Kada je 2016. godine Vladimir Putin tradicionalno držao govor u Federalnoj skupštini i iznosio novi spoljnopolitički koncept Rusije, oprezno je govorio o rusko-američkim odnosima i naglasio da će sarađivati s novom američkom administracijom. Zapadni mediji su tada preneli da je njegov govor bio „pomirljiviji nego obično”, jer se usredsredio na ekonomsku strategiju koja bi trebalo da unapredi socijalni položaj stanovništva.

Ispostavilo se da taj, tada novi, spoljnopolitički koncept Rusije, nije nimalo bezopasan po ekonomske, pa i političke interese Zapada. Putinov prioritet je bio produbljivanje saradnje u okviru Evroazijske ekonomske unije i „uvlačenje” ostalih članica Zajednice nezavisnih država (ZND), odnosno bivših sovjetskih republika, što je bio ozbiljan koncept integrativnog modela Evroazije na nekoliko nivoa. Stvaranje velikog evroazijskog partnerstva i dalje je tema broj jedan na tom prostoru.

Putin je ideju integracije postsovjetskog prostora izneo u vreme kreiranja multipolarnog i policentričnog sveta, kao formiranje specifičnog nadnacionalnog identiteta Rusije. U to vreme, Rusija je privodila kraju pregovore sa Svetskom trgovinskom organizacijom koji nisu išli glatko. Putin je te 2011. godine u autorskom članku za novine „Izvestija” izneo koncept stvaranja Evroazijskog saveza kao dugoročnog moćnog nadnacionalnog saveza koji bi trebalo da postane jedan od polova savremenog sveta. Želeći da ublaži prepreke koje će im Zapad postavljati, Putin je pokušao da naglasi da Evroazijska ekonomska unija, zamišljena kao jedinstven carinski prostor i regulator zajedničke makroekonomije, konkurencije, energetike i saobraćaja, ne znači obnavljanje SSSR-a.

S geopolitičkog stanovišta, to je čak i mnogo šire, jer se uklapa u koncept uspostavljanja „Velike Evroazije”, koja je na različite načine u sinergiji sa kineskim „Novim putem svile”, tj. inicijativom „Pojas i put”, Šangajskom organizacijom za saradnju, BRIKS, BRIKS plus i ASEAN.

Ipak, evroazijska ideja nije originalan Putinov izum. Ona je kao politički koncept nastala u Rusiji još krajem 19. veka, a jasniju artikulaciju doživela je dvadesetih godina 20. veka među ruskim intelektualcima u emigraciji. Ideja je obnovljena posle sloma SSSR-a, koji je Putin u jednom intervjuu nazvao „najvećom geopolitičkom katastrofom 20. veka”.

Ugovor o formiranju Evroazijske ekonomske unije (EAEU) stupio je na snagu 1. januara 2015. godine. Osnivači su Rusija, Kazahstan i Belorusija, a u nekoliko narednih meseci pridružile su im se Jermenija i Kirgistan. Potom su sporazum o slobodnoj trgovini potpisale Iran, Vijetnam i Kina. Moldavija je 2017. godine postala posmatrač, kandidati su Tadžikistan i, moguće, Uzbekistan. Pregovori se vode sa Srbijom, Egiptom i Tajlandom. Kao potencijalni kandidati pominju se Kina, EU, Tunis, Sirija, Indija, Iran, Pakistan, Turska, Izrael i Mongolija.

U januaru ove godine „Fajnenšel tajms” objavio je da je za četiri godine EAEU uspela da napravi impresivne rezultate, kada je u pitanju otvaranje tržišta i slobodan promet kapitala i ljudi, i to brže od rivalske organizacije na koju se ugledala – Evropske unije.

Istorijat slobodne trgovine

• Evroazijska ekonomska unija (EAEU) jeste ekonomska unija osnovana Sporazumom o Evroazijskom ekonomskom savezu od 29. maja 2014. godine, a funkcioniše u punom obimu od 1. januara 2015. godine

• 2000. potpisan Sporazum o slobodnoj trgovini s Ruskom Federacijom

• 2009. potpisan Sporazum o slobodnoj trgovini s Belorusijom

• 2010. potpisan Sporazum o slobodnoj trgovini s Kazahstanom