Posle bekstva iz ratnog vrtloga zvanog Sarajevo, on im je bio poslednja nada. Putevi sa barikadama, pucalo se i ginulo. Oni koji su na vreme izbegli, slušali su vesti o „paklu u Sarajevu”, brinuli o rodbini, prijateljima, dojučerašnjim komšijama. Trebalo je iz tog pakla pobeći. Kako?

Avionom „boing 707”, poznatijim i kao „kikaš”.

Transportnu grdosiju vodili su iskusni i hrabri piloti, rizikujući sopstvene živote i živote napaćenih, koji su bežali iz ratnog grotla, bezgranično srećni što su se u avion ukrcali i domogli aerodroma u Batajnici. Domogli se slobode. Svi koji pročitaju ove redove i vide fotografije aviona, setiće se sopstvene sarajevske drame, kako su, sami ili s decom u naručju, molili i boga i posadu da se ukrcaju i da pobegnu što dalje od mesta u kojem su fijukali kuršumi i padale granate.

Zašto posle toliko vremena pišemo o ovom avionu i o ljudima koji su u tim dramatičnim danima njime upravljali?

Najpre, da se tako nešto više nikad ne ponovi, ali i da ne zaboravimo herojstvo pilota i kompletne posade. Jedan od njih je i legendarni pilot Steva Popov, koji nažalost više nije među nama, jer se pre četiri godine preselio u večne visine. Naravno, i drugi piloti su upravljali ovim avionom i takođe bili heroji.

Neobična je sudbina ovog aviona i put kojim je ovaj avion dospeo na naše piste.

Početkom devedesetih godina, u vreme ratnih sukoba na tlu bivše Jugoslavije, avion natovaren oružjem poleteo je iz Ugande za Hrvatsku. Glavni finansijer oružja bio je biznismen hrvatskog porekla Antun Kikaš. Kako često ni najveća tajna ne može da se sakrije, tako je i ovaj avion otkriven, pa su ga dva borbena aviona tadašnje JNA primorala da sleti na zagrebački aerodrom. Avion je zaplenjen, a posada uhapšena.

Nastavak priče o „boingu 707”, koji je mogao da ponese 110 tona tereta i da bez prekida leti deset sati, zavređuje samo ako ispričamo šta se događalo na sarajevskom aerodromu „Butmir”, s proleća 1992, gde su čelična ptica i njena posada postali junaci za sva vremena i odakle su spasili hiljade ljudi.

Autor ovih redova godinama je drugovao sa Stevom Popovim, i iz tog prijateljstva je nastala knjiga o njemu, objavljena na srpskom i engleskom jeziku 1994. godine. Prijateljstvo je presudilo da, dok je još čamio na pisti batajničkog aerodroma, jednog decembarskog dana, donekle i krišom, uđemo u „boing 707” i da pilota fotografišemo. Za njega je to bio susret pun snažnih emocija.

Ponovo je seo za komande, prošetao utrobom u kojoj su, poput sardina, bili načičkani oni koji su bežali iz Sarajeva, dodirivao sedišta i one silne „dugmiće” u pilotskoj kabini... Jedino što avion tada nikud nije morao da poleti. Bio je u mraku, bez akumulatora i posade, nije rulao, niti je čekao putnike pune zebnje, straha, neizvesnosti.

Tada smo, kakve li simbolike, na unutrašnjoj strani vrata od pilotske kabine, zapazili dečju cuclu. Steva se premišljao da li da je uzme kako dragu uspomenu, kad je već toliko opstala i kad je niko nije dirao. 

Skinuo je sa vrata kabine, nekoliko trenutaka držao u ruci i zagledao, a onda vratio tamo gde je i bila. Oteo mu se duboki uzdah, a uspomene su, poput najjače bujice, preplavile njegovu dušu.

Uvek, pa i tada, dok smo sami sedeli u avionu, okruženi nekom čudnovatom tišinom, nije zaboravio da pomene svoju legendarnu posadu: kapetana Savu Ostojina, flajt inženjera Sinišu Nikolića i mehaničare Zlatka Rašetu i Dušana Grujičića.

Što se tiče sudbine onih koji su uspeli da se prevezu avionom, bilo ih je na pretek. Ovako se Popov prisećao jednog događaja koji smo pomno zabeležili:

„Doći do sarajevskog aerodroma bila je avantura, igra životom. Oni koji se domognu, nemaju više šanse da se vrate. U avion, ili u ponor, u bezdan... U toj gužvi slučajno, krajičkom oka, ugledam dvoje mališana. Valjda svesni da nemaju šanse da se od tolike gužve probiju do aviona, izmakli su se po strani. Gledam ih još malo, sve očekujući da će im se pojaviti roditelji ili neko od starijih. Ali, oni dalje sami. Stoje nemo, uspravno, držeći se za ruke. Privukla me baš ta scena. I, odlučim se da im priđem... Dečaku, koliko sam mogao da ocenim, nije bilo više od dvanaest, trinaest godina. Devojčica, nešto mlađa. Pitam ih gde su im roditelji? Oni me gledaju, ćute. Posle nekoliko trenutaka dečak se osmeli i izusti: „Mi smo, čiko, siročad. Nemamo nikoga. Roditelji su nam poginuli u Sarajevu. Hteli bismo u avion, imamo rođake u Srbiji, u Staroj Pazovi...”

Siročad! Nešto kao da me je ošinulo po sred tela. Stresla me neka groznica. Istog časa sam ih zgrabio sa piste. Devojčicu sam uzeo u naručje, dečaka uhvatio za ruku. Krenuo sam ka avionu, kroz tu nepreglednu masu ljudi koji me guraju, viču, dozivaju po imenu. Koračam nekako ponosno, a suze samo što mi nisu grunule. Znam, moram da ostanem pribran, a ipak sam se rastužio, sve mi se nešto skupilo u duši, sva patnja, bol, prokletstvo tog rata. Teškom mukom se probijam kroz masu, neko iza mene viče: „Pustite pilota, to je kapetan aviona.” I bili su u pilotskoj kabini, tik pored mojih nogu, sve dok nismo sleteli u Batajnicu.

Posle su ih odvezli u Staru Pazovu, kod rođaka. Ne znam njihovu dalju sudbinu. Važno je da su živi i zdravi. Nažalost, verovatno će se do kraja života sećati pakla Sarajeva i leta do Batajnice...

Tadašnje rukovodstvo JAT-a, bar prema našem saznanju, bilo je voljno da „boing 707” registruje za civilni saobraćaj. Nažalost, nisu uspeli da pribave potpune tehničke podatke o avionu, a bez toga nema registracije. Zato je 1996. prodat izvesnoj britansko-američkoj kompaniji.

Ko zna, možda i danas šparta plavim visinama. Oni koji su s njim izbegli iz Sarajeva uvek će ga se sećati, a posebno hrabre posade koje su ih odatle izbavile.

U jednom danu 16 letova

Ovim avionom je od 12. aprila do 3. maja 1992. prevezeno oko 49.000 budućih izbeglica iz BiH. Samo 2. maja, prisećao se kapetan Popov, na relaciji Batajnica–Sarajevo–Batajnica imao je 16 letova, a iz ratnog pakla je u tom danu izbavljeno oko 4.000 ljudi. Osim ljudi, popularnim „kikašem” su devedesetih godina, u vreme rata u BiH, prevezeni i delovi iz vojnih i civilnih fabrika, a baš ovim avionom su boce sa kiseonikom transportovane za bebe u banjalučkoj bolnici.

Kako je pronađen mali Bojan?

Letovi iz Sarajeva do Batajnice pamtiće se i po tome što je jedna majka izgubila dete. U opštem metežu da se domogne aviona, ona je tek na polovini leta shvatila da njen sin Bojan nije među putnicima. Dobila je napad panike i sve ispričala kapetanu Stevi Popovu. Na sledećem letu, čim su stigli na sarajevski aerodrom, kompletna posada se dala u potragu za dečakom. Spazili su ga kako se bezbrižno igra u aerodromskoj zgradi, valjda uveren da mu je majka u blizini. Na letu do Batajnice bio je u pilotskoj kabini. O tome je snimljena i TV storija, kada je pilot Popov, posle mnogo godina, ponovo video Bojana, tada već naočitog momka.