utorak, 10.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 18:06
BLAJBURG, 74 GODINE POSLE

Križni put

Autor: dr Martina Grahek Ravančićponedeljak, 20.05.2019. u 09:00
Споменик хрватским жртвама из Блајбурга у Загребу на гробљу Мирогој (Фото Википедија)

Početkom maja 1945. mnoštvo pripadnika različitih vojski (OS NDH, slovenski domobrani, srpski i crnogorski četnici te jedinice Trećeg rajha) i civila, o kojima ne postoje konkretni podaci o broju (realnije procene navode između 150.000 i 200.000 ljudi), krenuo je prema zapadu, očekujući zaštitu zapadnih saveznika. Povlačenje je izvedeno bez valjanih priprema – čime se Vlada NDH pokazala nedorasla vremenu.

Najveći deo izbeglica zarobljen je već na području Slovenj Gradec – Dravograd – Poljana. Na pregovorima Britanci odbijaju predaju OS NDH i prenose je na svoje saveznike – jedinice JA. Spomenuta odluka ne čudi previše. Osim toga, pri određivanju uslova kapitulacije rečeno je da će se poštovati odredbe Međunarodnog prava o ratnim zarobljenicima, a to se Britancima činilo fer. Nakon toga, počinje dugotrajan put povratka zarobljeničke kolone, „križni put”, gde su se našli i zarobljenici koji su, uspevši da se probiju u savezničku zonu, naknadno izručeni JA. No, sva ta događanja, s vremenom, kao da imaju sve manje veze upravo s onim što zapravo označavaju.

(Foto Vikipedija)

Sudbine ljudi krile su se između političkih dogovora, odredbi Međunarodnog humanitarnog prava i samog stanja u Koruškoj, tj. izglednog sukoba među tadašnjim saveznicima. Kraj rata uvek je praćen odmazdom, ali to ne znači da je JA mogla činiti što je htela. Važeće konvencije, Haška i Ženevska, jasno su propisivale i obaveze koje je država imala prema zarobljenicima.

Za Britance, „operativne okolnosti” bile su presudne pri provođenju neugodne ali opravdane politike, iako su bili svesni šta zarobljenike očekuje nakon predaje. Bilo je važno da se pri izručenjima, posebno onih iz savezničkih logora, ne primenjuje sila, pa su zarobljenike lagali da idu u Italiju. Tako je zadatak lakše izvršen, a ruke ostajale „čiste”.

Brojni dokumenti i iskazi potvrđuju kako su predstavnici JA po preuzimanju zarobljeničkih kolona višestruko kršili odredbe Međunarodnog humanitarnog prava. To ne čudi previše jer je završnica rata, na ovim prostorima, osim borbe protiv okupatora, značila i uspostavu novog poretka. Koliko je osoba stradalo u celokupnim događanjima, i danas je otvoreno pitanje.

Brojke kojima raspolažemo, raznolike su i predstavljaju samo okvirne procene. Postojeća demografska istraživanja, kao i nove istoriografske spoznaje, upućuju da nije nerealno govoriti o stradanju 80.000 ljudi. Tačne brojke na kojima se insistira verovatno nikada nećemo saznati, ali nedopustivo je da se zbog toga uporno relativiziraju ova, možda najkontroverznija, događanja novije hrvatske istorije. Bilo je tu pojedinačne osvete, ali korišćene metode, trajanje i masovnost ovog zločina jasno govore da u „obračunu” nisu stradali samo ratni zločinci, za koje je neupitno da ih je bilo mnogo.

Bespoštedan i beskompromisan tretman JA, o kojem svedoče i brojna groblja u Sloveniji, nije mogao biti delo pojedinaca. Da li je postojala naredba ili nije, manje je važno, jer je jasno da načelna saglasnost sa svime što se dogodilo u maju 1945. nije izostala. Osim toga, za počinjeno niko nije odgovarao.

Stoga su ova događanja nezaobilazna (ali ne jedina) pri opštoj karakterizaciji narodnooslobodilačkog rata. Celokupni problem propratila je dugogodišnja ćutnja, iz koje su izrasle podeljenost u društvu i manipulacije. Svakog maja, izvlači se ovaj „slučaj”, i to uporno s jednim ciljem, a to je opravdavanje određenih ideologija.

Tako su događanja u Blajburgu i „križnom putu” odavno prešla okvire istoriografske struke, pa danas o tome jednako merodavno svi raspravljaju. Pravi interes da se ovo pitanje reši, barem do sada, nije postojao. Prezentacija u medijima, od apsolutnog negiranja problema do emotivno-patetičnog tumačenja, isto tako ne ide u prilog sadržajnijoj raspravi. Deklarativno se ističe kako pri osudi totalitarnih zločina treba da vrede jednaka merila, te da je svaka žrtva jednaka, ali društvo u kojem živimo, kao i pojedinci, podstiče nas da se pitamo je li to zaista tako.

*Viša naučna savetnica, Hrvatski institut za povijest, Zagreb


Komentari4
e6950
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Vasa
Neki marsovac citajuci njen tekst bi pomislio da je bio obican rat i da pobednik nije postovao Hasku i Zenevsku konvenciju o ratovanju (a pobedjeni jeste). Njeno pisanje se rimuje sa izgovorom da je konvencija UN o genocidu donesena kasnije pa se pociniocima i ne moze suditi. Naziva neljude ljudima. Na spomeniku se jasno sugerise da su stradala deca a u svedocenjima nigde dece! Kad bi se Japanci i Nemci rukovodili njenim motivima, Hirosima, Drezden... pa tamo vojske uopste nije bilo!
stari doktor
Кратко по свршетку рата срео сам неке моје другове који су били у 3-ој Армији и од њих чуо причу како је вршено раздвајање "старих" од "нових" усташа и домобрана ( до и после капитулације Италије и Титовог позива да напусте хрватску војску и придруже се партизанима): 1) увид у војну књижицу, 2) ко је исту бацио, тргањем ознака на реверима блузе: ако је тканина испод била тамна у односу на избледелу околину, издвајани су на исту страну као и они који су у војсци били пре септембра 1943). Моји другови, као млади војници, нису имали непосредни увид у судбину те "старе" групе, али су слушали потајна говоркања о томе. Иначе, у Нишу, где сам провео први послератни период, био је велики заробљенички логор са Хрватима и Немцима. У њему је био и Стјепан Бобек, који је убрзо извађен из њега и прикључен футбалском тиму Прве Армије, одакле је у јесен 1945 био пребачен у Београд када је формиран тим "Партизана". У касну јесен 1945 Титовом наредбом сви Хрвати су били пуштени уз "опрост грехова".
др Милан Лекић
Поштована госпођо @Раванчић – „Крижни пут“ је мит, први пут споменут 1981., када се указала и Госпа међугорска. Ваша интерпретација тог „догађаја“ није веродостојна. Блајбург је само један у низу великих хрватских фалсификата. То страдање усташа никада се није догодило. Чим је Павелић напустио НДХ, његова војска скинула је униформе и вратила се „дома“. И то је све. Не постоји документација чак ни за вашу интерпретацију тих "догађаја". „Крижни пут“ је лаж – креација духа „Католичке акције“...
lega
@др Милан Лекић- Simo Dubajić, krajišnik i partizanski major sa Blajburga i kočevskog roda (sudionik ubijanja) napisao je u Beogradu knjigu "Život, greh i kajanje. U toj knjizi on detaljno opisuje monstruoznosti koje su radili upravo civilima. Baš ti isti partizani to putešestvije su posprdno nazvali križni put. 2025 god se otvaraju britanski arhivi na tu temu pa če se znati istina.
Preporučujem 15

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja