Ideja o gondoli bila bi genijalna kada bi povezivala predgrađa s centrom Beograda. Tako bi prestonica dobila vazdušni metro. Zašto bi Beograđani u dalekoj budućnosti putovali pod zemljom i patili od klaustrofobije, kada bi iz vazduha mogli da gledaju egzotične pejzaže saobraćajnih gužvi, zaglavljene automobile i vozače koji psuju sami sebe, a onda i sve ostale, po azbučnom redu. Putnici ne bi mogli da se švercuju, pa bi projekat veoma brzo bio isplativ. Turisti bi nagrnuli da vide srpsko futurističko čudo – metro koji leti. Projekat se može nazvati i drugačije. Vazdušni trolejbusi, recimo, s porukom u kabinama: jeftinije je platiti kartu nego skakati kroz prozor. Putnik s Banovog brda moći će da kaže kako će odleteti do Trga republike. Razume se, ako do tada bude završena njegova rekonstrukcija.
Slične ideje motale su se po glavama gradskih čelnika i pre 100 godina. Razmišljali su da žičarom povežu centar grada i Zemun, preko Save, dok je druga ideja bila spajanje Kalemegdana i Zemuna, iznad Velikog ratnog ostrva. Pre tridesetak godina razmišljalo se o putovanju žičarom od Košutnjaka, Ade Ciganlije, pa do Novog Beograda. Crtani su projekti, izračunavala se isplativost investicije, ali se priča završila s nekoliko članaka u novinama.
Ova, kalemegdanska gondola podelila je, po običaju, javnost na one koji bi se spuštali od Kalemegdana do Skejt parka na Ušću u kabini s Aleksandrom Vučićem, pa makar visili i na jednoj žici, iako je predsednik, govoreći da će postati najlepša atrakcija Beograda, predložio da se montiraju tri. Naime, dok je branio ideju gondole duvala je košava, pa je verovatno razmišljao da je bolje da padne na izborima, nego iz kabine. Vesić je odmah pribeležio tu sugestiju. Kritičari ideje o žičari shvatili su da barem gradske vlasti mogu da popadaju iz fotelja, ako ne i Vučić, iako još nije ni izgrađena.
I SANU se oglasio. Naime, Odeljenje jezika i književnosti Srpske akademije nauka i umetnosti donelo je jednoglasnu odluku da podrži inicijativu Odeljenja istorijskih nauka da se pitanje izgleda Beogradske tvrđave i Beograda vrati u nadležnost stručnjaka.
Odeljenje istorijskih nauka odlučno se usprotivilo izgradnji žičare s gondolom i upozorilo da bi ona grubo narušila celinu jedinstvenog spomenika i viziju položaja tvrđave na ušću dveju velikih reka, kakav nema nijedan srednjovekovni grad. Mudri akademici mudro ćute o ključnim nacionalnim temama još od famoznog Memoranduma, ali kako gondola neće biti razvučena do Gračanice odlučili su da se ćeraju s vlastima.
Ako se složimo da Vučić nije imao nameru da napakosti Ivici Dačiću, koji bi na svom originalnom engleskom morao da, znojeći se, objašnjava stranim diplomatama ne samo o brdu Kale, već i gondoli nad Savom i njenim tehničkim karakteristikama, verovatno je zaista mislio kako će žičarsku modernističku estetiku uklopiti u drevni pejzaž Beograda.
Šetajući pre desetak godina kroz Salcburg, posle obilaska Mocartove rodne kuće, ušao sam u uspinjaču koja vodi do Hohensalcburga, impozantnog dvorca čija je gradnja započeta u 11. veku. Potom sam obišao gradsko groblje koje podseća na rajski vrt, pa sam pomislio kako meštani Mocartovog grada imaju sreću što će počivati na takvom mestu. Uspinjače se nisam ni setio, dok nisu počele polemike o kalemegdanskoj gondoli.
Ali, pošto ne nameravam da otegnem papke u gradu koji podseća na kutiju Mocartovih kugli upakovanih u mašnicu, i kako pogled s klupa Savskog šetališta na Kališu, u čijoj je blizini predviđena polazna stanica gondole, nije moguće porediti ni s kakvim drugim prizorom i ni s kakvim gradom, naročito u predvečerje, smetaće mi kabine na tri žice. Možda našoj deci neće, ako vlasti isteraju svoje, kao što se uspinjača u Salcburgu vremenom uklopila u savršenstvo barokne arhitekture.
Ogromno drvo ispod čije krošnje su se odmarali penzioneri, posle tradicionalnog igranja kolca nedeljom, već je posečeno. Ko će ih se setiti, drveta, staraca i harmonikaša, kada se turisti budu spuštali do Ušća, lebdeći petnaestak metara iznad Save? Kad se prizemlje, odlaziće u tržni centar s dizajnom džinovske kartonske kutije, posetiće Muzej savremene umetnosti ili će prenoćiti na splavovima, ugostiteljskoj rečnoj ratnoj flotili turbo-folka.
Izgradnja gondole biće legalizovana krađa naših uspomena. Ali, kako je reč o nostalgiji za starim šmekom Beograda, generacije posle nas će se ovome slatko nasmejati. Taj proces se naziva modernizacija, a ako je nekome za utehu, može reći da je to bila stara ideja Turaka – da se evakuišu na drugu obalu reke.
