Informacije dobijene sa terena ukazivale su da su oružani sukobi mogući i u delu Tripolija u kome se nalazi ambasada Srbije, što je moglo da ugrozi bezbednost zaposlenih, kaže za „Politiku” Veljko Odalović, generalni sekretar Ministarstva spoljnih poslova, objašnjavajući odluku o izmeštanju srpske ambasade iz Tripolija u Tunis. „Odluka o privremenom izmeštanju ambasade doneta je nakon konsultacija svih nadležnih institucija u Republici Srbiji, u svetlu dobijenih informacija i izveštaja o pogoršanju bezbednosne situacije u ovom gradu i aktuelnih oružanih sukoba”, ističe Odalović.

Otpravnik poslova Gradimir Gajić i zvanično se preselio u Tunis 21. aprila. Dakle, odluka o tome da srpske diplomate nisu bezbedne u Libiji doneta je tri i po godine posle otmice i nedugo zatim i pogibije dvoje zaposlenih u ambasadi u Tripoliju. Tačno pre dve godine, život je u saobraćajnoj nesreći izgubio i dugogodišnji ambasador Srbije u ovoj zemlji Oliver Potežica. Iako je zvanična verzija bila da je reč o saobraćajnoj nesreći, kasnije su se ispredale razne priče u vezi sa okolnostima stradanja našeg diplomate.

O tome zašto se toliko dugo odlagalo izmeštanje ambasade govori se i u izveštaju Radne grupe MSP-a koja se bavila okolnostima otmice Slađane Stanković i Jovice Stepića, u koji je „Politika” imala uvid. „Izuzetno dinamična bilateralna saradnja sa Libijom, za koju je postojao naglašeni interes u prethodnom periodu, a posebno u resoru odbrane i namenske industrije, kao i značajna srpska dijaspora u Libiji i potreba njene konzularne zaštite, bili su opredeljujući da ambasada Srbije bude prisutna u Tripoliju sve vreme, odnosno tokom izbijanja i trajanja libijske krize od 2011. godine sve od danas”, stoji u ovom izveštaju.

Interes Srbije ilustruju, kako se navodi, i činjenice iz bliže prošlosti. Naime, tokom trajanja krize i nakon smene režima obavljala se ranije dogovorena isporuka lekova kompanije „Hemofarm” za Libiju. Takođe, školovanje libijskih studenata na univerzitetima u Srbiji nastavilo se svih ovih godina i „libijska dijaspora u Srbiji smatra se, posle kineske, drugom po brojnosti. „Kao segment u komercijalnoj saradnji više zemalja u svetu sa novom Libijom zaživeli su i aranžmani za lečenje libijskih ranjenika u inostranstvu”, stoji u izveštaju.

Zato je, između ostalog, ambasada Srbije ostala prisutna u Libiji „kao jedna od manjeg broja diplomatskih misija u periodu ’dvovlašća u Tripoliju’ i u periodu ’dvovlašća u Libiji’, od jeseni 2014. do jeseni 2015. godine”. Radna grupa koju je u februaru 2016. godine formirao ministar Ivica Dačić i čiji zadatak je bio da utvrdi okolnosti otmice, a zatim i pogibije dvoje zaposlenih u ambasadi, na kraju izveštaja zaključuje da „nije bilo moguće tačno utvrditi ko su bili otmičari Jovice Stepića i Slađane Stanković, kao i kojim su motivima otmičari bili rukovođeni”.

Razlog leži u tome što Ministarstvo spoljnih poslova nikada nije dobilo zvaničan izveštaj nadležnih libijskih službi bezbednosti o okolnostima otmice, kao što nikada u Beograd nisu stigle ni informacije iz Amerike, iako su tražene, o vazdušnim dejstvima oružanih snaga SAD u regionu Sabrate, tačnije na objekat u kome su, kao taoci, bili dvoje srpskih državljana. Tako se slika o dešavanjima u Libiji, kako se napominje, sklapala samo na osnovu izjava ambasadora Potežice i materijala naše ambasade u Tripoliju.

Izveštaj se detaljno bavi događajima i diplomatskim procedurama uoči otmice, koje, kako se ispostavilo, nisu ispoštovane do kraja. Službenici ambasade vrlo često su putovali u Tunis jer su u tamošnjoj banci podizali novac namenjen radu ambasade u Tripoliju. Ambasada je imala generalnu saglasnost za ta putovanja (što nije uobičajeno u zemljama gde je situacija regularna jer se mora tražiti saglasnost za svako pojedinačno putovanje), ali su imali obavezu da Beograd o putovanju obaveste dan-dva unapred. Kobnog dana, 8. novembra 2015, kada su Stankovićeva i Stepić oteti, u telegramu koji je tog dana poslat iz ambasade u Tripoliju stajalo je da će ambasador Potežica boraviti u Đerbi u Tunisu iz službenih razloga, odnosno radi sastanaka sa predstavnicima diplomatskog kora i mogućih sastanaka sa visokim predstavnicima legalne libijske vlade. Međutim, u izjavi koju je dao 2. marta 2016, kako stoji u izveštaju, ambasador je naveo da je „trebalo da putuje sa porodicom u Tunis”. Telegram o sastancima, kako se navodi, MSP je primio tek nakon kidnapovanja Stankovićeve i Stepića u Sabrati.

Članovi Radne grupe pitali su Potežicu i zašto od libijskog Ministarstva spoljnih poslova nije tražena saglasnost ili najavljeno putovanje, a ambasador je objasnio da u periodu od 2012. do 2015. to nikada nije rađeno, kao i da to nije radila nijedna druga ambasada.

U izveštaj je, na insistiranje Potežice, ušao i njegov telegram poslat MSP-u 2. marta 2016, u kome se kaže da je i MSP-u i nadležnim institucijama u više navrata ukazivao da je otmica službenika ambasade bila dobro isplanirana i pripremana duže vreme. „Nije isključio” ni mogućnost da je jedan od, kako je rekao, „probnih balona” za kidnapovanje bila i otmica automobila ambasade u kojem su se tada nalazila tri službenika, u junu 2015, i to u relativnoj blizini sedišta libijske službe bezbednosti u kvartu Sijahija. O ovom događaju javnost nije ništa čula do ovog izveštaja.

Radna grupa je konstatovala da su svi propusti bili tehničke prirode i da suštinski ne bi sprečili otmicu Jovice Stepića i Slađane Stanković, kao i da nisu posledica namere, već „objektivno teških i kompleksnih uslova i okolnosti u kojima su delovali (ambasador Potežica službuje u Libiji od 2009. Jovica Stepić živeo je više decenija u Tripoliju, a Slađana Stanković provela je desetak godina na radu u ovom DKP-u)”.