utorak, 19.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 19:25
INTERVJU: SLOBODA MIĆALOVIĆ, glumica

Naš ozbiljan duhovni pad oseća se na svakom koraku

Autor: Borka Golubović-Trebješaninpetak, 03.05.2019. u 20:00
(Фото ЕПА/Ettore Ferrari)

Glumica Sloboda Mićalović praznike će, po svemu sudeći, provesti radno, budući da se približava premijera predstave „Lorencačo” Alfreda de Misea, u režiji Borisa Liješevića, koja će biti izvedena tokom maja na Sceni „Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Reč je o jednom od najpoznatijih komada francuskog romantizma, snažno inspirisanog delima Šekspira i Viktora Igoa, u kojem Sloboda Mićalović tumači tri lika. Scenograf je Gorčin Stojanović, kostimograf Maria Marković Milojev, a kompozitor Anja Đorđević. U glumačkoj ekipi su i Marko Janketić, Branislav Lečić, Milena Vasić, Milan Marić, Miodrag Dragičević, Petar Benčina i Andrija Kuzmanović.

Koliko je zahtevno biti javna ličnost u ovim vremenima? Koja je vaša „mera za meru”?

Javna ličnost mi sve više zvuči kao pogrdna reč, zapravo mi i ne prija, jer smo svedoci njihove najezde. Preko noći se postaje javna ličnost. Nikada mi to nije ni bio cilj. Želja mi je bila da se bavim kvalitetno svojim poslom i da budem priznata kao glumica, ako je to moguće. Sve ostalo dolazi uz celu tu priču o uspešnosti. Čitam razne komentare, u smislu: ovaj glumac-glumica igra u svakoj seriji. Te ovaj umetnik iskače iz svakog frižidera. Želje su jedno, a mogućnosti drugo. Moja „mera za meru” je ova kako živim svoj život i kako pokušavam da vodim svoju karijeru, a to je pre svega kvalitetan izbor uloga, opet kažem – koliko je to moguće, jer i živim od ovog posla. Dakle, kvalitetnom literaturom, dobrim saradnicima, dobrim rediteljima, partnerima pre svega. Ne mogu da ostanem slepa prema celoj situaciji u kojoj se nalazimo, da kažem da nemam svoje mišljenje. Imam svoje mišljenje, koje je jako loše. Smatram da smo doživeli ozbiljan duhovni pad, koji se oseća na svakom koraku.

U Holivudu više nema glamura, a on je bio uzor, diktirao filmsku i menadžersku modu u Evropi. Ko su, po vašem mišljenju, posebne persone, pojedinci u svetu scenske umetnosti?

Uvek ću se, kad je o filmu reč, vratiti Tarkovskom, Kurosavi, nekim klasicima, kasnije Almodovaru. Tim ljudima se zaista divim, kao i, recimo, Emiru Kusturici, sa kojim sam imala priliku da sarađujem. To su ljudi koji su ceo svoj život uložili u umetnost i nekako im je film zaista više od života. S obzirom na to da sam snimala sa Kusturicom, mogu da posvedočim da zaista u tom trenutku kada se stvara film, kadar, uloga – prestaje realan život, na nekoliko sati i živimo nešto što je izvan granica realnosti. Ne bih mogla da ne pomenem i svog profesora Predraga Bajčetića, čoveka koga se neprestano prisećam, njegovih moralnih načela, njegovog pristupa glumi, glumcu. Govorio nam je, recimo, i to i danas primenjujem u životu, da iznova i iznova sebi moramo da postavljamo visoke ciljeve, čak ne ni na dugačke štapove, već bukvalno iz večeri u veče. I da je ono što je možda najvažnije – nepristajanje na kompromise.

Koji su vaši snovi, nade, stremljenja u odnosu na aktuelni trenutak življenja?

Teško je u ovom poslu imati dugoročne planove, da uopšte možemo da mislimo šta će biti dalje. Čini mi se da se od prošle godine, kada smo radili seriju „Koreni”, nešto prelomilo u meni. Reč je o snazi, glumačkom naponu, mogu neskromno da kažem da sam sada sazrela za neke ozbiljne uloge, ne samo lepe drage mile heroine. Sa tom glumačkom fazom je gotovo, to bih već smestila u neku fioku i vrlo rado bih na nju stavila katanac. Mislim da imam, mogu da ponudim mnogo više od toga, tako se i osećam. Volela bih da dobijem novu šansu, mada ne mogu da se žalim, jer repertoar i život me guraju na tu stranu da sam zadovoljna. Sa Kokanom Mladenovićem u narednom periodu radiću Šekspirov „San letnje noći” u nacionalnom teatru. Volela bih, recimo, da radim Dostojevskog. Ima toliko toga što bih želela da iznesem na sceni. Pribojavam se da kažem, jer kada nešto izgovorim, to obično ne bude. Evo, recimo, uloga Hasanaginice mi u ovom trenutku pada na pamet.

U filmu i televiziji imate kontinuitet, u pozorištu, reklo bi se, manje. Slučajno ili ne?

To se tako desilo. Nisam to birala. Desilo se da više snimam bilo na filmu ili televiziji, ali imala sam i pristojan pozorišni repertoar, čak mogu da kažem i da su uloge bile lepe. Nekako, moram da priznam, film me je brže i lakše prihvatio, a kod nas postoji ta pravda ili nepravda, ne mogu da sudim o tome, da kada vas etiketiraju kao filmskog i televizijskog glumca mnogo teže uplivate u pozorište. I uvek ste pod lupom da li vi to možete, jer na filmu je to drugačije, mada ni sama ne znam kako je to lakše glumiti na filmu, ali tako se to priča. Mislim da samo ljudi koji ne snimaju dovoljno tako misle, kao što ljudi koji rade puno u pozorištu, a manje snimaju, takođe imaju problem da, kada dobiju ulogu, kažu: jao, ti si pozorišni glumac, ne znaš ta sredstva.

„Lorencačo”, priča o Firenci iz doba Medičija, napisana u uzbudljivim vremenima posle Francuske revolucije, poslužila je autoru kao povod za promišljanje o krupnim temama njegovog doba: smislu i svrsi pobune, odnosa pojedinca prema društvu. Zašto nam je ovo delo danas zanimljivo?

Potpuno je fascinantno koliko je snažna spona između ovog komada, ove priče iz doba romantizma, sa aktuelnim trenutkom našeg življenja. Koliko se suštinski ništa nije promenilo, tako da nas se ova tema prilično tiče, ne samo politički, jer nije nam ni bio cilj da ovo bude samo neko aktivno političko pozorište. To apsolutno nije motiv rada ove ekipe i predstave, ali sam De Mise je još tada napisao da smo svedoci kako vlast, politika, sistem, urušavaju i porodice i ljude i ideologiju koju bi neko želeo da dostigne. Jačina države, sistem koji vam u svakom trenutku uplivava u život, stvarnost i razara porodicu. Vidimo i sami lom svakoga ponaosob i kako vlast utiče na njega. I šta se krije u čoveku, poriv koji ga vodi da postane slavan, da ostane zapamćen.

Delo „Lorencačo” bavi se i ključnim etičkim pitanjima: gde je granica ljudskosti i šta se dešava kad se moralna načela sudaraju sa stvarnošću? Šta se u tom smislu promenilo od vremena Medičija do danas? Koja su moralna načela danas na snazi?

Mnogo šta se promenilo, mada duboko verujem da moralna načela nisu izgubljena. Želim, zapravo, da verujem da su moralna načela samo uspavana, i uplašena, negde sakrivena. Mi smo mali, napaćeni narod koji se plaši i da kaže šta misli o nečemu. To pravo, koje nam je ukinuto i ukidano decenijama unazad, sada je negde dostiglo vrhunac, zato i kažem da su moralna načela uspavana. Prisetimo se nama ne tako dalekog vremena, recimo doba komunizma. To su neki ideali, iskonski pravi revolucionari koji su znali gde i čemu streme. Mladi ljudi koji su imali ideologiju, koji su znali za kim i kojim putem treba krenuti. Prva asocijacija su mi Ivo Lola Ribar i njegovi saborci, mladi ljudi koji su sa 22, 23 godine govorili po tri-četiri jezika, školovali se po svetu i tu svoju pamet, sticanu tamo daleko, pokušali da primene ovde, sa velikom željom da pomognu svom narodu. Dakle, nisu ostajali tamo negde daleko, gde bi bili uljuljkani, već su se vraćali ne bi li nešto pokrenuli u svojoj zemlji. I tada, svedoci smo i mi i naša istorija, da je taj revolucionar Ivo Lola Ribar od strane politike bio ugušen, odnosno ubijen. I ta njegova devojka Sloboda Trajković, i njihova jedinstvena, prediva ljubavna priča je simbol vrednosti i odanosti. Nađite danas mladu ženu, možda i postoji, ali je to prava retkost, koja će da žrtvuje sebe i svoju porodicu da bi sakrila mesto boravka svog verenika.

Živite sa mnogim likovima u sebi. Ko su vaše aktuelne scenske junakinje, budući da svaki glumac tumači nekoliko uloga u predstavi „Lorencačo”?  Koliko je delikatno transformisati se u tri lika u sat i po, koliko u proseku traje predstava?

Trenutno smo u fazi da još opipavamo po mraku sve te De Miseove likove, pokušavamo da ih osetimo, prepoznamo. U predstavi „Lorencačo” tumačim tri lika: majku Mariju Mediči, najmlađu sestru Luizu i Vratara, dijametralno potpuno različite uloge. Naravno da se lagodnije osećam u ulogama koje su mi po godinama bliže. U ovom slučaju najkomplikovanije mi je da tumačim majku. Imam već iskustvo sa ulogama majki, budući da sam u predstavi „Antigona” već imala takav zadatak. Međutim, ovaj koncept na kojem istrajava reditelj Boris Liješević daje vam druge mogućnosti: fizički nije toliko važno, koliko ono što iznutra treba da ponudim: patnja, čvrstina te majke, surovost prema svom detetu. Marija Mediči je svedok propadanja svog deteta, a nema šanse niti snage da mu pomogne. Ona vidi da joj se dete urušava, ali ne može ništa da uradi. E, tu mi je možda rano da zamislim kako bi bilo da mi dete klizi kroz prste, a da ne mogu kao živi pesak da ga savladam, niti osetim. Tu sam u velikoj borbi sa samom sobom, koju ću, nadam se, savladati. Luiza je, s druge strane, devojka koja zbog bahatosti jednog čoveka uvuče celu porodicu u krvoproliće između dve familije. Priča je aktuelna, jer i danas možemo da zamislimo dva beogradska klana koja nečiju sestru targetiraju i preko nje uništavaju tu porodicu. Vrlo je zanimljiv zadatak na kojem trenutno istrajavamo u JDP-u, mnogo je lakše da se krijete iza nekog lika i kostima i da govorite u nečije ime. Ovde progovarate iz svoje kože, ali smirenost i umeće Borisa Liješevića daju nam ogromne mogućnosti i slobode.


Komentari6
b9000
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Sasa Trajkovic
Mlada po godinama ali velika po ulogama ova glumica ali i građanin ove zemlje ima hrabrosti da javno osudi kulturnu klimu u Serbiji u kojoj se decenijama preko komercijalnih medija nameću nove standarde, društvo koje je ogrezle u NE kulturi i primitivizmu... Uostalom uključiteTV ili pogledajte naslove novina... ko to NE vidi ima problem sa dioptrijom.
Зорица Аврамовић
А како ви глумци видите своју улогу и задатак на заустављању тог духовног пада? Или је ваш посао само уметност ради уметности..?
Dikan
Neko pada, neko ne pada. Treba se usredsrediti na sebe, bez uopštavanja i izgovora.
Д. Збиљић
Сасвим тачно. Уместо да кренемо напред, ми срљамо озбиљно у мазадак у свим областима. По нашим свакодневним хвалама сами себи, испада да смо бољи од свих и перспективнији. Али, то су само пусти снови.
Milos miokovic
........ Sloboda je tako lepa'...... napokon neciji osvrt i razmisljanje a da to nisu Karleusa, Brena i majka Srbije(kako je nazva neko vece Lav Pajkic)Svetlana Ceca Raznatovic.....pa vi vidite sa kim bi provodili vreme u društvu.....
Ljudmila
Pa zar nije ta ista Svetlana Ceca Raznatovic, za lecenje Pajkicevoj majci Isidori Bjelici, donirala 20 hiljada eura?
Preporučujem 35

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja