petak, 06.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 12:22
INTERVJU: OLIVERA ĐORĐEVIĆ, reditelj

Gorke opaske Jurija Poljakova

Naravno da junak komedije „Koferče” nije superheroj koji za jedno popodne, kao Brus Vilis, može da spasi svet. Ali niko od nas to nije. Zato nam je ta njegova trapava i smešna pobuna toliko bliska
Autor: Borka Golubović-Trebješaninsreda, 10.04.2019. u 21:00
(Фото: Јован Његовић Дрндак)

Komedija „Koferče” je prvi komad Jurija Poljakova koji režiram, ali mi on kao pisac nije bio nepoznat pošto je njegov roman „Jare u mleku” jedna od onih knjiga kojima se rado vraćam, kaže za „Politiku” nagrađivana rediteljka Olivera Đorđević koja na sceni zemunskog Madlenijanuma postavlja „apokaliptičnu” komediju „Koferče” kako ju je nazvao sam autor Jurij Poljakov. Premijera je u petak 12. aprila od 19.30 sati, a u predstavi igraju Marko Gvero, Jelena Ćuruvija Đurica, Gorica Popović, Ivan Bekjarev, Dubravko Jovanović i drugi.

– Kad je reč o naslovu„Koferče” pisac ne ostavlja nikakvu nedoumicu u pogledu žanra. Iako govorimo o svetskoj velesili i potencijalnoj nuklearnoj katastrofi, deminutivom nas pisac obaveštava da je u pitanju komični pristup koji neminovno vodi nizu neizbežnih peripetija glavnog junaka Mihaila Stražarenka. Poljakov koristi svoj komad da se razračuna sa onim pojavama koje, očigledno, smatra apokaliptičnim u današnjem ruskom društvu. U „Koferčetu” tako imamo predstavnike vojske, politike, umetnosti, sporta, medija, uz osvrt na stanje u obrazovanju, a asocijacije na stanje u našem sistemu su brojne – kaže rediteljka.

Komedija „Koferče” u kojoj glavni junak krade od predsednika Ruske Federacije tajno koferče sa dugmetom za pokretanje atomskog rata nudi neverovatno duhovite situacije?

„Koferče” prati jednog od onih malih ljudi koji su uvek prisutni u pratnji onih velikih i moćnih. On je čovek koji mnogo toga vidi i čuje, ali njega uglavnom ne vide i ne čuju. Na početku komada on odlučuje da, zbog nepravde koja mu se desila od strane nadređenih, uzme stvar u svoje ruke. Ono što je meni bilo važno u radu na ovoj predstavi jeste niz podudarnosti koji očigledno postoji u funkcionisanju (ili nefunkcionisanju) sistema u Rusiji i kod nas. Teme korupcije, pozicije medija, pozicije umetnika, bez obzira na vodviljsku pozadinu, ipak izbijaju u prvi plan ovoga teksta. Gorke opaske koje Poljakov stavlja u usta svog glavnog junaka, poput: „Kod nas su ljudi pola države pokrali, pa ne sede u zatvoru, nego u vladi”, kao da je napisao neki današnji Nušić, ovde i sada. A opet je „Koferče” i prava komedija u kojoj se vešto smenjuju elementi vodvilja i apsurda.

Predstava se uspešno igra već četvrtu sezonu u Moskovskom teatru satire. Mislite li da će je i publika ovde tako dočekati?

Sa jadnim i prevarenim majorom Stražarenkom koga su „preskočili u redu za stan” može da se poistoveti gotovo svako i u našoj publici. A bilo bi mi drago da posle ove, ili bilo koje druge predstave, neko u publici bude inspirisan da reaguje na neku nepravdu u svom okruženju. Ne mora se baš pretiti atomskim oružjem, ali nekad je, valjda, neophodno podvući crtu i reći: Ne može više ovako, ja na ovo ne pristajem, kao Mihail Stražarenko. Naravno da junak komedije sa elementima vodvilja nije superheroj koji za jedno popodne, kao Brus Vilis, može da spasi svet. Ali niko od nas to nije. Zato nam je ta njegova nedovoljno planirana, trapava i smešna pobuna toliko bliska.

Zadatak umetnika jeste da bude društveno odgovoran, da razume stvarnost, ali da bude i kritičan. Koji je po Vama najsnažniji znak u pozorištu?

Nisam više sigurna šta bi tačno bio zadatak umetnika sada i ovde. Na umetničkim akademijama su i dalje glavni udžbenici iz vremena Miroslava Belovića, Mate Miloševića, Bojana Stupice, iz vremena kad je umetnost u ovoj zemlji, uz pozorište kao njen važan deo, imala smisla. Sada bi primereniji udžbenici bili oni koji bi bili kombinacija menadžmenta i samopomoći, nešto što bi mladim ljudima objasnilo kako da nađu smisao kad pokušaju da za koju godinu rade i kad im se učini da pokušavaju da se popnu na Mont Everest opremljeni japankama i kanticom za pesak. Udžbenik koji im daje uputstvo kako da odgovore kad službenik kompetentne kadrovske komisije određene za smanjenje broja zaposlenih u kulturi izjavi da je mesto garderobera u pozorištu nepotrebno „pošto glumac može sam da okači svoj kaput”. Udžbenik koji objašnjava da reč „etika postoji u nadahnutim govorima u pozorišnim bifeima, a da u realnosti nad svakom probom i predstavom prednost ima neorganizovani producent bilo koje serije koji u jedanaest uveče javlja glumcu da ima neodložno snimanje u šest ujutru...

Gotovo da ste postali zaštitni znak festivala „Dani komedije” u Jagodini gde redovno osvajate glavne nagrade?

To mi je izuzetno drag festival i laž bi bila reći da mi nagrade osvojene tamo ne prijaju, ali uvek me najviše raduju druge stvari. Trenuci radosti tokom rada na predstavi, smeh na probama, osećanje da je istinski blagoslov to kad ti tvoj posao pričinjava apsolutnu radost i poništava sav stres svakodnevnog života, a onda život predstave sa publikom, puna sala nasmejanih ljudi i njihovi komentari pri izlasku...

Rođeni ste u Beogradu ali svoj profesionalni angažman sa velikim uspehom negujete u Subotici? U čemu je draž vojvođanske ravnice budući da je to podneblje rasadnik pozorišnih talenata?

Mada sam rođena Beograđanka, najznačajnije predstave sam uradila u pozorištima u Subotici, Novom Sadu, Somboru i Zrenjaninu. U pravu ste kad kažete da je Vojvodina rasadnik pozorišnih talenata, ali su uslovi u kojima rade često nepojmljivi. Narodno pozorište u Subotici, čiji sam direktor Drame na srpskom jeziku, već više od deset godina radi u bivšoj fabrici „Mladost”, u prostoru koji više liči na scenografiju nekog Koljadinog komada. Pozorište u Kikindi životari već godinama takođe u neuslovnoj zgradi koja je tek sad krenula u kakvu-takvu rekonstrukciju. Pozorište mladih u Novom Sadu, koje decenijama odgaja publiku tog grada, odnedavno je podstanar na sopstvenoj sceni. Narodno pozorište u Somboru već nedeljama bije bitku da svoju renomiranu kuću održi renomiranom, dok pozorište „Toša Jovanović” u Zrenjaninu, takođe bez prava na sopstveni prihod, muku muči da održi Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine, sa svake godine više nego oskudnim budžetom. Lepo je što je Vojvodina rasadnik pozorišnih talenata, ali u svakom rasadniku bi trebalo da postoji i neko ko te biljke neguje.


Komentari4
1f6a5
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Stole
Alal vera Olivera!
Nenad Djiric
Kako dobar tekst! Hvala!
Radovanka
Koferce....hm,hm....na koga li je mislio ???!
Obućar
Jel igra Hana Selimović?

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja