Nataša Ninković, prvakinja Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, tumači Todoru, Sofkinu majku u svevremenom delu Bore Stankovića „Nečista krv” koje je u adaptaciji Maje Todorović i režiji Milana Neškovića premijerno izvedeno u nacionalnom teatru.
– Todoru ne bih nazvala mudrom, za to je potrebna izvesna doza distance i sigurnosti. Ona je snažna potčinjena žena, kao i sve druge žene toga doba: sluga sredine u kojoj živi, patrijarhalnog sistema vrednosti, muškarca kao takvog, „grobova na groblju”, sveta uopšte. Nju kroz život vodi: ja moram, a ne ja želim, ja hoću. Todora predstavlja omaž ženskoj izdržljivosti. Postoji samoubilački kod, koji se prenosi iz generacije u generaciju, a nije da nema pameti ili saznanja. Svaka od njih misli „ja ću drugačije”, „ja neću kao ti” Nećeš? Još ćeš gore. Filozofija palanke uvek pobedi – kaže glumica o liku koji tumači.
U adaptaciji Maje Todorović svi Stankovićevi junaci zadržali su svoje karakteristike, ali im je dat savremeni dodir kroz govor i situacije. Koja vas zajednička nit spaja sa Stankovićevom Todorom?
Mi pričamo književnim jezikom da bismo izbegli lokalitet. Možda na taj način sušimo te likove, jer dijalekat je taj koji daje masnoću pa i definiše sam karakter, ali mi smo se opredelili za priču o slobodi izbora, odnosno o nemanju istog, gde individualnost ima visoku cenu i gde čovek i ne primećuje kad je izgubio sebe jer isključivo radi ono šta od njega očekuju i šta mora da bi opstao! Mene lično ništa ne spaja sa Todorom, osim što sam njen način razmišljanja provukla kroz sebe i dala joj dušu: zakopčanu do grla. Potresna je ta njena zahvalnost zato što ju je neko uzdigao iz jednog staleža u drugi, što je prepoznao! Njena lojalnost i odanost pogrešnom izboru ubija onog koga najviše voli, a to je njeno dete! Kao glumica sam to razumela, ali se lično veoma protivim takvom stavu! Pristajanje na dužničko ropstvo nekom čoveku, ideji, novcu, sredini u kojoj živiš? Dosta ponižavajući izbor! Todora je to uradila iz ljubavi, ali posledice su iste.
Koliko je kompleksno transformisati se u likove velike dramske umetnosti?
Najlepše i najzahvalnije je igrati veliku literaturu. Todora nije jedan od likova koji priželjkujete da dobijete jer je dosta pasivna, trpna… Meni lično je bilo inspirativno da dođem do tog zakopčanog sveta i grobova koje nosi ona u sebi, a iz nje izlazi samo ono što kipi! Za moj temperament je bilo dosta teško da dosegnem ono nešto iznad što ti likovi nose, a što se vidi tek posle cele odigrane uloge! Možda sam nešto propustila ili osušila, ali mislim da sam u tome uspela.
Predstave koje radi tandem Maja Todorović – Milan Nešković uglavnom se bave porodicom. Šta se promenilo od Sofkinog vremena do danas, da li opstaje patrijarhalna porodica u ovom vremenu?
Zavisi od kraja do kraja. Sve manje opstaje takva porodica, premda je meni lično taj model poznat jer sam radila u Hercegovini i Crnoj Gori gde toga i dalje ima. Ne mislim da je sve što je patrijarhalno loše. Recimo, pošast savremenog društva je depresija. Toga nije bilo u zajednici na kojoj patrijarhalno društvo insistira, nije bilo otuđenosti, bilo je možda i više radosti! Ali, sa znanjem i informacijama koje savremeni čovek ima, takvo društvo jednostavno ne može da opstane. Lična sloboda je nešto što vrlo cenim i čuvam tako da se ne bih snašla u takvom sistemu vrednosti.
Veoma su retke kompleksne dramske priče i uloge za žene posebno u srednjim godinama. Da li je gluma i jedno veliko čekanje?
Jeste! Uvek nešto čekaš, retki su trenuci zadovoljstva i spokoja! Mislim da ima dosta dobrih uloga za žene u srednjim godinama, ali nema nikog da brine o tome! Gledam često repertoar u susednim državama, ili recimo u Engleskoj, Nemačkoj, gde glumice posle svoje četrdesete godine mnogo igraju. Kad kažem mnogo: jedna dobra uloga u dve-tri sezone je dovoljna! Meni bi bila jer nemam kapaciteta trenutno za više! Osećam vrstu emotivne istrošenosti! Ne želim više „uludo” da bacam svoje emocije. A to znači: dobar komad, dobra uloga, reditelj, podela. Sa druge strane znam gde živim: teško da će mi se ispuniti.
Koliko vam gluma pruža šansu da postanete bolji čovek?
Najvažnija je dobra predstava, jer ništa ne znači dobra uloga u lošoj predstavi! Kao da nije ni bila: bačeno vreme i trud! Ili situacija koju mi imamo u Narodnom pozorištu u Beogradu – da igraš komad jednom u dva ili tri meseca. To je ubistvo! Svedeš se na izvođača koji se trudi da izgovori sve što treba. To je daleko od zadovoljstva i stvaralaštva. Uvek kažem da je meni gluma prostor slobode i emotivnog čistilišta. Postaješ svesniji i samosvesniji čovek, samim tim kao odgovorno biće i bolji. Tako bi trebalo, ali ima i drugačijih primera! Ja težim ovom prvom.
