sreda, 20.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 15:59
INTERVJU: HANA SELIMOVIĆ, glumica

Cinizam se prikrada u moj svet

Osećala bih se loše da sam prodala sopstvenu slobodu za neku siću, poziciju ili glupu ideju o tome da svima treba da budem dopadljiva
Autor: Borka Golubović-Trebješaninčetvrtak, 02.05.2019. u 19:39
(Фото Немања Танески)

Da darovita glumica Hana Selimović živi, diše za scenu i pozorište oseća se na svakom koraku. Brojnim nagradama koje je tokom dosadašnje karijere osvojila nedavno je dodala priznanja u Šapcu, Zrenjaninu, kao i ovacije za predstavu „Ivanov” na festivalu „Mitem” u Budimpešti.

Hana Selimović važi za osobu koja ne podleže klišeima i ne pravi kompromise, ali i glumicu pred kojom je velika karijera. Pozorišna publika do sada je imala priliku da je vidi u predstavama „Figarova ženidba i razvod”, „Otac na službenom putu”, „Višnjik”, „Kabul – kod kuće”, „Carstvo mraka”…

Koliku snagu vam daju aplauzi, odnosno vetar u leđa nagrade koje znate i da odbijete i za koje ponekad kažete da su samo gomila gvožđa u sobi vaše mame?

Moj odnos prema nagradama se menja. Mislim da učim da više uživam u njima nego ranije, iako sam paradoksalno svesnija koliko one ne znače ništa naspram recimo partijskih drugara, podobnih karaktera i uopšte poltronske logike. To je ono što se danas vrednuje, ne priznanja i uspesi. Ipak srećna sam da stojim sa ove strane stvarnosti.

U čemu je, po vašem mišljenju, osobenost predstave „Tartif” Ž. B. P. Molijera, u režiji Igora Vuka Torbice koja osvaja gotovo sve nagrade na aktuelnim festivalima?

Naš „Tartif” je „Tartif” Igora Vuka Torbice, rađen samo po grubim motivima Molijerovog dela. Mislim da je osobenost u tragičnoj analogiji sa stvarnošću, dakle ova predstava je pametan i promišljen scenski iskaz koji zapravo menjajući žanrove, i sondirajući sve dublje i dublje u mnogoslojnost priče koju pričamo postaje par ekselans politički teatar, a bez mahanja zastavama, dranja u mikrofon i pamfletskog izvikivanja parola. Igor je reditelj koji pred vas stalno pruža zadatke koji deluju kao neosvojiva tvrđava. Ti izazovi su predivni, zavodljivi, zahtevni, nepoznati i ponekad zastrašujući. Ipak, poverenje koje on stekne kod svakoga od članova ekipe je magičan i nežan put kojim zajedno stižemo do cilja. Iz te atmosfere se rađaju i pravi motivi za rad na sebi i sa drugima. Nikada nisam dobila ulogu sličnu ovoj. U tom smislu lik koji ja tumačim, Dorina, jeste nov izraz za moj dosadašnji scenski univerzum, i to smatram neprocenjivim kapitalom.

U spektru uloga koje tumačite izdvajali ste do sada lik Saše u „Ivanovu”. Zašto sve više sebi, kako kažete, ličite na Ivanova, a ne na Sašu?

„Sa trideset svi smo heroji, posle više nismo ni za šta”, kaže Ivanov. Ono što stoji između ta dva lika je nepregledno polje mrtvih ideala. Život na ovim prostorima ne omogućava baš da zadržite svoje mladalačke ideje i uverenja. On tera ili na gadne kompromise ili na cinizam i odustajanje. Nisam dovoljno mlada da bih bila Saša i verovala u utopijske ideje. Nisam još uvek ni kadra da odustanem. Cinizam se ušunjava u moj svet, ali kompromise, čini mi se, ne pravim. Tako da sam negde na pola puta između Saše i Ivanova. S nadom da nikada neću preći i tu polovinu koja bi me učinila nekim ko ne voli i ne želi sopstveni život koliko god da su okolnosti u kojima ga živim pogrešne.


Koliko vas koštaju vaši stavovi?

Koštaju uvek onoliko koliko sam spremna da platim. Nisam spremna da se osećam loše pred samom sobom, kao što bih se osećala da sam prodala sopstveni želudac ili slobodu za neku siću, poziciju ili glupu ideju o tome da svima treba da budem dopadljiva.


Važite za buntovnika u životu, ali i u pozorištu? Poznajete li osećanje straha?

Apsolutno. Ja sam u permanentnom strahu. Upravo zato se i borim. Mi živimo u sistemu koji neguje strah. Od najbanalnijih do najključnijih elemenata unutar društva i njegovog funkcionisanja. Živimo u vremenu ucena, cenzure, pretnji, u vremenu u kome se ćutanje kupuje, a nećutanje kažnjava. Bitišemo u sistemu političkog javašluka, nesposobnih ljudi na odgovornim funkcijama, u vremenu partokratije, bahatih siledžija na funkcionerskim mestima, u vremenu u kome nam bolnice izgledaju kao javni klozeti, u kome su plate male, a penzije sramne, a mi još moramo da verujemo da je obrnuto. Dakle, u vremenu iskrivljenja stvarnosti, medijskog brloga i svakog drugog poniženja građana koji su umrtvljeni strahom, defetizmom ili nemanjem informacija. Ali: „Ćuti, može i gore”. Živeti u Srbiji danas znači vrlo dobro poznavati strah i njegove mehanizme.


U životu su vam, uz glumu, najvažniji ljubav i sloboda. Zašto smatrate da je ignorisanje danas najveća kazna?

Zato što je ignorisanje jedan od najperfidnijih načina da oslabite nezadovoljstvo ionako ubijenog građanstva. U trenutno ličnoj prepirci koju vlast vodi sa liderima opozicije, oni koji se najređe pominju su građani. To su oni nezadovoljni ljudi koji se na televiziji tematizuju samo onda kada treba reći koliko ih je, malo ili mnogo, u zavisnosti od potreba. Samo onda kad treba reći koliko smo glupi, divlji i nasilni, ili koliko smo pristojni, razumni i moderni, svi mi, ta homogena masa o kojoj se govori sa nekoliko grdnih ili pohvalnih epiteta. A naši životi? Oni se već malo koga tiču.


Nepristajanje na licemerje stvarnosti je, reklo bi se, sinonim vašeg življenja. Koja je vaša ideja vodilja?

Jedino što sledim je sopstveno osećanje smisla. Mogla bih da nabrajam velike reči, koje uvek kada se napišu zvuče nekako metalno i neuverljivo, tako da ono što osećam kao sopstvena unutrašnja svetla radije želim da sačuvam za sebe. Moje osećanje sveta se ionako menja. Menjam se i ja. Menjaju se i moje ideje o daljim stremljenjima. Jedine konstante na koje računam i koje se usuđujem da naglas izgovorim su čovek sa kojim sam odabrala da delim život, i moja profesija.


Komentari2
c35b3
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Ljubica
Draga Hana predivni ste,odusevili ste me kao glumica,ali I kao pametna ,mudra mlada zena.Zelim da moja kcerka bude kao vi.Malo je takvih mladih.Zato ostanite takvi.Ovo je moj drugi komentar na Vas intervju.Nadam se da ce ga Politika objaviti.U sredu Vas gledam u predstavi Carstvo mraka.Srdacan pozdrav I mnogo srece .
Obućar
Hana,moraš da budeš dete od nekog poznatog glumca,reditelja,pisca da bi se zaposlila u narodno.p.Ili čekaj Hubača da postane upravnik.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja