Susret s glumicom Bojanom Ordinačev, koju gledamo u seriji „Istine i laži” na TV Prva, počeo je neobavezno.
– Moj deda i baka su držali radnju kožne galanterije u Novom Sadu. Jedno vreme su je imali i ovde u Beogradu, na Slaviji. Živeli smo na novosadskoj Salajci, staroj gradskoj četvrti koju je opevao Đorđe Balašević, koji je takođe Salajčanin. Dedinu radnju su nasledili moj otac Todor i njegove sestre Dana i Nada – priča naša sagovornica. – Ja gotovo da više ne osećam miris kože, to mi je toliko, u detinjstvu, ušlo u nos. Završila sam srednju umetničku školu, dizajn tekstila, i želela da nastavim porodičnu tradiciju, ali u drugoj godini srednje škole shvatila sam da me pravljenje ženskih torbi neće učiniti srećnom. Majka Zdenka je volela pozorište i tu ljubav je prenela na mene i brata Mladena. Pomislila sam – što da ne pokušam. Sećam se, najbolja drugarica mi je rekla: „Da li si ti normalna, znaš da ih se 200 prijavi na prijemni ispit za glumu?!” Ne znam otkuda mi hrabrost. Rekla sam: „Nekoga moraju da prime. Što to ne bih bila ja?” I ušla sam u uži izbor... I tu stala.
Hvala Mariji
Ali tu nije zaustavljena njena glumačka sudbina.
– Slučajno sam upoznala devojku koja se, kao i ja, raspitivala da li je prošla i od nje sam čula da u Beogradu, na Akademiji umetnosti, eksperimentalnu klasu vode reditelj Nikita Milivojević i glumica Anita Mančić. Rešismo da okušamo sreću u prestonom gradu.
Devojka koja ju je podstakla da ne odustane jeste Marija Veljković Milutinović, koja poslednjih godina vodi „Slagalicu” na RTS-u.
Sada kada se seća tih godina Bojana Ordinačev komentariše:
– Bile smo mlade i lude... Hvala Mariji. Lepo je reditelj Emir Kusturica rekao – život je čudo! Nudi bezbroj rešenja.
Bojana Ordinačev je debitovala u TV serija „M(j)ešoviti brak”, u kojoj su igrale mnoge mlade zvezde: Sloboda Mićalović, Borka Tomović, Jana Milić, Marija Vicković... Prvu glavnu žensku ulogu dobila je u seriji „Jelena”, gde je tumačila Helenu Despotović. Kaže da će ovu sapunicu pamtiti po glumcu Aljoši Vučkoviću. Snimajući seriju, provodili su mnogo vremena zajedno i od njega je mnogo naučila: o glumi, ljudima... Snimanja su počinjala u pet ujutru i trajala do kasno uveče, a Aljoša joj je bio glavni oslonac. Govorio je u kriznim trenucima: „Umorna jesi, ali treba da naučiš da čuvaš snagu. Od polovine serije ćemo da uživamo.” I tako je bilo. Male glumačke trikove brzo je savladala.
Radio-voditeljka
Bojana je vedre prirode, spontana, s milozvučnim rastezanjem u izgovoru Novosađana. Priča nam da je, dolazeći na ovaj intervju, ispred zgrade „Politike” slučajno srela producente serije „Istine i laži”, Mišu Ilića i Ivana Matkovića. U ovoj seriji igra voditeljku i vlasnicu radija „Plej”, Kristinu.
Za Kristinu kaže da je buntovnica.
– Jedina sličnost između nje i mene je ta što obe volimo da smo svoje, koliko je god to moguće u ovo vreme puno nesigurnosti. Videćete, scenaristi zanimljivo otpliću zapletenu dramu među mnogobrojnim likovima. Nikola i Kristina su se vratili iz Berlina. Kristina će biti uz Nikolu jer će on imati teške periode u poslovnom i privatnom životu.
Dizajner – drugo zanimanje
Ponovo razgovaramo o porodici Ordinačev i Bojaninom hobiju da u očevoj radionici dizajnira i pravi torbe. U prvom razredu srednje škole nacrtala je prvu skicu za svoju crno-belu torbu, otac ju je skrojio, a mama sašila. Svaku skicu čuva na tavanu porodične kuće.
– Ne mogu da se bavim prodajom preko „Instagrama”. Ne znam kako se to radi, a i za to nemam vremena. Nikada ne znam kada će me zvati na snimanje serije. Pokazaću vam svoje kreacije.
Uzima mobilni telefon i pokazuje nam.
– Moja drugarica Tijana pravi kožne čizme ima svoju marku „Wild desing” i dogovorile smo se da joj uradim skicu, a moj otac napravi. Inače, prošle nedelje sam bila na kratkom putu i za tu priliku otac je, po mom dizajnu, napravio malu crvenu torbu.
Uspomene iz Rima
Često putuje i imala je sreću da na početku karijere snimi dvodelni TV film „Karavađo” u Rimu. Smestili su je u hotel s pet zvezdica, dobila je vozača, osećala se kao da živi život holivudske glumice. Direktor fotografije je bio Vitorio Storaro, trostruki oskarovac.
– Hotel je bio tik pored Vatikana, delio nas je mostić. Nisam imala s kim da podelim svoju radost. U hotelskoj sobi sam zatekla na stočiću šampanjac i čašu. Iako ne pijem, sipala sam malo šampanjca, otišla do kupatila, napunila kadu penom. Zamišljala sam da sam Džoan Kolins iz „Dinastije” i pijem šampanjac koji mi ne prija. Ali osećam i dalje nemir u sebi jer nemam kome da ispričam šta mi se dešava. Primetila sam telefon okačen na zidu, tačno iznad glave, kao u američkim filmovima, s dugačkim gajtanom, uzimam ga i zovem majku Zdenku. „Uživaj, sine, kad ti je bog dao.” Račun sam platila 50 evra. Neka. Film o Karavađu se snimao u palatama u okolini Rima. Sve je izgledalo nestvarno. Sećam se impresivne scenografije, velikog vrta, lavirinta od žive ograde, a na sredini postavljen dugački sto kao u „Tajnoj večeri” i činije s voćem. Snimalo se i u crkvi u kojoj je slavni Karavađo slikao. Ja sam imala malu ulogu, ali je iskustvo nezaboravno. Čak sam imala i svoju prikolicu na Trgu Navona. Nosila sam raskošne haljine i jednu narandžastu periku, s ukrasom zbog koga su me zvali ledi Antena. Nisam tako nešto očekivala na početku karijere, a eto desilo se. I u Hrvatskoj sam snimala serije „Ne daj se, Nina” i „Zakon ljubavi”. Tada sam se vraćala u Beograd da u „Vuku” igram predstavu... Posao nikada nisam odbijala. Igrala sam i u serijama „Zauvek mlad”, „Pare ili život”, „Moj rođak sa sela”, „Urgentni centar”...
Svesna je da će život provesti na klackalici radosti i muka koju talenat pokreće. Raduje je činjenica da se sve više snima i da mladi glumci dobijaju sve ozbiljnije šanse.
Ožiljak od motora
– Volim motore – kaže Bojana Ordinačev. – Naučila sam da vozim s dvanaest godina na „zoljici”. Učeći da menjam brzine na motoru, na krosu, zaradila sam ožiljak. Kada odem kod drugarice u Dubrovnik, nas dve zajedno vozimo. U Novom Sadu je gust saobraćaj, kod nas se voze bicikli.
Deco, dođite da se igramo
Deset godina je zaposlena u Pozorištu „Boško Buha”, rad u pozorištu mnogo voli.
– Gledam decu, sa scene, koliko uživaju, a dođem i da gledam svoje kolege na sceni „Oliver Tvist” i osećaj je fantastičan. Bez obzira na to što je za decu, i odrasli bi trebalo da je gledaju.
U „Buhi” igram u predstavi „Snežna kraljica”. U „Uspavanoj lepotici” sam vila stila, a u „Pepeljugi” zla sestra.
