subota, 07.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:08
BEOGRADSKE PRIČE

Ostaju upamćeni oni koji grade

Gradeći jednu od najpoznatijih građevina 19. veka u Beogradu, kapetan Miša Anastasijević obezbedio je večno sećanje naroda
Autor: Goran Vesićpetak, 17.05.2019. u 10:48

Gotovo da nema stanovnika Beograda koji ne zna za Kapetan-Mišino zdanje u kome se nalazi Rektorat Beogradskog univerziteta. Gradeći tu, jednu od najpoznatijih građevina 19. veka u Beogradu, kapetan Miša Anastasijević obezbedio je večno sećanje naroda. Ko bi, inače, danas znao za ovog trgovca, ortaka knjaza Miloša, dunavskog kapetana i najbogatijeg Srbina svog vremena koji se obogatio na monopolima koje mu je obezbedio knjaz? Posmatrajući iz današnje perspektive, Kapetan Miša bio je vlasnik prve multinacionalne kompanije u Srbiji čija je glavna kancelarija bila u Bukureštu, a uprava u Beogradu. U toj kompaniji radilo je oko deset hiljada ljudi u 23 velika stovarišta u podunavskim i posavskim gradovima, a robu je prevozilo osamdesetak brodova. Danas bi rekli da je bio tajkun.

Večnim ga nije učinio njegov posao, već zgrada građena da bude dvor pretendenta na srpski presto, njegovog zeta kneza Đorđa Karađorđevića, sinovca kneza Aleksandra Karađorđevića koji je vladao Srbijom od 1842. do 1858. godine, a za koga je bila udata njegova kćerka Sara. Ambicija da na presto dovede zeta Đorđa bila je jedan od razloga zbog koga je u decembru 1858. godine sazvana Svetoandrejska skupština kojom je predsedavao sam Anastasijević. Skupština je posle jednomesečnog zasedanja prinudila kneza na abdikaciju, ali većina poslanika bila je za povratak knjaza Miloša na vlast. Kapetan Miša je to doživeo kao težak politički poraz zbog koga se povukao iz Srbije, preselio u Rumuniju i prestao da se bavi politikom.

U Beograd je retko dolazio, a jednom takvom prilikom, 13. februara 1863. godine, zastupniku ministra prosvete i crkvenih dela Kosti Cukiću predao je zaveštajno pismo, u kome je napisao: „Rešio sam da poklonim za potrebe Otečestva moju veliku novosagrađenu kuću na ovdašnjoj Velikoj pijaci podignutoj.”

Te godine, zgrada čija je gradnja, prema planovima češkog arhitekte Jana Nevole, počela 1857. godine bila je završena. Na Malu Gospojinu 1863. u zgradu je useljena Velika škola, preteča Beogradskog univerziteta.

Skoro godinu dana ranije, u noći između 3. i 4. juna 1862. godine, posle turskog bombardovanja Beograda, sa prozora te zgrade, koja je bila u skelama, srpski žandarmi su vodili bitku sa nizamima turske policije čiji je položaj bio na Velikoj pijaci, današnjem Studentskom trgu i Akademskom parku. Zgrada oštećena kuršumima služila je u tom sukobu kao bolnica u koju su donošeni srpski ranjenici. Ta kriza je završena pet godina kasnije velikom diplomatskom pobedom kneza Mihaila jer su Turci zauvek napustili srpske gradove. Danas niko ne može ni da zamisli da je prostor ispred Rektorata bio Velika pijaca. Današnja Vasina ulica bila je tesna i krivudava, puna turskih dućana. Bile su to saračke, nožarske, duvandžijske, papudžijske radnje, kao i bozadžinice, aščinice, alvadžinice, bakalnice i kafane.

Pred samom pijacom, Vasina se delila na dva dela zbog „trougla” turskih kasapnica. Kažu da se pored njih nije moglo proći od velikog broja pasa od kojih su mnogi bili divlji. Pijaca nije bila uređena niti je imala tezge, već je svako zauzimao prostor koji je mogao. U takvom ambijentu nikla je palata koju je izgradio kapetan Miša, koja je zbog svoje graditeljske i arhitektonske znamenitosti bila predmet divljenja sugrađana.

Palata je bila vesnik evropeizacije Beograda uz hotel „Imperijal”, pored kog je sagrađena. Taj hotel, izgrađen na mestu starog turskog hana, decenijama je bio najbolji u Beogradu, a poznat je po tome što je u njemu odseo Nikola Tesla. U to vreme započeta je regulacija Knez Mihailove, tako da je taj period označen kao vreme preokreta u načinu gradnje i arhitektonskom mišljenju koji su vladali graditeljstvom Beograda i početak transformacije Beograda iz orijentalne varošice u evropsku prestonicu moderne, urbane strukture i reprezentativnih zdanja.

Između Velike škole i „Imperijala” nalazila se straćara u kojoj se bila antikvarnica, prva u Beogradu, čiji je vlasnik Đoka Đurić osim starih stvari prodavao knjige studentima. Današnja Ulica Vuka Karadžića bila je krivudavi sokak sa starinskim kućicama, dok se na vrhu ulice nalazila čuvena Jamandijeva aščinica u kojoj su za male pare pili đaci i činovnici. Trospratna zgrada kapetan-Mišina delovala je još impozantnije među niskim straćarama. Služila je i za predstave „belosvetskih gimnastičara i akrobata”. Ostalo je zapisano da je jednom neki akrobata zategao uže od zgrade policije do Kapetan-Mišinog zdanja i hodao po njemu. Ceo tadašnji Beograd se sjatio da gleda to čudo. Danas je teško shvatiti da su se cirkuske predstave u velikim šatorima održavale na Terazijama koje su bile izvan grada do sadašnjeg Narodnog pozorišta na čuvenoj Stambol kapiji.

Najbolji pogled na beogradsku varoš pružao se sa te zgrade pa je u staklenoj osmatračnici na vrhu danonoćno stražario opštinski patroldžija motreći da negde ne izbije požar. Ako bi video požar, on bi trubom pozivao opštinske požarnike.

Nije kapetan Miša ostavio samo ovu zgradu svojoj otadžbini, već je celog života pomagao srpsko društvo. Ostalo je zapamćeno to što je 1846. godine pomagao osnivanje Čitaonice, kao i to što je stipendirao mnogo siromašnih učenika i pomagao crkvi.

Primer koji nam je dao kapetan Miša govori da u istoriji ostaju upamćeni oni koji grade i stvaraju nove vrednosti, a ne oni koji ruše i razgrađuju. Zato su zaslužili da ih danas pamtimo. Oni koji su se protivili promenama, koji su rušili ono što se gradilo, koji su se plašili napretka, danas su s pravom zaboravljeni.

 

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista


Komentari4
5aac4
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Milan Savić
Lep i poučan tekst. Ipak, ne verujem da su u ono vreme, sa onom mehanizacijom, rokovi za završetak gradnje bili ovako dugi, a dobar deo para predviđenih za gradnju, tj. za zajedničko dobro, išao u privatne džepove.
električar
Nemate "vremena" da objavite moj komentar ???
slavko
Zidara po gradilištima koliko hočeš ali ime im se ne zna...
Владимир
Лепа прича, само не знам какве везе ово има са вама, сем овога ,, који се обогатио на монополима које му је обезбедио књаз''. Нису све промене добре, а поготово не сечење дрвећа, и рушење и унаказивање споменика културе. Али и то се дешавало у историји, нпр. Жрнов или рушење Његошеве капеле, а и данас видимо шта се ради.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Pogledi /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja