nedelja, 08.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 21:59

Korakom i perom do granice na Drini

Šta je Miloš Perović tog leta 1891. video i zapisivao dok je pešačio po užičkom kraju
Autor: Branko Pejovićponedeljak, 22.04.2019. u 22:55
Цртеж из књиге „Пецајући старом пругом од Ужица до Вишеграда”

Užice – Pešačenja, planinarenja i uživanja u prirodi sastavni su deo ovovremene svakodnevice, za mnoge uslov zdravog življenja. Ali u 19. veku, ljudi u Srbiji imali su preča posla. Zato kakav redak sačuvani zapis o utiscima planinara i šetača iz tog davnog vremena uvek zavredi pažnju.

Jedan od takvih, pod naslovom „Po Užičkom okrugu, putničke crte”, može se pronaći u Istorijskom arhivu Užice, u ličnom fondu značajnog intelektualca svog vremena Miloša Perovića (Užice, 1874 – Pariz, 1918), doktora psihologije i pedagogije školovanog u Beču i Lajpcigu, filozofa, pisca poezije i dramske tragedije „Karađorđe”, nosioca Karađorđeve zvezde.

Perovića i u ovo vreme pominju po tome što je kao profesor skopske gimnazije među prvima dobrovoljno otišao u Prvi balkanski rat, a u drugom je odlikovan srebrnom medaljom za hrabrost. I u Veliki rat stupio je dobrovoljno, da brani otadžbinu, pa u borbama 1914. godine, bio ranjen u nogu i prebačen u bolnicu u Kragujevac, gde mu je noga amputirana. Juna 1915. odlikovan je Karađorđevom zvezdom. U povlačenju sa srpskom vojskom kao težak ranjenik nije mogao daleko, pa je u Peći zarobljen. Prešao je u zarobljeničkom transportu put od Mitrovice, preko Temišvara, do Mauthauzena, a u jesen 1916. sa zatočenim oficirima invalidima razmenjen i preko Švajcarske dospeo do Koma u Italiji, u slobodu. Umro je u Parizu 15. aprila 1918. godine, ne dočekavši pobedu svoje Srbije.

A pre svih tih surovih ratnih dešavanja, još u gimnazijskim danima pisao je Miloš putopis o ovom kraju. Retke su takve prozne stranice iz tog vremena, a pešačio je on, planinario i viđeno beležio 1891. godine, u društvu pravnika, učitelja i dvojice vršnjaka iz užičke realke. I to od Užica, po okolini, prema Drini, oduševljen prirodom, otkrivajući lepote kao u kakvoj istraživačkoj ekspediciji.

„Još pred Petrovdan počeli smo se nas nekoliko dogovarati da putujemo, pa kako nas je bilo poviše, to se nismo mogli složiti kuda da krenemo. Jedan je hteo da ide preko Čačka i Kraljeva na Kopaonik. Drugi preko Valjeva i Loznice u Šabac, a odatle Savom u Beograd. Najviše ih je bilo koji su hteli da prođu Užički okrug. Radovao sam se što ću u društvu putovati i tako poznati okolinu svog rođenog mesta”, navodi autor i opisuje:

„Pošto prođemo selo Ročnjak, u kojem imaju tri velike mehane, a škole nijedne, dođemo u selo Biosku, gde ima jedan vruć izvor, nazvan od naroda Bioska banja. Put beše vrlo lep, a okolina veoma živopisna. S obadve strane puta, dižu se guste zelene šume, a dalje na brdima pastiri čuvaju bela stada. Rekao bih da se cela okolina veseli, svaki cvet, svako drvo, žbun, raduje se, uživa, veseli i slobodni život kojim ga je priroda obdarila.”

„Tri sata smo išli sve ravnicom, a zatim ostavismo Drinu i pođemo kroz, u tom kraju čuvenu, klisuru Derventu. Hiljadama ogromnih borova izdigli su se u nebesa, stotinama ih popadalo i leže jedan preko drugog, a pavitina i drugo šiblje ne da ti kročiti tri koraka a da se ne spotakneš ili zapleteš... A kad smo skoro hteli da izađemo iz šume, kaza nam buljubaša da u planini Mrkoj kosi ima jedna velika provalija nazvana Zvekara, pa kako beše blizu tog putanjka, to se mi svratimo da je razgledamo.”

„Kad se izađe iz šume, ima jedan veliki krst od drveta koji označava granicu između Srbije i Bosne. Baš kod tog krsta sretosmo jednog austrijskog žandarma i jednog vojnika, upitasmo se s njima, pa i posedasmo da se malo ljubazno kao komšije porazgovorimo. Žandar je, kao što on kaza, po narodnosti Turčin, premda ne znađaše drukčije govoriti sem srpski. Na pitanje: „Kako to da si Turčin a da ne znaš nikakav drugi jezik sem srpskog?”, on samo sleže ramenima i reče: „Eto, pa, eto.”

I putovao je tako i zapisivao Miloš tog leta 1891, pa video i „zlaćane zrake zalazećeg sunca koji padahu na Zborište”, obrađena polja u podnožju Miloševca, lepe predele Zlatibora, čak i preostali sneg na udaljenim visovima Komova i Durmitora...


Komentari4
e38e4
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

islam hajrudin
Zakasnili ste mnogo sa ovim.Po mom racunu najmanje 150 godina. Na ove se fore vise niko ne pali.
драган ђурић
Па добро Хајрудине, али ово нису само форе. Писани текст из тог времена, нико не каже ко је у праву ко није. Ово су само чињенице из тога доба. С великом поштованцијом, Ваш критичар.
Preporučujem 13
Lazic Dragan
Баш , леп текст !
Реалиста
Лијеп чланак. Интересантан и поучан. Занимљиво ми је што је жандар-Турчин причао само Српски језик а не "бошњачки".

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja