utorak, 18.06.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 14:12

Porodice u vihoru rata

Dnevnik Natalije Aranđelović iz Prvog svetskog rata pruža uvid u svakodnevni život žena i dece u okupiranoj Srbiji, govoreći o dečjim bolestima, selidbama, odlascima u školu, crkvu, na pijacu
Autor: Mirjana Sretenovićnedelja, 05.05.2019. u 23:30
Ни­ко­ла Аран­ђе­ло­вић (Фо­то Ар­хив Ср­би­је)

Ratne hronike često, i sasvim opravdano, veličaju dobijene bitke, podvige, osvojene tvrđave. Ređe čitamo o tome kako izgleda život onih koji su ostali iza te vojske: porodica, majke, žene i deca koji ih čekaju ili – ne dočekaju. Jedan takav dnevnik, na 400 strana, koji je od 1915. do 1918. vodila Natalija Aranđelović (1884–1951), upravo je objavio Istorijski arhiv Beograda.

Natalija je rođena u porodici Bajalović, od majke Marije i oca Ljubomira, pešadijskog pukovnika i ađutanta kralja Milana Obrenovića. Njen muž Nikola Aranđelović (1876-1963), na početku Prvog svetskog rata bio je potpukovnik, komandir telegrafskog odeljenja treće armije, od 1916. pomoćnik šefa telegrafa u Vrhovnoj komandi, a posle rata redovni profesor na Vojnoj akademiji. Imali su petoro dece: Predraga, Miodraga, Jovana, Anđeliju i Nadeždu, o čijim naslednicima danas malo znamo.

Natalijin muž i braća Dragoljub, Dimitrije i Momčilo su se, nakon sloma Srbije 1915. sa vojskom povukli preko Albanije na Krf, a Natalija se sa decom, majkom i sestrom Radojkom našla u privremenom izbeglištvu u Ćupriji sve do 1916. kada prelaze za Beograd.

Njena memoarska građa nam je potrebna, primećuje prof. dr Milan Ristović, recenzent knjige, kako bismo se „iščupali” iz one čisto muške vojničke istorije Prvog svetskog rata.

– Nijedan rat nije jednoobrazan i ne završava se na frontu. Njegove posledice su dublje, mnogo teže i često zaborav prekrije onaj bespomoćni deo stanovništva poput ove žene sa petoro dece. Natalijin dnevnik prenosi svaku dečju bolest, strepnju, strah zbog nedostatak lekova, sva nadanja i sve izgubljene nade u situaciji u kojoj se našla jedna porodica u vihoru Prvog svetskog rata – kaže profesor Ristović.

Istorijski arhiv Beograda 1959. otkupio je dnevnik od Natalijinog muža, penzionisanog generala Nikole Aranđelovića, a priredili su ga istoričari Jelena Mitrović Kocev, Marko Perić i Slobodan Mandić. Oni ukazuju da dnevnik predstavlja fantastičan izvor o običajima i navikama tadašnje više klase. Na jednom mestu u knjizi Natalija recimo piše: „Danas smo odlučili da u kući pričamo samo francuski!”. I njen muž u pismima traži da deca uče ovaj jezik.

Na­ta­li­ja Aran­đe­lo­vić  (Fo­to Et­no­graf­ski mu­zej )

Od Jelene Mitrović Kocev saznajemo da je Natalija pohađala privatnu školu Ljubice Sladojević za devojke iz imućnijih porodica, gde je učila domaćinstvo, pevanje, vez, jezike. Govorila je francuski, nemački i engleski. Čitala okupacionu štampu i pisala o međunarodnim događajima, beležila i lažne vesti potekle iz propagandnih izvora, ali i očajničkih nadanja da je sloboda blizu.

„Šta će biti sa nama? Sutra treba Bugari da odu. Mađari su opet uzeli stražu. Aeroplani lete. Neki visoko, zdravo visoko, tako da izgledaju kao neka tica. To su, govori se, saveznički”, beleži Natalija Aranđelović.

U dnevniku ona neretko komentariše vremenske uslove zabrinuta kako će oni uticati na poljoprivredne radove i količinu hrane. Posebno veliki problem bila su drva, oko čije se nabavke i potrošnje planiralo sve ostalo. Strah od gladi i hladnoće je sveprisutan. Tako u Molerovoj, gde živi, pravi kokošinjac kako bi za decu bilo dovoljno jaja. Ne preza da piše i o zapleni svinja, što su činili okupatori, navodno kao rezervu da bi stanovništvo u slučaju gladi moglo da opstane. „Danas nam popisali kokoške obe i piliće. Svuda popisuju stoku i živinu, sve će nam odneti”, navodi svoje strahove majka petoro dece. Citira i jednog oficira: „Ubijati vas nećemo, ali će doći vreme kada ćete vi jedan drugog ubijati zubima”.

U želji da sazna ishod rata Natalija pribegava i gledanju u karte, pa u pismu mužu navodi: „Karte su rekle da ćeš uskoro doći”, a muž je kasnije dopisao: „Jeste, jeste, ali za tri godine”. Piše i o osećanjima prema mužu i deci, o gubitku majke, položaju žene u društvu.

Slobodan Mandić pominje i gotovo filmske scene kada porodica u Ćupriji pozajmljuje gramofon za doček Nove godine i Natalijine reči koliko im ta muzika znači, dok za razliku od njih Nemci nisu imali ni vojnu muziku. „Vidimo i njenu religioznost i unutrašnje molitve koje vodi sa svevišnjim. Opisuje koliko joj znači kada je čula da  zvone zvona u crkvi i olakšavaju joj strahove”, ističe Mandić.

Iz beležaka saznajemo i da se družila sa tadašnjim viđenijim porodicama (Bajloni, Vagner, Gođevac, Elezović, Barlovac...), ali i o stranim humanitarnim misijama koje su se trudile da građanima olakšaju život. Dnevnik donosi i jadikovanje zbog nemogućnosti da porodica proda nešto od imovine poput srebrnih kašika iz vremena Obrenovića koje su ponudili jednoj engleskoj grofici. Natalija prodaje muževljev kaput, skraćuje i krpi ostalu garderobu. Naložila je da se deci uzme mera za cipele, ali dva broja veće...

Kada joj nije sve po volji, ovako se oglašava: „Danas sam prosto nesrećna. Zdravo sam neraspoložena, jer ne čujem dobre vesti. Biće gladi. Brašna, krompira, šećera nigde nema! Zar da gledam da mi deca gladuju? Pa ja ću se od te misli razboleti!” Pominje i da pravi džem od kupina i „kuva papriku za zimu”, dok je za rođendan trpeza ipak bogatija i na meniju čorba od patlidžana, goveđi đuveč i koh od griza.

Profesor Ristović naglašava da Natalija Aranđelović ne veruje ni dobrim vestima o našoj vojsci jer se i ranije radovala pa se ispostavilo da su bile lažne.

– Ona kritikuje ponašanje beogradskih poznanica koje su ušle u vezu sa okupatorom i kaže da su „moralno pale”. To je tema o kojoj nije smelo da se govori kako bi taj veliki ratni razdor i ožiljci nekako bili zalečeni – navodi ovaj istoričar.

Zanimljiva je i njena opaska: „Ne mogu da se izmirim da jednu Nemačku ne mogu da slomiju četiri velike sile! Šta rade? Da li je moguće da moramo mi propasti? Bože, Bože, kako je nama teško i za nas žalosno što moramo ovoliko trpeti i biti pravo roblje...”

Kada su se ponovo sreli Natalija i Nikola Aranđelović to ne saznajemo iz beležaka. Poslednja strana dnevnika posvećena je danu oslobođenja kada je Natalija dala deci da ponesu zastave saveznika.


Komentari2
748de
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Sinisa Stojcic
Moja prabaka ostala je udovica 1915. sa osmoro dece.Posle rata vlast K. Aleksandra htela je da joj oduzme imanje zbog duga za porez...Kakve muke jedne samohrane majke i udovice Mitre Popovic iz Donjeg Milanovca
Vanzemaljac iznad Balkana
Oj Stojce..
Preporučujem 1

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja