Kablovski operater SBB ne duguje Sokoju na ime autorskih prava tri milijarde dinara, već 250 puta manji iznos, odlučio je Privredni apelacioni sud u Beogradu i time potvrdio raniju presudu. Tako će organizacija koja štiti autorska prava od SBB-a dobiti tek nešto manje od 12 miliona dinara. Ovo je epilog četvorogodišnjeg spora koji je Sokoj pokrenuo sumnjajući da je SBB od 2012. do kraja 2014. dostavljao falsifikovane podatke o broju pretplatnika i na taj način obračunavao znatno nižu naknadu za reemitovanje muzičkog dela čije autorstvo štiti Sokoj.
Dok u SBB-u presudu vide kao najbolji argument da ne posluju mimo zakona, u Sokoju najavljuju da će pravdu tražiti i pred Vrhovnim kasacionim sudom, kako bi pokušali da proces vrate na početak.
– Presuda je potvrda da se SBB ponašao zakonito i profesionalno u odnosu na obaveze prema Sokoju. Prvostepenu presudu potvrdio je i Apelacioni sud, tako da je odluka postala pravosnažna. Sve što SBB ima da plati je 0,3 odsto tužbenog zahteva, pri čemu takva odluka suda nije rezultat našeg propusta, već greške u fakturisanju Sokoja. Time je konačno stavljena tačka na neosnovane napade Sokoja i dugih ’zainteresovanih’ lica protiv SBB-a, očigledno sračunatih na narušavanje ugleda koji uživamo kod svojih pretplatnika – kaže za „Politiku” direktorka za odnose s javnošću Jovana Lukić i dodaje da je u „toku koordinisana akcija različitih državnih tela protiv ’Junajted grupe’, u okviru koje posluje SBB”.
Međutim, direktor Sokoja Dejan Manojlović smatra da je Privredni apelacioni sud pogrešio u tumačenju jednog člana ugovora koji su sklopili sa ovim kablovskim operaterom. U presudi u koju je „Politika” imala uvid stoji da nakon što operater obračuna i plati naknadu autorska agencija ne može naknadno menjati njen iznos.
– To tumačenje je istrgnuto iz konteksta i kao takvo suprotno Zakonu o autorskim i srodnim pravima. Odatle proizlazi da, ukoliko je neko uspeo da vas do određenog datuma u mesecu drži u pogrešnom uverenju, nakon toga vam ništa ne duguje – dodaje Manojlović.
Odluku da podnesu tužbu doneli su, objašnjava naš sagovornik, nakon što su od Regulatorne agencije za elektronske komunikacije (Ratel) dobili izveštaj da SBB spada u grupu operatera čiji broj pretplatnika nije usklađen sa onim što su dostavili Sokoju.
– S obzirom na to da smo istovremeno primetili i da nam veću naknadu za autorska prava uplaćuju drugi, daleko manji kablovski operateri, posumnjali smo u istinitost podataka SBB-a, nakon čega smo ih i tužili – dodaje Manojlović.
Međutim, predstavnici Ratela nisu svedočili u ovom slučaju, pozivajući se na činjenicu da je reč o poverljivim podacima. A koji je podatak za kablovskog operatera poslovna tajna – određuje on sam, na osnovu Zakona o tajnosti podataka, i to naznačava u izveštaju koji šalje Ratelu. Njihovo objavljivanje moguće je, između ostalog, i ukoliko to zatraži državni organ. Međutim, u ovom slučaju prvostepeni sud, što je posle potvrđeno i u apelaciji, odbio je da dostavi rešenje kojem bi se Ratelu naložilo dostavljanje podataka o broju pretplatnika SBB-a.
A početkom prošle godine protiv pet direktora SBB-a podneta je krivična prijava zbog sumnje da su vlasnicima dečjih TV kanala Ultra i Mini Ultra za tri godine uplatili dva miliona evra manje na ime naknade za emitovanje programa. Opet je posredi bila sumnja da je broj pretplatnika SBB-a bio za nekoliko stotina hiljada veći nego što je prikazivano u predračunima. Privredni sud je u prvom i drugom stepenu zahtev odbacio kao neosnovan, pa je advokat Branko Pavlović zatražio reviziju ove, inače pravosnažne, presude.
Da li broj pretplatnika može da bude poslovna tajna jedna je od najčešćih polemika koje se vode između kablovskih operatera i medijskih stručnjaka. Dok prvi tvrde da je reč o poslovnoj tajni, drugi smatraju da je reč o podatku od javnog interesa.
