Vizuelni stvaralac, pedagog i pisac Dejan Atanacković predstavlja se u prostoru Galerije „Haos” serijom radova pod naslovom „Šest priča o zaustavljanju vremena”.
Na izložbi koja traje do 17. maja autor posredstvom multidisciplinarnih instalacija posetioce vodi kroz razne prostore imaginacije stvarajući začudne svetove, ne samo inverzije normalnosti, nego i zavirivanja u podsvest, gde se traga za utočištem ili odgovorom, objašnjenjem sukoba između progresa i ludila.
Nijedan njegov likovni rad nije lišen teksta, za ovog umetnika uvek je u svemu postojala naracija. „Sada se usuđujem da kažem da se, eto, u tim poslednjim radovima, uključujući i priču iz koje je kasnije nastao roman ’Luzitanija’, tekst oteo kontroli i postao dominantan. Kroz njega sam nastavio da se bavim nekim važnim vizuelnim principima, pa tako tekst za mene predstavlja samo jedan drugačiji način za formulisanje, tj. stvaranje slika”, objašnjava Atanacković.
Ako umetnost treba da izražava najsnažniji oblik trenutka, večito se kolebajući između senki prošlosti i himera budućnosti, onda pristup Dejana Atanackovića savršeno uklapa u ovu parafrazirajuću ideju Žana Klera, koji nas i dalje uverava da je iluzija podjednako neophodna za život kao i stvarnost, ističe Borka Božović, istoričarka umetnosti i direktorka galerije, dok njena koleginica, dr Irina Subotić piše:
„O toj dubokoj sponi umetnikovog likovnog i književnog stvaranja govori niz elemenata koji upućuju na složen kreativan postupak u kojem je teško ustanoviti prvobitan podstrek, veliki prasak, prapočetak, i s preciznošću reći koji medij odnosi prevagu. Celina Atanackovićevog stvaralaštva ukazuje da su već njegovi rani radovi bili obeleženi dubokim humanističkim diskursom i nikad detaljno ispričanim pričama, već samo nagoveštajima onoga što on i danas vizuelizuje, pretvarajući nematerijalne elemente u opipljive činjenice. Prepoznajemo fatalističke metafore o efemernosti vremena, njegovom zaustavljanju, bolnom protoku, nestajanju i definitivnom odlasku – o smrti... Ali i o nastojanjima da se tom fatalizmu čovek usprotivi i da istraje u svojoj veri u mogućnost trajnosti, pa i večnosti...”
