nedelja, 08.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 21:59
BALKANSKI EVERGRIN

Mobilni klinci

Otuđeni od spoljnog sveta, drugara, neba, sunca, kiše i vetra pronašli su novi univerzum kroz koji lebde, gledajući u ekrane pametnih telefona, tableta ili računara
Autor: Aleksandar Apostolovskinedelja, 14.04.2019. u 21:00

Današnja deca prvo nauče da igraju kompjuterske igrice, a tek onda se, eventualno, popnu na drvo. Zato, dok ne odrastu, teško razlikuju trešnju od lubenice. Umesto da trče po poljima cveća i livada, što bi rekao pokojni pesnik Dobrica Erić, ili da igraju fudbal i basket na terenima između sivih solitera, detinjstvo provode sami u sobama. Otuđeni od spoljnog sveta, drugara, neba, sunca i vetra pronašli su novi univerzum kroz koji lebde, gledajući u ekrane pametnih telefona, tableta ili računara.

Tako se ulazi u virtuelnu realnost, mada je daleko upečatljivije, ako se traganje za pravom istinom prevede u sferu filma, u „Matriks”. Tamo gde vladaju zadivljujući prelazi između različitih stvarnosti: u onom, beznačajnom, koji se vodi na svežem vazduhu ili u učionici i drugom, daleko stvarnijem, koji se živi u sobama uz mobilni superaparat koji se već pretvara u prirodni produžetak prstiju. Deca će uskoro čitati o Petru Panu koji se penje s nivoa na nivo igrice o zemlji Nedođiji, dok ga, umesto u snovima, po ekranu juri zli kapetan koji, umesto kuke, koristi Samsung galaksi.

Da li se pre nekoliko dana nesrećni dvanaestogodišnji dečak s Novog Beograda ubio skočivši sa 7. sprata jer mu je majka zabranila da igra kompjuterske igrice? Ko zna, tragedija je isuviše velika da bismo olako donosili zaključke, ali se pominje da je dečak igrao jednu od najpopularnijih video-igrica na svetu koja izaziva najteži oblik zavisnosti, poput heroinske. Ali, nekoliko dana ranije, devetnaestogodišnja devojka iz Niša pravila je video-klipove s drugovima na krovu stambene zgrade. Tražeći najbolji kadar, kako bi opčinila svoje pratioce na društvenim mrežama, ona je zakoračila u ambis. Posle nekoliko sekundi bila je mrtva.

Poznajem mnogo tinejdžera u mom kraju koji se pentraju po krovovima zgrada, kako bi napravili što atraktivniji kadar ili video-zapis, a potom ga okačili na „Instagram”. Kada ih opomenem da je to što čine opasno po život, oni mi se smeju kao biću iz pećinskog doba. Iako nisam građen kao dinosaurus, osećam da imam nešto zajedničko s tom plemenitom životinjom. Naime, predosećam da nestajem u informatičkom ledenom dobu novog totalitarizma. Prvo, mozak nam je istog obima, dakle, skromnih razmera. Druga sličnost s dinosaurusima jeste ta da osećam ledeni dah smrti u tom besmislenom i beskrajnom sajber kosmosu, gde bi Gogolja proglasili netalentovanim, Čehova sterilnim, a Prusta preopširnim.

Dečje poimanje realnosti, dakle, nisu ivice krova, već imaginarni svet novih tehnologija u kojima lebde. Taj svet ne poznaje silu gravitacije, već nudi opsenu globalne popularnosti. Zbog toga je mlada Nišlijka poginula. U tih nekoliko sekundi, ona nije hodala pažljivo, već je zakoračila u paralelni, virtuelni kosmos koji se ne poklapa s dimenzijama krova, na kom su se igrala naša deca. To je pošast novog sveta.

Dragan Stojanović

U američkom Grand kanjonu poginulo je više od 50 mladih osoba. Pravili su selfije, nesvesni da idu po tankoj liniji života i smrti. Verujući u besmrtnost na društvenim mrežama i sabirajući lajkove, završili su u provaliji, hipnotisani besmislenom popularnošću i brojem pratilaca. Veličanstvenu arhitekturu prirode nisu posmatrali svojim očima, kako bi čudesne pejzaže zauvek uskladištili u svojim uspomenama. Oni su težili ka nečem drugom. Da te slike uskladište u memorije mobilnih aparata tek nekoliko sekundi, a da ih zatim podele sa svojim sledbenicima sajber sveta. U novoj stvarnosti, ljudski kontakt postao je subverzija.

Posmatram dečurliju kojima oči sijaju kao displeji pametnih mobilnih telefona i čiji su prsti, u evolutivnom haj-tek procesu, postali neproporcionalno dugački u odnosu na šake zbog kuckanja tupavih es-em-esova, lajkova i ko zna čega još te će, možda, već u narednoj generaciji, postati naša mala, slatka čudovišta.

Pijuckaju sokiće jedni pored drugih u kafićima, međusobno su udaljeni svetlosnim godinama. I kad se dodirnu borave u različitim hemisferama. Umesto da razgovaraju, sedeći za istim stolom, šalju poruke. Hipnotički put ka apokaliptičnoj virtuelnoj realnosti jeste put bez povratka. Ako neko ipak uspe da se vrati nazad, nećemo ga prepoznati. Ko još ozbiljno razgovara s robotima?

Kako da dopremo do naše dece i vratimo ih na sportske terene ili ih popnemo na drvo? Dugo nisam video devojčice koje igraju lastiš ili musave dečake kako igraju basket po kiši.

Dok trčimo od posla do posla, srećni što ga uopšte imamo, ne obraćamo pažnju na klince i prepuštamo ih moćnim uređajima koji ih vaspitavaju umesto nas. Uskoro će ih pomaziti po glavi i poljubiti pred spavanje.

Zbog toga treba analizirati šta rade bogati Amerikanci, oni koji su stvorili novi informatički svet i veštačku inteligenciju koja je već preuzela vlast nad izgubljenim dušama. U najskupljim privatnim školama deca se igraju kockama, a zabranjena je upotreba tehnologija, piše „Njujork tajms”.

Nova kasta superbogataša stvara naslednike koji se vraćaju u realnost, dok milioni siromašnih i njihovi naslednici, naša deca, postaju zavisnici virtuelne diktature. Naime, ne smeju da se okrenu oko sebe, kako bi osetili sunce i vetar, jer će im sve konačno postati jasno. Zato im se ne dozvoljava da skrenu pogled s ekrana! 


Komentari15
0c7e5
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Marija
Deca apsolutno nisu kriva, kao neko ko je tek dosao na svet, duznost je onih koji su bili ovde pre njih da im pokazu sve mogucnosti koje vec postoje. Znaci opet dodje do roditelja, jer bi trebali da organizuju vreme svome detetu, ok su igrice i virtualni svet, ali im treba pokazati da postoji i Kosutnjak, i bazeni i parkovi i bicikli i trcanje, i kafici , mera u svemu. Ali je mnogo lakse zviznuti mu u ruke mobilni i biti ''miran''. A klinci su se uvek tako ponasali, devedestih su se odvajali u grupice zbog muzike, patika, garderobe, ko je sa sela, ko iz grada, to je onaj los deo ljudske prirode -etiketiranje. I svi smo razliciti , neko se ubije zbog lose ocene, nego prezivi Ausvic i uspe da bude srecan. Nije sve tako crno i belo iako bi nama bilo lakse da jeste jer automatski spada odgovornost.
Nomen Nescio
Ма никад нису деца крива, анђели безгрешни...
Preporučujem 12
Boris
Isto su galamili o televizorima kada su se omasovili, pa se tresla gora. Ostvarujemo jake rezultate u matematici i djeca donose medalje. To bi trebalo da budu vijesti, a ne neki pojedinac koji se okliznuo i pao. Takvih je uvijek bilo...
Učiteljica
Miško, deca su se uvek zbog nečeg izopštavala: zbog patika, trenerke, barbike, novca za izlaske.... Pitanje je kako će ko to podneti i koliko će podrške, vaspitanja i jasnih poruka o životnim vrednostima dobijati od roditelja, škole i medija.
Preporučujem 5
Boris
Pa ko je za to kriv, roditelji ili djeca? Ja sam prije 25 godina imao Nike patike od 250 maraka, ali nisam smatrao da sam bolji od svojih drugara. Obrazovanje je sve, pitajte Dositeja, a ne da galamite po novim tehnologijama...
Preporučujem 10
Prikaži još odgovora
Barry
Od šestog meseca deca drže monitore u ruci. Kada primetimo da nam dete ima tri godine a slabo govori, loše se orjentiše uopšte ne komunicira sa vršnjacima optužimo MMR vakcinu.
Neko...
Моје дете ускоро пуни 3 године, од рођења не затвара уста, и не силази са висина, пентра се где стигне и успешно балансира на наше дивљење, понекада и падне али се сам и диже, децу обожава и увек жељан дружења (уз нормалан проблем себичности), а уједно повремено користи и "свој" мобилни због којекаквих цртаћа на YT. једни смо од оних родитеља која жели што мање мобилног у рукама, али смо и од ретких који лети кампује на дивљим плажама уживајући у природи, а онда и што више лопте, ролера, санкања. Тако да као неко из ИТ струке, сматрам да мора да се пронађе средина у свему, и да родитељско усмеравање значи све детету !!!
Preporučujem 27
Laza
Pre 40 godina kada sam ja ucio skolu imali smo razne sekcije: folklornu, likovnu, radio-amatersku, a posebno razne sportove ... Tu smo mogli da se igramo, otkrivamo, a usput i naucimo. Niko nas nije gledao popreko sto ne slikamo kao Rembrant, ne plesemo kao Nurejev, ne igramo basket kao Kica i Drazen (Jokic i Doncic moje generacije, prim.aut.), vec se umazemo bojama od glave do pete, promasujemo koš, gazimo se dok plesemo itd. A onda su dosle osamdesete, mom mladjem bratu je taj svet bio zatvoren. Za sportske klubove ti je bila potrebna veza, likovne sekcije su se pretvorile u izlozbe akademskog nivoa, mnoge plesne skole su postale vezbaonice za takmicenja. Igra je zamenjena takmicenjem, a od dece su se ocekivali pehari, diplome, bodovi... To je ubilo igru i deca su trazila neki novi svet, gde ce biti DECA. Tehnologija je tu dosla kao kec na 11, nama je to bio C64/Spectrum, ovim sadasnjim klincima je mobillni. Ali i tu pocinje takmicenje. Dete vise nije dete, vec takmicar od rodjenja!
Sotir Gardačić
Slika i prilika Generacije Z koja se rađa sa pametnim telefonom.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Pogledi /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja