utorak, 18.06.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 14:12

Erdoganova gitara za briselske zloduhe

Sve su prilike da bi se Brisela, ako već imaju šanse da ga preuzmu, „suverenisti” odrekli taman koliko bi Redžep Tajip Erdogan drugom prepustio Istanbul, finansijsku i kulturnu prestonicu svoje zemlje, stanište njemu mrskih „elita”
Autor: Vladimir Vukasovićnedelja, 12.05.2019. u 20:00

Ako je SFRJ, kako se često rezonuje, bila „EU u malom”, trijumf „populista” i „suverenista” na izborima za Evropski parlament bi, prevedeno na balkansku mitologiju, valjda trebalo da bude isto što i stupanje Stjepana Mesića na čelo Predsedništva Jugoslavije: uvod i u formalno rastakanje zajednice. Postoji, naime, širok krug simpatizera tih političara koji ili ne slušaju kad oni govore da ne idu u Brisel da bi EU srušili nego je preobrazili ili veruju da je to samo predizborna priča i da će svoju istinsku nameru te snage pokazati kada ovladaju evropskim blokom. Uprkos tome, sve su prilike da bi se Brisela, ako već imaju šanse da ga preuzmu, „suverenisti” odrekli taman koliko bi Redžep Tajip Erdogan drugom prepustio finansijsku i kulturnu prestonicu svoje zemlje, stanište njemu mrskih „elita”, Istanbul.

Manje glasova, više demokratije: Nakon poraza na istanbulskim izborima, Erdogan je je rekao da se u višemilionskom srcu Turske ne može pobediti, kako je to učinila opozicija, s 13.000 glasova više, ne mareći za neminovno kontrapitanje kako se to onda Istanbul može zauzeti s njegovih 13.000 glasova manje. Manje je, kao ponekad u umetnosti, i ovde više – manje glasova, više demokratije, za koju je Erdogan zaključio da je pobedila kada je, tvrdeći da je bilo prevara tokom glasanja, izdejstvovao ponavljanje tih izbora.

Erdoganova želja da zadrži kontrolu nad Istanbulom ne može se objasniti sentimentalnošću spram grada u kojem je započeo političku karijeru. Za to se mora naći odgovor na pitanje zašto neko ko se predstavlja kao zaštitnik siromašnih i konzervativnih masa iz unutrašnjosti koje su skrajnule istanbulske „odrođene elite” toliko izgara od potrebe da vlada neprijateljskim taborom sem ako to nije zato da bi ga razorio.

Za početak, Istanbul je odavno dvojna prestonica, nešto poput Jerusalima u izvesnim idejama prema kojima bi on postao glavni grad i Izraela i Palestine. U Istanbulu su dosad stolovale i „elite” i Erdogan, ali sukoba između njih nije ni bilo. Preko tog grada, koji odavno drži, turski predsednik i njegova stranka su upravljali većim delom tu skoncentrisane ekonomske snage države. Zahvaljujući vlasti u Istanbulu, mogli su s „elitom” sklapati dogovore i dobijati njenu podršku i novac, koliko god izbegavali da se time hvale već isticali siromašne pristalice kao tobožnji izvor svoje snage. Gubitak Istanbula je za Erdogana opomena da, pošto je raznim potezima ugrozio tursku privredu, ostaje bez potpore srednje i više klase, što bi mu u dogledno vreme moglo oduzeti i vlast na nacionalnom nivou. Tu leži dublja istina njegove opaske da se mora vladati Istanbulom da bi se vladalo Turskom.

Na dubljem nivou, iz Erdoganove propagande bi trebalo da sledi i da, što je manje kosmopolitskog Istanbula, simbolički rečeno, više je Turske, one „prave”, verne svom „autentičnom” duhu. U stvarnosti, istanbulske kulturne „elite” su uvek bile samo bauk za plašenje birača dok su istinske elite, one ekonomske, te koje su ključari predsedničke palate i zato Erdogan ne dozvoljava da mu one izmaknu.

 Pred­iz­bor­ni pla­kat stran­ke turskog predsednika u Is­tan­bu­lu (Fo­to EPA-EFE/Se­dat Su­na)

Stepenice ka nebu u ukletoj kući: Da nije musliman i, štaviše, islamista, Erdogana mora da bi, umesto kasnije politički stasalog Viktora Orbana, za svog kuma priznavali „populisti” i „suverenisti” iz Evrope. Ovako, on je za njih nešto kao Džimi Pejdž, gitarista hard-rok dinosaurusa „Led Cepelin”, u očima „pravovernih” pankera: da nije u protivničkom klanu, mogli bi priznati da se, premda im ne prija muzika koju piše, potajno dive njegovoj tehnici i da skidaju trikove što ih je on smislio. Ili, ako se već politike i izučenih primera moramo držati, bio bi to odnos ultradesničara s Balkana ili iz Ukrajine i Rusije ili bilo kojeg pocepanog regiona sveta. Glože se oni, pošto bi ta fela bez razlika u veri i naciji, kojima pripisuju i sve istorijske razmirice, ostala i bez smisla života, ali prećutno uče jedni od drugih jer gitara je gitara, instrumenti njihove politike su isti, kao i mahniti, slepi zanos koji njima žele da pobude u publici kako bi im se ona prostirala na stepenicama ka njihovom nebu: Istanbulu ili Briselu.

Iz Brisela, naime, teče ogroman novac ka državama EU kojima vladaju „suverenisti” i oni nemaju razloga da zadrže samo privredne elite u svojim prestonicama kada im se otvara prilika i da preuzmu kasu u evropskom sedištu. Pričaju o Briselu kao o ukletoj kući zaposednutoj zlodusima što otimaju duše svima koje u nju namame, ali unutra je i trezor s velikim blagom. Zato im se može verovati kad kažu da tu kuću neće sravniti sa zemljom nego da nameravaju iz nje isterati demone, to jest sve one koji je sad nastanjuju i drže svoju ruku na bogatstvu.

Zavera presto čuva: Ako se oni usele, videćemo da li će, sledeći Erdogana i u tome, jednom i prema izborima zauzeti isto stanovište: da nije dovoljno da vas neko na njima malo pobedi već da vas mora zbrisati s ogromnom razlikom u glasovima da biste bili prinuđeni da poraz priznate umesto da ga objašnjavate volšebnom zaverom kakvu je turska opozicija navodno uspešno skovala u Istanbulu iako je pod optužbama za terorizam poskidana s vlasti i u nekim manjim gradovima, pristup medijima jedva da ima dok su joj zatvori širom otvoreni. Dosad je Erdogan makar pobeđivao na izborima i, koliko god da uslovi na njima, prema međunarodnim ocenama, nisu bili ravnopravni, imao je legitimitet kad se pozivao na to da njega narod podržava, pa „elite” nek misle šta god hoće. Sad ni mišljenje naroda više nije potrebno jer, ako on „pogreši”, mora da je na delu neka zavera. Tobožnja borba protiv njih se pokazuje kao jedina prava legitimacija „populista”, koji su valjda jedinstven slučaj po tome što na vlasti opstaju upravo zahvaljujući tome što su večita meta zavera.


Komentari1
75370
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Cicka
Aaaa pustite Vi to u vecim gradovima se lakse krade na Izborima, niste shvatili Erdogana, to je malo galsova i zato i kaze da je pokraden . A ko zna mozda i ne bude tako tek sada ce se videti ko je Erdogan ako zaista, u sta sumnjam , nije pokraden.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Pogledi / Međunarodni pregled

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja