad Dodik je, pak, za svog savetnika izabrao proslavljenog reditelja Emira Kusturicu. I Jovanović i Kusturica su odmah saopštili da će savetničke funkcije obavljati pro bono, odnosno besplatno.
Jovanović je objasnio da je njegova „obaveza da pomogne Željku Komšiću i Bosni i Hercegovini”. To što je, kako je saopštio, posebno angažovan u BiH je zato što „bolje od drugih razume da pitanje Bosne i Hercegovine nije problem koji može tako jednostavno da se reši, nego je za njegovo rešenje potreban i razuman Beograd, kao što moraju biti razumni i Sarajevo i Zagreb”. Zato će, kako je najavio, biti na svim tim adresama „kako bi objasnio onima koji donose odluke koliko je važno da jedni druge slušamo i da svoje probleme rešavamo zajedno”.
Lider LDP-a, inače, ne krije svoje stavove u vezi s Republikom Srpskom pa je svojevremeno izazvao bes tamošnje javnosti stavom da je „Republika Srpska napravljena na srebreničkom genocidu, na etničkom čišćenju nezabeleženom u Evropi posle Drugog svetskog rata”.
Angažovanjem Kusturice, Dodik je, kako je rekao, ispunio svoje obećanje dato posle izbora. Reditelj je svojevremeno izjavio i da je Dodik čovek kome u suštini nisu potrebni savetnici. „Ja sam njemu bio savetnik otkako se znamo. On je čovek kome u suštini ne trebaju savetnici, ali koji voli da čuje ono što mu je duhovito i što je na neki način interpretacija stvarnosti”, rekao je Kusturica u oktobru prošle godine.
Nedavno se ponovo pokrenulo i pitanje savetničkih usluga Instituta Tonija Blera koji savetuje Vladu Srbije. Premijerka Ana Brnabić je ponovila da za te usluge Vlada ne izdvaja ni dinar iz budžeta.
„To je deo njihovih neprofitnih aktivnosti, dakle pro bono. Zašto Institut Tonija Blera ima ovakve neprofitne aktivnosti koje se ne odnose samo na Srbiju, nego na još neke zemlje, morate da pitate njih. Ne mogu ja da govorim o njihovoj strateškoj politici”, rekla je Brnabićeva, odgovarajući na pitanja novinara. Podsetila je da je i sama radila pro bono savetujući Naled (Nacionalnu alijansu za lokalni ekonomski razvoj, odnosno udruženje kompanija, opština i organizacija civilnog društva). „Ne znam zašto ste uvereni da ako neko radi pro bono da mu neko drugi daje novac. Pa ja sam radila tako. Imala sam posao, ali sam radila pro bono, pomagala sam Naledu. Niko mi to nije plaćao. Nije mi plaćao Naled, što ne znači da me je plaćao neko treći”, rekla je Brnabićeva.
Mnogo komentara je bilo i na pisanje pojedinih medija da je estradni menadžer Zoran Bašanović postao savetnik za ekonomiju makedonskog premijera Zorana Zaeva.
Trgovina političkim uticajima vrlo često se meša s lobiranjem, a Kos za naš list objašnjava da je u teoriji vrlo lako razlikovati ove dve stvari. „Ako zbog uticaja na ljude koji odlučuju pobedi kvalitet predloženog rešenja, onda je to lobiranje. Ako pobedi bilo šta drugo, nagrada, mito, obećanja, položaj ili status čoveka koji utiče, onda je to trgovina uticajem. Uobičajeno, ali ne uvek, političkim ili čak direktna korupcija. Naravno, problem je u praksi u tome što se usvojena rešenja uvek prikazuju kao kvalitetno najbolja”, kaže Kos, koji je kao direktor Agencije za borbu protiv korupcije u svojoj zemlji Sloveniji imao mnogo problema.
Komentarišući skeptičnost javnosti prema informacijama da neko svoje vreme troši kako bi nešto besplatno radio, on kaže da sigurno još postoje dobri ljudi koji rade određene stvari pro bono. Najveći problem je, kako objašnjava, dokazati trgovinu političkim uticajima jer se ta trgovina može otkriti i dokazati tek posle završenih radnji, odnosno kad nastupe njene posledice.
„Pre toga se može dosta toga videti iz sklopljenih ugovora jer i u slučaju pro bono savetovanja mora da postoji ugovor u kojem se definišu – ako ništa drugo – povraćaj troškova i odgovornost za obe ugovorne strane. Ko će inače da odgovara ako zbog savetovanja dođe do neke štete?”, objašnjava Kos.
U besplatno savetovanje je teško poverovati, osim u nekim slučajevima, kaže Nemanja Nenadić iz „Transparentnosti Srbija”.
„Ne treba isključiti slučajeve gde ljudi nekada možda hoće da pomognu nekom prijatelju ili već iz nekog drugog razloga. Naravno, ne mora značiti da je svako savetovanje nužno plaćeno. Imate ljude koji su imali moć u jednom trenutku i dobre kontakte, na primer dok su bili na nekoj značajnoj funkciji koja im je omogućila veliki broj važnih kontakata. Samim tim, takva osoba postaje atraktivna da je neko angažuje kao savetnika. I uobičajeno je da to bude plaćeno”, objašnjava Nenadić i dodaje da se može razumeti angažovanje nekih uticajnih ljudi radi kontakata koje imaju, ali dodaje i da bi bilo mnogo logičnije da se oni plaćaju iz srpskog budžeta, a ne možda iz nekih izvora koji nisu vidljivi jer se u tom slučaju može opravdano postaviti pitanje da li oni zastupaju i neke skrivene interese.
Kada je reč o dokazivanju trgovine političkim uticajima, Nenadić kaže da se to naravno nikada ne može u potpunosti rasvetliti. Ali ono što može jeste da se učini javno dostupnim podatak o kontaktima koji donosioci odluka imaju s drugim licima, sa zainteresovanim stranama.
„Zakon o lobiranju u Srbiji počinje da se primenjuje od avgusta. On će, međutim, samo jednim delom rešiti tu stvar, a ostaje veliki deo nepokriven. Naime, postoji obaveza kako lobisti treba da dođu do donosioca odluka, do funkcionera, ali ni na koji način nije sprečeno ili zabranjeno da se ti kontakti odvijaju i na neki neformalan način”, kaže Nenadić.
