Slika od pre tri i više decenija o manastiru Velika Remeta, na južnim padinama Fruške gore, bila je prilično nevesela: dve monahinje, sa igumanom Danilom, jedva su sastavljale kraj s krajem, svetinja zapuštena i ruinirana, vernika malo, put do manastira izlokan, rđav, uzan. Istoimeno selo je lagano zamiralo i nije imalo budućnost, što je čekalo i manastir. Najodaniji stanovnici, vikendaši iz Beograda, Novog Sada, Inđije, s prvim hladnim danima bežali su u svoje tople domove, dok je istovremeno manastir žudeo za vrednim rukama i posetiocima.

Zato, kad je na manastirska vrata pokucao Stanko Vučković iz okoline Mrkonjić Grada, jedna od monahinja reče da ga je sam Gospod poslao. Docnije će se pokazati da je to sasvim tačno. Stanko se, do trenutka dok nije odlučio da dođe u manastir, družio sa upravljačem kamiona, proputovao zemlje i kontinente, u onim nesrećnim sukobima u Bosni i Hercegovini branio kućni prag, a onda se u njemu nešto prelomilo... Pozdravio se sa najbližima i zaputio u Veliku Remetu u kojoj je pre toga bio samo jednom, još kao mladić. Nije znao šta ga tamo čeka i da li će ga prihvatiti, ali na drugo odredište i konačište, sem na manastirsko, nije računao.

Imao je sreću, jer im je ovde trebao neko mlađi, vredan, koji će okupiti ljude, a svetinji, jednoj od 16 na Fruškoj gori, udahnuti novi život. Igumanu Danilu, koji je u to vreme počeo i da poboljeva, Stanko je iskreno rekao da želi da se zamonaši. Prihvatili su ga, a on je brzo učio, voleo knjige, družio se s narodom.

Svi željni lepe reči

Danas govorimo o istoj ličnosti, jedino što je Stanko dobio svetovno ime Stefan i što je već godinama starešina manastira u kojem je pronašao svoje duhovne vidike. Oni koji godinama pohode manastir za njega kažu da je veliki duhovnik, poštuje i ceni svoju veru, uvek spreman da mudro posavetuje svakoga ko ovde kroči.

– Ljudima je danas, više nego ikad, potrebna lepa reč, podrška, razgovor – jedna je od njegovih poruka.

Zdušno se iguman zalagao da manastir zasija, tako da je sada stecište velikog broja vernika i, kao i ostali fruškogorski manastiri, ponos Eparhije sremske. Manastir Velika Remeta ima najviši zvonik u ovim krajevima – 38,6 metara. Izgrađen je u baroknom stilu između 1733. i 1735. godine. Ovde je 1709. godine sahranjen mitropolit Stefan Metohijac.

Da bi se do uspeha i lepšeg manastira stiglo, nije bilo lako. Zato je Stefan svojski zavrnuo rukave i često putovao u Novi Sad, Beograd, Inđiju, Pazovu, po Sremu, tragajući za dobrim ljudima koji bi pomogli obnovu. Uspeo je u tome. Kako su godine odmicale, manastir je postao sve uređeniji, sa više prostora, novim konacima. Jedna od prostorija na koju su svi ponosni je prostrana trpezarija u kojoj se vernici redovno okupljaju posle molitve i kada iguman, kao pravi domaćin, besedi i odgovara na pitanja prisutnih.

– Manastir je najviše od koristi kad u njega dolaze ljudi koji će se prijatno osećati, da tu nađu mir, blagodet, ljubav prema veri. Sve što smo radili, obnovili, sagradili je na dobrobit narodu – kazuje iguman.

Rušen i obnavljan, manastir Velika Remeta je jedan od fruškogorskih bisera duhovnosti. U njega, kao i u ostale ovdašnje svetinje, dolaze vernici, turisti, željni prijatnih razgovora i spokoja. Monaštvo je izuzetno vredno, tako da je, uz pomoć naroda, sagrađeno etno-selo i vodopad sa crkvicom.

Ispred manastira redovno je mnoštvo automobila, jer dolaze ljudi iz cele zemlje, iz inostranstva. Posle liturgije, svi pomno slušaju predanje o nastanku svetinje, posvećenoj Svetom Dimitriju. Na početku 14. veka osnovao ju je kralj Dragutin, a prvi pouzdani tragovi kao Velika Remeta zabeleženi su 1562. godine.

Kad neko ima bogatu prošlost, kao ovaj manastir, onda je prijatno slušati besedu igumana Stefana koji voli da kazuje o veri, svetinji, dobrim ljudima i njihovoj pomoći, a najmanje o sebi. Zato se ovde, na radost svih, uvek oseća bogatstvo duha.

– Ništa ne možete bez ljudi, spremnih da pomognu manastiru. Svaka pomoć je dobrodošla – pokazuje iguman sve što su stvorili uz pomoć naroda.

Nastojalo je monaštvo da što pre obnovi svetinju, ali je iguman sebi postavio još jedan zadatak, u neku ruku prosvetiteljski. Shvatio je da ljudi vole da čitaju knjige o veri, svetinjama i svetiteljima, njihovim mudrostima, porukama, i zato je započeo sa izdavačkom delatnošću, tako da se veliki broj knjiga pojavio u izdanju Velike Remete. Iguman i monaštvo su najsrećniji kad su manastirske slave, nedelja i crkveni praznici, jer je tada najviše posetilaca, mada nema pravila.

Nema predaha za sve koji u manastiru bitišu. S pravom se hvale medom iz sopstvenog pčelinjaka i mnoštvom suvenira. A, tek knjigama! Naš domaćin priču ponovo vraća na manastirsku crkvu, po svemu sudeći podignutu u prvoj polovini 16. veka. Listamo manastirski letopis. Ne mogu se zaobići turobni dani za vreme Drugog svetskog rata kada je svetinja stradala, a brojne dragocenosti opljačkane. Usko, drveno kube i krovna konstrukcija su porušeni, a unutrašnjost crkvene građevine u potpunosti demolirana.

– Bilo, ne ponovilo se – odmahuje rukom iguman Stefan. – Manastir treba da bude mesto saborovanja, verski i duhovni centar.

Spokoj i besede

Iguman Stefan kaže da bogougodni razgovori svima prijaju, a posebno spokoj koji dominira ovim prostorom.

Pesničke besede, saborovanja, susreti Topličana i druge manifestacije, sve se to ovde godinama održavalo. Kao pravi domaćin i govornik, iguman je dočekivao i ispraćao, gostio i bio ugošćen, poklanjao knjige koje je manastir objavio. U jednoj od njih je i saznanje da je sve do kraja 19. veka ovde čuvan portret Petra Velikog kojim je on darivao manastir. Razlog: takvim gestom su krunisani mnogobrojni kontakti manastira sa Rusijom u 16. i 17. veku.

Priseća se iguman Stefan i nekadašnjih sabora Topličana, Jablaničana, Pustorečana na platou ispred manastira čiji je idejni tvorac bio novosadski privrednik Milomir Miša Marković, koji nije više među nama.

– Sa viđenijim gostima je tada stigao i akademik prof. dr Vojin Šulović – prebira po uspomenama starešina manastira. –Dirljivo je poznati lekar govorio o zavičaju. Zabeležene su ove njegove reči: „Iz Kuršumlije sam davno otišao, ali je nikad nisam zaboravio. Zato ovom prilikom želim da izdeklamujem prelepu pesmu „Srpskom narodu” koju je, dok sam bio đak u Kuršumliji, za mene napisao moj profesor Drago Vučković...” Ostao mi je ovaj događaj u trajnom sećanju, baš kao i ljudi koje sam upoznao, razgovarao, koji su mudro i emotivno zborili o kraju u kojem su rođeni. Akademik Šulović je tada zasadio i hrastovo stablo, doneto iz zavičaja.