utorak, 21.05.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:43

Usponi i padovi u italijanskom društvu

Film Klaudije Tozi „Imala sam san”, prikazan na festivalu „Sedam veličanstvenih”, dokumentuje desetogodišnje političko putovanje dve posvećene aktivistkinje i promene u kojima su i one učestvovale
Autor: Aleksandra Mijalkovićponedeljak, 22.04.2019. u 20:00
Мануела и Данијела у филму „Имала сам сан” (Фото: Фестивал Седам величанствених)

Šta se događa sa demokratijom kada su građani razočarani, iznevereni i nemoćni da političkim sredstvima zaštite svoje interese? Dešava se ono što je italijanska rediteljka Klaudija Tozi pokazala u svom novom dokumentarnom filmu „Imala sam san”, posvećenom dvema izuzetnim ženama, Manueli i Danijeli, aktivistkinjama koje su, vođene snom o pravednijem i boljem društvu, pokrenule borbu za promene, prvo u svom neposrednom okruženju, a onda i u institucijama sistema.

Njihova istrajnost, energija, posvećenost i čestitost nisu im, međutim, pomogle da, posle mnogih pokušaja, suočene sa predrasudama, korupcijom, neodgovornošću i bahatošću vlasti, ostvare ono o čemu su maštale i na čemu su neumorno radile punu deceniju. Iako priča nema „srećan kraj”, ona ipak daje nadu da nijedna borba za boljitak, nijedna pobuna protiv nepravde i nejednakosti nije uzaludna, da je svaki pokušaj vredan čak i ako ne donese odmah rezultate.

– U ranijoj, kraćoj verziji filma, prilagođenoj prikazivanju na međunarodnoj televizijskoj mreži, Danijela i Manuela, već razočarane i obeshrabrene, na kraju šetaju poljem i kažu: „Nismo mnogo postigle, uradile smo šta smo mogle, ali sutra je novi dan”. U Beograd sam, međutim, došla sa drugom, dužom verzijom, prikazanom na festivalu u Lajpcigu (gde je film osvojio tri nagrade), koja je trebalo da pokaže kako je došlo do pada predstavničke demokratije u Italiji i rasta populizma posle prošlogodišnjih izbora. U njoj nema ove rečenice, već se završava našim razgovorom sa kojim sve i počinje. Želela sam da, kroz to preispitivanje i sučeljavanje naših stavova, prenesem gledaocima neku vrstu razrešenja dilema koje se stalno pojavljuju kao „crvena nit“ koja povezuje sve što smo jedne od drugih naučile tokom snimanja. Ja sam naučila da ipak postoje političari koji zaslužuju našu podršku i poverenje i da je ta njihova borba nešto divno i plemenito, a one da je to šta su radile veoma važno i da je ostavilo traga, iako nisu uspele u svemu što su nameravale – rekla nam je Klaudija Tozi nakon projekcije u Kombank dvorani.

Prema rečima naše sagovornice, njena prvobitna ideja je bila da mesec dana prati i snima predizbornu kampanju 2008. koja će, kako je tada procenila, dovesti do poraza Silvija Berluskonija i njegove problematične politike, naročito prema ženama. Onda je saznala da će se jedna aktivistkinja iz njenog grada Karpija kandidovati za parlament i rešila da je upozna i možda uključi u film. Rezultat je bio neočekivan – snimanje je potrajalo narednih deset godina.

– Manuela je postala skupštinski poslanik, a njena prijateljica i bliska saradnica Danijela, koja je vodila njenu kampanju, nastavila je da bude politički aktivna u svom gradu. Pratila sam njihov rad, snimala govore na skupovima građana, pred poslanicima, sa članovima porodice, postala na neki način deo njihovog života. Obe su, uporedo sa političkom borbom, vodile i svoj privatni rat, sa karcinomom. Bila sam iznenađena kad sam, pregledajući snimljeni materijal, shvatila koliko tu ima intimnih, dirljivih, pa i neprijatnih momenata jer je kamera beležila ne samo ono što se dešava sa glavnim protagonistkinjama, nego i oko njih, sa „sporednim“ likovima. Izbacila sam, naravno, takve scene, među njima i neke sa uvredljivim dobacivanjem izvesnih javnih ličnosti, kakav je recimo bio nekada popularni pevač Bobi Solo – priča rediteljka.

Klaudija Tozi (Foto: A. Mijalković)

Berluskoni („Tramp pre Trampa”) ipak je izabran za premijera Italije 2008. godine. Manuela i Danijela su nastavile da se bore za prava i položaj žena i protiv rodnih stereotipa koje su naročito podržavali desničarski političari. Jedan od njih je u debati u skupštini grada javno rekao Danijeli, koja se zalagala za otvaranje sigurnih kuća i bolju zaštitu žrtava porodičnog nasilja (pomenula je 70 žena ubijenih rukom svojih muževa ili partnera), da nije pravi trenutak da se bave „malim neprijatnostima koje poneka žena doživi tu i tamo”!

– Uoči festivala u Lajpcigu prikazan je u Italiji trejler filma. Bilo je strašnih napada na društvenim mrežama, pretnji i pritisaka članova partije kojoj je taj političar pripadao da izbacim ovu rečenicu iz filma jer je čovek u međuvremenu umro. Ovu njegovu sramnu izjavu sam isekla iz verzije na Vimeu da ne bih još više zakomplikovala političku situaciju u mom gradu dok su izbori u toku. Ipak, posle tih napada sam prvi put u karijeri izgubila samopouzdanje – priznaje Klaudija, u čijem rediteljskom opusu su, pored ostalog, još tri dugometražna dokumentarca („Ka kući” iz 2016, „Savršeni krug” iz 2014. i „Mostar junajted” iz 2008).

Naša sagovornica je, dokumentujući desetogodišnje političko putovanje Manuele i Danijele – Manu i Dani – beležila i uspone i padove italijanske demokratije, medijskih sloboda, feminizma. Jedan od ključnih momenata je bilo formiranje ženskog pokreta „Ako ne sada, kada” 2011. godine i ulični protesti na kojima se tražila jednakost za žene u zapošljavanju, primanjima i političkoj zastupljenosti, zaustavljanje uvreda i nasilja nad ženama .

– Posle pobede Berluskonija 2008. i neuspeha da vlast posveti više pažnje „ženskom pitanju” činilo mi se da od filma neće biti ništa. A onda me danska koleginica Kristi Garland (inače autorka filma „Šta Vala hoće“ koji je takođe ovih dana prikazan na festivalu „Sedam veličanstvenih“) ubedila da ne odustanem, jer se malo zna o ženama u italijanskoj politici. Tako sam 2011, podstaknuta pokretom „Ako ne sada, kada“ , nastavila snimanje, ali kad se on raspao posle dve godine opet sam prekinula. Na nagovor francuskog koproducenta sam ipak oživela priču, završila film i poslala prvu verziju francuskoj televiziji – navodi rediteljka i doddaje da će i dalje snimati angažovane dokumentarce, još uverenija da radi pravu stvar nakon što je film „Imala sam san” uvršten među „Sedam veličanstvenih”, zbog čega je njen otac sada zove „Veličanstvena Klaudija”.


Komentari0
a9aed
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja