četvrtak, 16.07.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
četvrtak, 11.04.2019. u 22:55 Živojin Rakočević

Bez prava na slike, knjige, novine

Stalno oduzimanje ljudskih prava dovelo je desetine hiljada Srba na KiM u institucionalni geto
Монахиња у порти манастира Грачаница (Фото EPA-EFE/Valdrin Xhemaj)

Gračanica – „Ima jedna vaša slika. U kola je, da vidite”, govorio je na lošem srpskom jeziku sredovečni Albanac u Domu kulture „Gračanica”. Istoričar umetnosti Nebojša Jevtić video je na zadnjem sedištu automobila ulje na platnu. Boje slikarske škole nastale u Prištini, jedva vidljivi spomenik na Gazimestanu, slikar je Ljubiša Tanasković. Pitanje gde je našao sliku nije razumeo, ali je znao da tu sliku može prodati samo Srbima, „da se ne baci”. Na kraju su se pogodili oko cene i umetničko delo je sačuvano.

Godinu dana kasnije, tihi i uzdržani stvaralac i kulturni radnik Ljubiša Tanasković sreo se sa svojim delom. U tom susretu nije mogao da sakrije drhtanje ruku, nije želeo da ima svedoke tog susreta. Bile su zadušnice, a on se sreo i sa svojim radom i bivšim životom. U njemu je Ljubiša, rođeni Prizrenac, stigao da bude umetnik, da studira lepe umetnosti u Lionu, da dobije zvanje specijaliste likovne umetnosti u Marseju, da bude nastavnik i direktor Galerije umetnosti u Prištini.

Za razliku od mnogih, on se trudio da bude nevidljiv i tih, da radi za druge, i oko drugih. Kroz njegovu galeriju prošli su Sava Šumanović, Mića Popović, Dragan Mojović, Savo Rakočević i svi značajni slikari Kosova i Metohije. U svemu je bio čovek grada, zato je posle rata odlučio da ne ide iz Prištine, a onda su ga u Goleškoj ulici 5. avgusta 1999. otela trojica pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova. Slike iz podruma u kome je bio zatočen ostale su samo za njega, a znanje o tome ko ga je oteo bilo je deo osmeha čoveka koji je preživeo.

Ostao je direktor Galerije, slikar i umetnik koji za sebe nije uradio ništa. Godinama je pisao Ministarstvu kulture da ga razreše funkcije direktora Galerije, čiji su se radnici pretvorili u raseljena lica, a on je održavao minimum rada. Na zadušnice je uzeo svoju sliku i otišao.

Godinu dana kasnije, umro je Ljubiša Tanasković, tiho i nikome na teretu. Njegova supruga sakupila je slikarsku zaostavštinu, i u martu ove godine, u Kući Đure Jakšića u Beogradu, organizovala izložbu „ Svet moje slike”. Oko te slike skupio se jedan nestali grad, njegovi slikari, pisci, sveštenici, urbani svet, raseljena porodica. Na centralnom mestu stajala je ona pronađena slika i umetnikova i porodična želja da se u Gračanici, u Domu kulture organizuje ova izložba.

Sa pozivnim pismom iz Gračanice, sa spiskom radova i pečatom Kuće Đure Jakšića stiglo se do prelaza Jarinje i povratka umetnika u zavičaj. Ljubazni carinik Đingiz uzeo je papire i otišao, zatražio najavu izložbe iz Opštine Gračanica, i kad mu je objašnjeno da će najava odmah stići, uz osmeh je rekao da se ona mora slati Ministarstvu, a da Ministarstvo obaveštava njega: „Procedura!”. Objašnjenja, molbe, pozivanje na ranije prolaske sa slikama završavaju se smirenim pozivanjem na zakone.

Gazimestan, slika Ljubiše Tanaskovića

Sati prolaze, a slikar Ljubiša Tanasković ni mrtav ne može u svoj zavičaj.

Na najbesmislenijoj od svih bolesnih balkanskih granica, koja razdvaja jedan svet, jednu kulturu i njeno shvatanje, umetnost ne prolazi. Mora se nazad u Rašku, u dom profesora Vladana Virijevića i Dejana Koturanovića, direktora Centra za kulturu „Gradac”. Tu će Ljubiša „sačekati” povratak u zavičaj, a carinik Đingiz je završio svoj posao. Na Jarinju, usred kanjona, u pustari – plandištu divokoza – umetnost neće proći.

Ove granice, koje se svakim danom dograđuju i opremaju sredstvima zaštite, propuštaju drogu, oružje, kriminalce i krijumčarenje ljudi, ali su hermetički zatvorene za prolaz normalnih vrednosti.

Godinama knjige ne mogu stići na Kosovo i Metohiju. Neki nevidljivi etnički poštar, specijalista za literaturu i bibliotekarstvo, negde u Prištini, vraća ili baca knjige na srpskom jeziku i ćirilici. Za protekle četiri godine u gračanički Dom kulture stigla je knjiga pisca i novinara Vojkana Ristića iz Vranja i časopis „Luča” iz Subotice. Ristićev roman „Engleski izdavač” štampan je latinicom i čudnog je imena, a „Luča” je tanka kao pismo, pa su promakli cenzoru u Prištini. Kako je moguće da su se 1539. godine, osamdeset godina posle Gutenberga, ovde štampale knjige, a danas oni koji baštine to nasleđe ne mogu dobiti knjigu na svom jeziku i pismu?

Nevidljiva gvozdena zavesa je oko nas, od 24. novembra 2018. Srbi na Kosovu i Metohiji su jedini evropski narod koji nema pravo na novine. Zabranjeno mu je čitanje novina. Uvedene su takse, i svet što je u Osmanskom carstvu imao glasilo, koje se zvalo  „Carigradski glasnik”, više ne čita štampu na svome jeziku. Ta štampa je deo života, na groblju u Goraždevcu, na fotografiji je čovek, ispred kog se nalazi neotvorena „Politika”, s njom ispod ruke je otet Đorđe Cvijanović u Prištini, 1999. godine.

Pre Drugog svetskog rata, u selu Svračak kod Vučitrna, izlazilo je „Seljačko kolo” urednika Adama Pribićevića, imalo je 4.000 pretplatnika, čitali su ga i Albanci. U doba, kako to danas Albanci tvrde, srpske prevlasti, uoči sukoba 1999. godine, Albanci su imali 18 dnevnih, nedeljnih i mesečnih publikacija, danas ih imaju jedva sedam, sa sveukupno 3.000 prodatih primeraka, dok se srpski list „Jedinstvo” deli besplatno po getima, gotovo ilegalno.

Granica je po svojoj prirodi sredstvo represije, na njoj su čuvari besmislenog sistema, i zaštitnici antivrednosti. Na njoj je ljubazni carinik Đingiz na Jarinju podržao otmicu Ljubiše Tanaskovića iz 1999, deceniju kasnije učestvovao u prodaji njegove ukradene slike i konačno ga, sa svim što je uradio, posle smrti zaustavio na granici. Đingiz mora jednom otići, on je danas mera naše slobode.

Stalno i neprekinuto oduzimanje ljudskih prava dovelo je desetine hiljada Srba u institucionalni geto, oko njega se nalaze službenici koje sistem usmerava da dovrše ono što je oružje započelo. Kako je moguće da se dvadeset godina od rata nekome može zabraniti susret sa slikama? Problem je malo dublji, jer naša kultura i duhovnost ovde čuvaju izuzetne slike, još od 13. veka i od tada su one naša najvažnija galerija. Hektari fresaka su veći i važniji od svega što smo uradili i što i danas možemo da pokažemo. Zbog toga su posle svih prepreka, administrativnih prelaza ili granica, slike Ljubiše Tanaskovića ipak stigle u Gračanicu.

Svetlost i ljubav

Memorijalna izložba Ljubiše Tanaskovića „Svet moje slike” otvorena je sinoć u Galeriji Doma kulture „Gračanica”. Rodna Sredska i obližnji Prizren, ali i Priština su više od onoga što se očima može videti – oni su duboko lična himna večne ljubavi, oni su najdublja misao koja oblikuje i određuje čitavo biće, utkana svetlost i mistična vatra duha, što transformisano u likovnu azbuku veoma rečito progovara iz Ljubišinih slika, rekla je o Tanaskovićevim slikama istoričarka umetnosti Vesna Todorović. Izložbu je otvorio pisac Petar Sarić.

Komentari12
ee771
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Branislav
To je slika i prilika americkog oblika demokratije i gomila europskih vrednosti,kako obozava da kaze portparolka one sefice Mogerini!!!!
Radmila Mišić
Tekst je nedorečen-trebalo je da sadrži pitanje: Šta rade te silne NVO koje se bore za ljudska prava, zar ne mogu da podignu glas za ljudska prava Srba na KIM (a veliki broj tih NVO dobija pare od vlade Srbije)? Šta rade naši akademici, pišu li cirkularna pisma svojim kolegama naučnicima u inostranstvu kako Srbi ne mogu na KIM ni srpske novine da čitaju? Šta rade naši književnici koji dobijaju strane stipendije i plaćene boravke na jezeru Komo za pisanje romana, da li igde kažu "Ja pišem ali moja knjiga ne može da stigne do čitalaca na KIM, usred Evrope"? Nešto ih ne čujemo da se javljaju.
буки
Ноћас сам два пута прочитала овај болно тужан текст, који нам без уплитања политике показује апсурде косовског друштва у 21-ом веку. Заспала сам са скоро физичким болом због немоћи да се том нашем народу доле омогући живот достојан човека, а јутрос још већи шок, јер је човек из Ниша овакав текст искористио да у свом коментару започне дискусију о граматици српског језика. Не знам да ли је могуће бити толико безосећајан, или Нишлија још није савладао читање са разумевањем прочитаног, али сам затечена постојањем таквих људи, морала да напишем овај коментар. Хвала ако га објавите.
Mobutuseseseko Kukungbendewazabwanga
Није тај наш народ ''доле'', напротив, ви сте ''доле'', јер Морава не тече узбрдо.
Samir
Divan tekst Politike o tome kako politika sputava umetnost, i ovo nažalost ne važi samo za Kosovo i Metohiju, već i za Srbiju, BiH, Hrvatsku, Crnu Goru... zato što umetnost mora biti omedjena i zatvorena u nacionalni tor gde je najvažnija nacija autora a ne samo delo.
Filipovic Bozidar
Ovaj divni covek,knjizevnik I veliki borac za opstanak Srba na mucenom KiM Z.Rakocevic uvek nas svojim divnim ali i potresnim pisanjem podseti koliko je danas tesko i pretesko ziveti u nasoj otetoj Pokrajini kao Srbin,kao i trpeti bezumni svakodnevnu teror izmisljene narko,krimi,NATO i monstrum drzave koja je nista drugo do divlje I strano telo na nasem drzavnom organizmu..Daj Boze da sto pre propadne zajedno sa njenim glavnim sponzorom,SAD...

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja