sreda, 20.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:47
EKSKLUZIVNO ZA „POLITIKU” PATRIJARH MOSKOVSKI I SVE RUSIJE KIRIL

Divimo se hrabrosti Srba na Kosovu

Autor: Jelena Čalijanedelja, 28.04.2019. u 21:00
(Фото EPA/EFFE/Robert Ghement)

Obeležavajući dvadeset godina od NATO bombardovanja SR Jugoslavije svakako treba da se podsetimo i jednog značajnog događaja koji se odigrao u tim danima, a koji na mnogo načina svedoči o vezama Srpske i Ruske pravoslavne crkve. U vreme agresije, tadašnji patrijarh moskovski i sve Rusije Aleksije došao je u Beograd i pred Hramom Svetog Save zajedno s patrijarhom Pavlom služio moleban za mir pred desetinama hiljada vernika. Od tog događaja punog simbolike smo i započeli ekskluzivni razgovor za „Politiku” patrijarha moskovskog i sve Rusije Kirila. Kakva su njegova sećanja na tu nesrećnu 1999. i koliko su ti utisci doprineli učešću Rusije u ukrašavanju Hrama Svetog Save?

Imao sam više puta priliku da boravim u Beogradu 1999. godine, kada su vašu zemlju nelegitimno napale zemlje NATO-a. Jugoslavija, oslabljena višegodišnjim ekonomskim sankcijama, bila je žrtva cinične agresije i ucene; prema njoj su primenjeni dvostruki aršini. Takve intervencije smo kasnije videli i na Bliskom istoku. Stanovnici Jugoslavije su patili zato što su težili da ostanu slobodni, zato što su želeli da sačuvaju svoju zemlju i svetinje svojih otaca od nasrtaja terorista.

Sećam se raznih slika Beograda. Bilo je trenutaka kada je izgledalo kao da je grad zamro, kada je u njemu vladala atmosfera napetosti, stalnog iščekivanja skrivene opasnosti. Šokantne su bile slike razbijenih prozora i zgrada oštećenih bombardovanjima. Sećam se zvuka sirene za vazdušnu opasnost i zvukova rata koji su oglašavali nečiju smrt. Ali se sećam i drugačijeg Beograda, Beograda koji nije prestajao da radi i u kojem nije prestajao javni život, bez obzira na vazdušne napade NATO avijacije. Iz razgovora s jugoslovenskim političarima i običnim ljudima u hramu i na ulicama urezala mi se u sećanje njihova unutrašnja snaga.

Poseta Njegove Svetosti patrijarha Aleksija dogodila se na Pobusani ponedeljak, odnosno u periodu Vaskrsa. Kod Hrama Svetog Save na Liturgiji se okupilo više hiljada ljudi. Patrijarsi Aleksije i Pavle molili su se za ljude svih nacionalnosti koji su pali kao žrtve tog nelegitimnog rata. Na njihovim licima videla se uskršnja radost, nada. Spontano su dolazile reči Svetog Pisma koje su se čitale pred uskršnje jutrenje, o tome da su Gospoda Isusa Hrista prikovali na stub preko ruku bezakonika i ubili ga; ali Bog ga je vaskrsnuo oslobodivši ga okova smrti, jer nije bilo moguće da ga smrt zadrži (Dap. 2:23-24). Bio je vedar sunčani dan. I Hram, čija se kupola nadnosila nad mnoštvom vernikâ, simbolizovao je prisustvo več­nosti.

Hram Svetog Save je veličanstveno zdanje. Građen je dugo, s prekidima do kojih je došlo zbog preprekâ koje su stvarale bezbožne vlasti. Ali u duhovnom životu se često dešava da se seje u sramoti, a ustaje u slavi; seje se u slabosti, a ustaje u sili (I Kor. 15, 43). Hram Svetog Save je svetinja svenarodnih i svepravoslavnih dimenzija. Takve svetinje ponekad podiže nekoliko naraštaja.

Okolnost da Rusija i Ruska Pravoslavna Crkva učestvuju u ukrašavanju tog veličanstvenog Hrama jeste ispoljavanje dubinske, nikada neprekinute veze između naših Crkava i naroda o kojima one vode duhovnu brigu – kaže u razgovoru za „Po­litiku” patrijarh Kiril.

Uzrok agresije i bombardovanja Srbije bilo je Kosovo i Metohija. Kako u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi danas gledaju na događaje na Kosovu, gde su sada ugrožene ne samo drevne srpske svetinje, već i opstanak srpskog naroda?

Od samog početka rata na Kosovu i procesa nasilnog otcepljenja te pokrajine od Srbije naša Crkva je osuđivala NATO agresiju. Mi smo takođe ustajali u odbranu prava Srpske Crkve, koja vekovima odgovara za očuvanje pravoslavnih svetinja u toj oblasti. Mi se divimo hrabrosti Srba koji, bez obzira na pretnje po život, nisu napustili zemlju predaka. Znam koliko je ta zemlja, kao kolevka srpskog naroda i državnosti, važna svakome Srbinu.

Mi saosećamo sa sudbinom istorijskog i kulturnog nasleđa srpskog Pravoslavlja na Kosovu i Metohiji koje se nalazi pod pretnjom uništenja. Posebno nas boli patnja Srba koji žive na toj teritoriji, od kojih su mnogi bili žrtve nasilja. Naravno, ljudi koji se obračunavaju sa kosovskim Srbima moraće da odgovaraju pred Bogom za svoje zločine. Ali nadam se i da će na kraju međunarodna zajednica objektivno istražiti te zločine i da će krivci dobiti zasluženu kaznu.

Mi se iskreno molimo za našu srpsku braću i sestre koji žive ne kosovskoj zemlji. Naša Crkva podržava napore Rusije na očuvanju svetinjâ na Kosovu. Poslednjih godina mi smo prikupljali sredstva za obnovu objekata Prizrenske bogoslovije, pružana je podrška hramovima i manastirima na Kosovu.

Daj Bože da istorijska pravda pobedi u toj drevnoj pokrajini!

Zahvalni smo Bogu da nijedna pomesna Crkva ne priznaje raskolničke postupke koje je patrijarh Vartolomej preduzeo u Ukrajini. I kako posle toga on može da se naziva poglavarom 300 miliona pravoslavnih stanovnika planete? Reći ćemo direktno: danas je njegov autoritet u svetskom Pravoslavlju značajno poljuljan

Koliko je, po Vašem mišljenju, opasno stanje u kojem se danas nalazi jedinstvo među Pravoslavnim Crkvama? Naravno, najjači potres se dogodio posle odluke Carigradske Patrijaršije da raskolnicima u Ukrajini podari autokefalnost, zbog čega su prekinuti odnosi između Moskve i Carigrada.

Jedinstvu svetog Pravoslavlja zadat je veoma težak udarac nekanonskim postupcima Carigradske Patrijaršije u Ukrajini. Jednostrano „vraćanje” čina raskolnicima kažnjenim od legitimne crkvene vlasti, davanje takozvane autokefalnosti uz potpuno ignorisanje višemilionske kanonske Crkve koja postoji u zemlji i koju priznaje čitav pravoslavni svet – sve to nije samo mešanje jedne pomesne Crkve u poslove druge, već i rušenje samog kanonskog ustrojstva Pravoslavlja. Počev od apostolskih vremena, u Crkvi Hristovoj se posebno složeni problemi rešavaju sabornim razumom čitave Punoće crkvene. Nažalost, neka naša braća tu sabornu prirodu Crkve već ne priznaju. Jedna pomesna Crkva proglasila je sebe za glavnu, za glavu svih pomesnih Crkava i dodelila sebi pravo da samovoljno ukida odluke njihovih Arhijerejskih Sabora i da proglašava „blagodatnim” svete Tajne čak i onih raskolnika koji su rukopoloženi od strane samozvanica i koji uopšte nemaju nikakvo posvećenje u episkopski čin. Takva gledišta se ne slažu sa istorijom Crkve, uključujući i nedavnu. Patrijarh Vartolomej, u svom pismu Arhiepiskopu albanskom Anastasiju, koje je Fanar objavio u martu, ovako objašnjava tu protivrečnost: ispada da je Carigrad učestvovao u međupravoslavnim aktivnostima ravnopravno sa drugim autokefalnim Crkvama, po nekakvom snishođenju, a sada je odlučio da podseti na svoja isključiva prava koja su, tobože, uvek postojala. Na neki čudan način ta „prava”, prema shvatanjima Carigrada, ne podrazumevaju nikakvu odgovornost, nikakvu doslednost u svojim sopstvenim sudovima. Carigradska Patrijaršija najpre priznaje anatemu na Filareta Denisenka, a zatim je ne priznaje. Čas priznaje kanonske granice Ruske Crkve, čas ih ne priznaje. Sada Casrigrad izjavljuje da nikada nije posezao za teritorijama van svojih kanonskih granica. Ali istorija Pravoslavlja u Finskoj, Poljskoj, Estoniji, Letoniji, Čehoslovačkoj i drugim zemljama govori nam upravo suprotno. Carigradska Crkva je donedavno van svojih kanonskih granica videla i Ukrajinu. U svim zvaničnim izdanjima koja svake godine objavljuje Carigradska Crkva, sve do 2018. godine, ukrajinske eparhije ubrajane su među eparhije Ruske Crkve, bez bilo kakvog pominjanja njihove pripadnosti Carigradu. Kao što vidimo, to nimalo nije smetalo carigradskom patrijarhu da posegne za Ukrajinom. Očigledno je da sprovođenje takve neodgovorne linije ponašanja i ostvarivanje takvih pretenzija ne mogu ostati bez tragičnih posledica za jedinstvo Pravoslavlja.

Većina pomesnih Pravoslavnih Crkava pozvala je na svepravoslavni dijalog u vezi sa ukrajinskim pitanjem. Da li je takav dijalog moguć u situaciji u kojoj su prekinuti odnosi između najveće pomesne Crkve i „prve među jednakima”, za koju je uobičajeno da predsedava na svepravoslavnim Saborima?

Ruska Pravoslavna Crkva uvek se zalagala za rešavanje spornih pitanja i nesporazuma nastalih u našoj pravoslavnoj porodici putem međusobnog dijaloga i saradnje pomesnih Crkava. Čak i u situaciji kada je Carigradska Patrijaršija počela otvoreno da izjavljuje da ima nameru da „daruje autokefalnost” raskolnicima u Ukrajini, mi smo se i dalje nadali otvorenom i bratskom dijalogu između naših Crkava. S tim ciljem ja sam u avgustu prošle godine otputovao u Fanar, ali susret s patrijarhom Vartolomejem pokazao je da je u Carigradu već odavno doneta odluka i da ne žele da je s nama principijelno razmatraju. Mi i sada podržavamo ideju da se o ukrajinskom crkvenom pitanju zajednički raspravlja između Pravoslavnih autokefalnih Crkava. Podrazumeva se da raskolnička takozvana Pravoslavna Crkva Ukrajine ne treba da učestvuje u takvoj raspravi. Osim toga, pitanje je koliko je carigradski patrijarh, pošto predstavlja zainteresovanu stranu, merodavan da saziva svepravoslavni skup i, tim pre, da predsedava na takvom sabranju. Iz gore pomenutog pisma patrijarha Vartolomeja arhiepiskopu albanskom Anastasiju jasno je da Carigrad u načelu odbija da bilo s kim razmatra ukrajinsko pitanje.

Može li „ukrajinski recept” biti primenjen na teritorije drugih pomesnih Pravoslavnih Crkava? Ovo pitanje se, pre svega, tiče Makedonije i Crne Gore, za koje je, istina, patrijarh Vartolomej u nedavnom intervjuu za list „Politika” rekao da se one ne mogu porediti sa Ukrajinom.

Ako se odbace sporedni detalji, „ukrajinski recept”, kako ste ga Vi nazvali, veoma je jednostavan: carigradski patrijarh je sebi dao pravo da od sada može da revidira bilo koji dokument i dogovor koje su izdali njegovi prethodnici ukoliko mu njihov sadržaj više ne odgovara. Tako je, zajedno sa senzacionalnom odlukom o ukidanju gramate iz 1686. godine o predaji Kijevske mitropolije u jurisdikciju Ruske Pravoslavne Crkve, Sinod Carigradske Patrijaršije ukinuo i drevno kanonsko pravilo koje zabranjuje drugobračnost sveštenstva.

Sledstveno, to što je patrijarh Vartolomej u intervjuu za vaše novine rekao o Makedoniji i Crnoj Gori uopšte ne garantuje da se ukrajinski scenario tamo neće ponoviti. Makedonija i Crna Gora su sada nezavisne države, a to znači da aktuelnost kanonskih granica Srpske Pravoslavne Crkve, prema Tomosu iz 1922. godine, Fanar može lako osporiti, kako se dogodilo sa pomenutim aktom iz 1686. godine. I nije slučajno to što je u tom intervjuu patrijarh Vartolomej napomenuo da ono što pripada Srbiji pripada njoj kanonski i eklisiološki – on namerno nije govorio o Srpskoj Crkvi, već o Srbiji kao državi, aludirajući time na njene savremene granice.

Iako patrijarh Vartolomej govori da sada nema nameru da menja granice Srpske Pravoslavne Crkve, on ujedno izjavljuje i da je Carigradska Patrijaršija spremna da prekorači te granice ukoliko stigne odgovarajući zahtev ili se pojavi nekakva „viša crkvena potreba”. Tu „višu crkvenu potrebu” u Fanaru shvataju na svoj način. I u slučaju sa Ukrajinom Carigrad se odlučio na upad onda kada se stekao određeni zbir političkih činilaca i kada su mu se ukrajinski političari i raskolnici obratili sa zahtevima.

Da li bi iko od stanovnikâ Balkana, ruku na srce, mogao da garantuje da se, pre ili posle, neki novi ili postojeći politički lider neće obratiti Fanaru sa zahtevom za autokefalnošću? Štaviše, ne zaboravimo da takav zahtev već postoji – od strane premijera Makedonije Zorana Zaeva. On je bio upućen još prošle godine, skoro istovremeno sa neslavnim zahtevom predsednika Ukrajine Petra Porošenka, i Sinod Carigradske Patrijaršije ga je uzeo u razmatranje u maju, o čemu je i objavio zvaničnu informaciju. Ali zašto bi Sinod Carigradske Patrijaršije analizirao pitanje za koje očigledno nema osnova, kako je to u nedavnom intervjuu izjavio patrijarh Vartolomej? Zar postojanje Tomosa iz 1922. godine nije u ovom slučaju dovoljan osnov za odbijanje? Očigledno je da ipak postoji zamisao da se „ukrajinski recept” ponovi u Skoplju.

U gorepomenutom intervjuu za naš list carigradski patrijarh je objasnio odluku o davanju Tomosa ukrajinskim raskolnicima. On insistira na tome da se većina ukrajinskog naroda nalazila van Crkve zbog nepremostive provalije koju je Moskovska Patrijaršija produbila među vernicima.

To nije tačno, pre svega u pogledu ukrajinskog naroda. On je bogoljubiv i, kao i pre, veran kanonskoj Crkvi. Pogledajte snimke i fotografije godišnjih litija na Dan krštenja Rusije – u Kijevu i regionima Ukrajine!

U njima učestvuju na desetine hiljada, stotine hiljada vernika: idu s ikonama i krstovima i, pojući molitve, blagodare Bogu... To se ne može postići veštački, za novac ili nasilno. Mogu se prinudno iz čitave zemlje dovesti studenti i državni službenici, kako se to činilo u sovjetsko vreme ili kako to sada pokušavaju da učine vlasti u Ukrajini. Ali onda to nije litija već miting: zastave, parole, narodne pesme... Takva slika ne može da prevari verujući narod: ona ne izgleda naročito uverljivo čak ni za necrkvenog čoveka, laika.

Ukrajinsko sveštenstvo govori da je iz godine u godinu sve više ljudi u hramovima. Nedavno su, na Nedelju Pravoslavlja, ponovo bile održane litije po čitavoj Ukrajini. Na primer, u gradu Rovno izišlo je na hiljade vernika kanonske Crkve, a upravo je to region s najsloženijom konfesionalnom situacijom.

U Rovenskoj oblasti našim vernicima redovno otimaju hramove, specijalne službe vrše pritisak na sveštenike i njihove porodice: pozivaju ih na informativne razgovore u Službu bezbednosti, u hramovima i po kućama sveštenstva vrše pretrese. Ali pritisak na kanonsku Crkvu samo povećava podršku vernika.

Ako je Pravoslavlje u Ukrajini tako jako, čime se može objasniti raskol? Da li je bilo pokušaja da se on prevlada?

Mi smo uvek tražili puteve ponovnog sjedinjenja s našom braćom otpalom od Crkve. O tom poslu se iz razumljivih razloga nije javno govorilo, ali je on vođen veoma intenzivno, i ja sam u njemu neposredno učestvovao. Tokom mnogih godina održavane su veze s „jerarsima” nekanonske „Kijevske Patrijaršije”, a neki od njih su se pokajali i vratili kanonskoj Crkvi. Godine 2010. postignuti su dogovori o ponovnom sjedinjenju sa Crkvom dvojice uticajnih raskolničkih „jeraraha” sa znatnim delom njihovog sveštenstva, ali su uoči njihovog povratka obojica iznenada preminuli pod nerazjašnjenim okolnostima.

Sasvim nedavno, 2017. godine, vođeni su teški pregovori sa jerarsima takozvane „Kijevske Patrijaršije”. Njihov rezultat je bilo pismo Filareta Denisenka kojim se on obratio meni i Arhijerejskom Saboru Ruske Crkve u novembru 2017. godine. Ali čim se za to saznalo u Kijevu, na Filareta je izvršen pritisak i on je povukao ono što je rekao u pismu. Ukrajinski raskol je fenomen političke prirode i samo politički faktor zbija njegove redove.

Da li bi neko od stanovnika Balkana, ruku na srce, mogao da garantuje da se pre ili kasnije neki novi ili postojeći politički lider neće obratiti Fanaru sa zahtevom za autokefalnošću? Štaviše, ne zaboravimo da takav zahtev već postoji – od premijera Makedonije Zorana Zaeva

Da li je Carigradska Crkva nekako učestvovala u tom procesu?

Imali smo dosta plodnu saradnju od 2000. do 2005. godine i ja sam u tome neposredno učestvovao. Održano je deset rundi pregovora, u pojedinim slučajevima i uz učešće predstavnikâ ukrajinske vlasti. Proanalizirali smo čitav spisak jerarhije dva glavna ogranka ukrajinskog raskola, razmotrili smo moguće varijante njihovog povratka Ukrajinskoj Pravoslavnoj Crkvi, sretali smo se lično s nekim njihovim predstavnicima.

Ali 2005. godine na vlast je došao predsednik Juščenko. On je otvoreno podržavao raskol, pa je Carigradska Patrijaršija prešla na unilateralne postupke. Bio je pokušaj da se otvore carigradske „stavropigije” u Kijevu i Lavovu, a carigradski jerarsi su počeli da govore da Ukrajina, navodno, nije teritorija Moskovske Patrijaršije.

Čak i u takvim uslovima patrijarh Aleksije je težio da se ponovo vratimo dijalogu. U pismu patrijarhu Vartolomeju on je izrazio nadu da će patrijarh Vartolomej ispoljiti „kanonsku čvrstoću” prema raskolnicima i predložio da se nastavi zajednički rad na ukrajinskom crkvenom pitanju. Ali patrijarh Vartolomej tada nije ništa odgovorio. Sada ja shvatam da je on već tada imao nameru da sprovodi jednostrane aktivnosti i da nije bio zainteresovan za dalji zajednički rad.

Uzgred, tih godina su predstavnici Carigrada još bili saglasni s nama u mišljenju da većina takozvanih „episkopa” ukrajinskog raskola ne mogu imati taj čin. Sada je ovaj lažni episkopat u celini primljen u opštenje, a materijali vezani za raskol, koje smo mi sakupili i predali Carigradskoj Patrijaršiji, ignorišu se. Na primer, oni vezani za nepostojanje kanonskog prejemstva hirotonije kod niza jeraraha „Ukrajinske autokefalne Pravoslavne Crkve” (UAPC). Jer, „hirotonije” UAPC potiču iz devedesetih godina prošlog veka, od samozvanog bivšeg đakona Ruske Pravoslavne Crkve. Taj čovek je imao veoma rđavu reputaciju i nikada nije imao episkopski čin. U Ukrajini se izdavao za episkopa „Katakombne Crkve”, u Rusiji za rimokatoličkog biskupa, a u Australiji za biskupa Anglikanske Crkve, da bi na kraju dopao zatvora zbog prevare i falsifikovanja. Prve „jerarhe” on je rukopoložio zajedno sa lišenim čina bivšim episkopom Ruske Pravoslavne Crkve. Početkom dvehiljaditih problem hirotonijâ UAPC ni za koga u Ukrajini nije predstavljao tajnu i mi smo savesno o tome obavestili našu carigradsku braću. Ali 2018. godine svi ti „jerarsi” bili su primljeni u opštenje jednim potezom pera, bez razmatranja okolnosti njihove hirotonije, „u postojećem činu” koji oni nisu imali niti ga imaju. To je, naravno, odbijalo naše vernike u Ukrajini.

Patrijarh Vartolomej se poziva na kanonsku jurisdikciju Carigradske Patrijaršije nad Kijevskom mitropolijom. Kako Vi gledate na takve argumente?

Patrijarh carigradski Dionisije je 1686. godine izdao tri pravno obavezujuće gramate moskovskim carevima, patrijarhu moskovskom Joakimu i ukrajinskom hetmanu. Ali ni u jednom od tih dokumenata ne govori se da je Kijevska mitropolija predata na privremenu upravu. Ništa nije rečeno ni o tome da bi ti dokumenti mogli biti ukinuti. Tekstovi direktno govore o predaji Kijevske mitropolije „u potčinjenje” i „pod nadležnost” moskovskih patrijaraha, uključujući pravo da oni rukopolažu kijevske mitropolite. Izrazi dveju od tri gramate toliko su neugodni za današnju poziciju Carigradske Patrijaršije da je ona bila prinuđena da ih proglasi „manje autoritetnim”.

Na našem poslednjem susretu u Fanaru ja sam nudio patrijarhu Vartolomeju da se održi konferencija naših naučnika da bismo zajedno proučili dokumenta i uverili se u ono što je očigledno. Odgovorio mi je da on za to nema vremena. Sada, kada je „jerarhija” ukrajinskog raskola primljena u opštenje i kada je dobila svoj „Tomos”, o tome se više i ne govori.

Problem naših odnosa nije samo u različitom tumačenju dokumenata iz 1686. godine. Problem je u tome što jedna od strana smatra da se, tobože, sadržaj tih dokumenata, pa i bilo kojih dogovora između nas, može menjati prema datoj situaciji. Ta strana tako i govori: da, obećao sam, ali okolnosti su se promenile, pa, prema tome, ništa nisam ni obećao. Ali dokumenti i dogovori postoje upravo zato da odnosi između naših Crkava ne bi zavisili od političkih okolnosti, da bi bili iznad politike. Ukoliko to ne shvatamo, odmah se obezvređuju i dokumenti, i dogovori, i sami odnosi. Carigradski patrijarh Pajsije je 1654. godine imenovao našeg patrijarha Nikona kao „Patrijarha moskovskog, Velike i Male Rusije”. Ovaj status je bio potvrđen dokumentima iz 1686. godine. Danas Carigrad izjavljuje da je, navodno, naša kanonska teritorija ograničena samo na Rusiju i „severne zemlje”, pa se poziva na dokumente iz 16. veka, gde se ova titula koristi. Znači, nije stvar u dokumentima.

Čime se, po Vašem mišljenju, objašnjava takva žurba i nagla promena stava Vaseljenske Patrijaršije o ukrajinskom pitanju? Vaseljenski Patrijarh govori da uzrok tome leži u žalbi oba lidera ukrajinskog raskola, kao i u dramatičnim događajima koji su desili 2014. godine u Ukrajini.

Filaret je apelaciju podneo još 1992. godine, nakon što je bio lišen čina u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi. Pošto je primio žalbu, patrijarh Vartolomej je u pisanoj formi potvrdio da priznaje odluku Ruske Pravoslavne Crkve o osudi Filareta. Kada je 1997. godine Filaret predat anatemi, patrijarh carigradski je ponovo potvrdio svoju saglasnost s tom odlukom.

Na sabranju Predstojateljâ pomesnih Crkava održanom 2016. godine – kada je već punim intenzitetom besneo oružani sukob u Donbasu, kada su u Ukrajini raskolnici ponovo počeli da zauzimaju hramove kanonske Crkve i da tuku naše vernike – patrijarh Vartolomej je obećao da se neće mešati u ukrajinsko crkveno pitanje. Mislim da se promena stava može objasniti spoljnim političkim pritiscima. Uveren sam da on nije mogao, a da ne shvata posledice priznavanja raskola.

Zahvalni smo Bogu što nijedna pomesna Crkva ne priznaje njegove raskolničke postupke u Ukrajini. I kako posle toga on može da se naziva poglavarom trista miliona pravoslavnih stanovnika planete? Reći ćemo direktno: danas je njegov autoritet u svetskom Pravoslavlju značajno poljuljan. A upravo na saglasnosti Pravoslavnih Crkava zasnivala se koordinišuća uloga koja je dodeljena carigradskom patrijarhu poslednjih decenija, u periodu pripreme za svepravoslavni Sabor.

U kakvom položaju je danas Ukrajinska Pravoslavna Crkva koja se nalazi pod pokroviteljstvom Ruske Pravoslavne Crkve? Kako žive episkopi, sveštenici, vernici? Kakva im je budućnost?

U Ukrajini je sada bilo vreme predsedničkih izbora, pa je vlastima bilo potrebno da pokažu obećano „ujedinjenje Pravoslavlja”. Na kanonsku Crkvu i dalje se vrše veoma intenzivni pritisci. Uz podršku vlasti i policije zauzimaju se njeni hramovi. Služba bezbednosti pokreće krivične postupke protiv njenog sveštenstva. Usvojeni su zakoni koji imaju cilj da se legalizuje zauzimanje hramova i, štaviše, da Ukrajinska Pravoslavna Crkva bude lišena svog imena, da bude naterana da promeni naziv u „Ruska Crkva”. Ovo je vreme iskušenja za Crkvu, ali i vreme svetlih primera hrišćanske hrabrosti. Vandalskih akata protiv naših crkava i paljenja hramova ima na desetine po čitavoj Ukrajini. Prikazan mi je snimak zauzimanja hramova: vidi se kako tuku i iz crkve izbacuju starce i žene; kako biju naše sveštenike i kako ljudi služe Liturgiju na mrazu pošto ih ne puštaju u hram koji su izgradili sopstvenim rukama.

Pritom u zauzetim hramovima nema ko da služi: kanonsko sveštenstvo ne želi da uđe u novu „crkvenu” strukturu. Već sada lažni episkopi raskolnikâ izjavljuju da nemaju sveštenstva za nove hramove. Te hramove neće imati ko da održava jer su oni koji su zauzeli hramove necrkveni ljudi, ljudi koji niti će se moliti niti će davati hramu priloge.

„Ako Gospod neće graditi doma, uzalud se muče koji ga grade; ako neće Gospod čuvati grada, uzalud ne spava stražar” (Ps. 126, 1).

A naši vernici će sebi izgraditi nove hramove. Jer, Crkva u Ukrajini – to su srca vernikâ, a ne kameni zidovi. Možete ukrasti ime od Crkve, možete ukrasti zgrade, ali veru kod naroda niko ne može uništiti niti ukrasti. Ne mogu se vršiti veštačke „korekcije” u zavisnosti od političke situacije. Oni koji to sada pokušavaju da urade u Ukrajini nisu ništa drugo do bednici. Oni ne mogu da zamisle istinsku snagu i lepotu pravoslavne vere i Pravoslavne Crkve. Ukrajinska Pravoslavna Crkva na čelu sa mitropolitom Onufrijem jeste jedina kanonska Crkva Ukrajine. Ona je duhovno jaka i ja verujem da će se, milošću Božjom, odupreti iskušenjima.


Komentari4
c5fcf
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Леон Давидович
Патријарх Кирил је све догађаје описао тако реално. Патријарх Цариградски крши црквене каноне на исти начин као што САД крши међународне и билетералне уговоре. Јасно је ко су му учитељи и узори, јасно је за чији интерес ради патријарх Цариградску (Константинопољски, али нема више ни Константинопоља па ни достојног патријарха на том трону=
Милица
Браћо и сестре, походите своју свету земљу! Задивите се Љевишком, поклоните дечанском краљу, одморите своје душе у дворишту Патријаршије...Ја сам јуче видела рај који се зове Косово, сад може како год 'оће. Ја рај видех.
Рус Михаил
Веома важан за данашње време, пуно искушења, интервјуу, који у детаљима говори о стању у православном свету, које расколници различитих врста покушавају да дестабилизују зарад политичких интереса колективног Запада. Хвала "Политици".
Стефан
Безумници незнају да крв душу мије. Србија је распета на Косовском крсту, а без распећа нема ни Васкрса!. Васкрснуће Србија само ако остане у тврдој вери.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja