ponedeljak, 22.07.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:10

Ne volim sebe u pozorištu već pozorište u sebi

Pratio sam svoj instinkt koji je bio onako „okolo naokolo”. Odbijao sam i neke velike institucije i velike reditelje da bih radio projekte koji su se izvodili dva-tri puta, nisu donosili ni novac ni pažnju publike. Čačnuo sam mnogim bitnim ljudima u sujetu što nekada nisam pristao da radim ovaj ili onaj projekat. Neka vrata sam, nažalost, zatvorio, ali sam slušao sebe, priča Bojan Dimitrijević, kojeg su gledaoci mogli da gledaju u seriji „Pet”
Autor: Snežana Čikarićsreda, 22.05.2019. u 14:20
Бојан Димитријевић (Фотографије Драгослав Жарковић)

Kada sutra uveče bude završeno prikazivanje serije „Pet” mnogima će u sećanju ostati lik Suvog, momka s one strane društva koji pokušava da pomogne ženama koje su pravdu uzele u svoje ruke. Uloga Suvog poverena je Bojanu Dimitrijeviću, koji je brojnim gledaocima ostao u sećanju po ulozi Pikca, dilera droge iz serije „Vratiće se rode”, ali i iz mnogih serija u kojima je, poput serijala „Montevideo”, sarađivao sa Balšom Đogom, koji se kao reditelj i scenarista potpisuje ispod serije o pet žena koje na sebe preuzimaju ulogu srpskog Robina Huda.

Da li je Suvi pozitivan ili negativan lik, pitamo glumca koji je prvi put zaigrao u pozorišnoj predstavi još kao dečak u osnovnoj školi, u rodnom Leskovcu, a on kaže kako zapravo ne zna da li u životu za bilo koga može da se kaže da li je pozitivac ili negativac.

– Svi imamo i svetlu i mračnu stranu. Zato se trudim da likove koje radim tako i predstavim. Ako su negde napisani više kao negativci, nastojim da pokažem njihovu svetlu stranu kako bi se stvorila neka ravnoteža. I obratno. Ako su svetli, a niko nije toliko svetao, radim suprotno, pokazujem nešto mračno ili negativno u tim junacima.

Između serija „Montevideo, vidimo se” i „Pet” Bojan Dimitrijević je imao ulogu u britansko-francuskoj seriji „The last panthers” Johana Renka, koja mu je možda i najvažnija.

– To je strana serija u kojoj igra i dosta naših glumaca. Serija o kriminalnoj grupi „Panteri” koja je sa našeg podneblja. Tu sam igrao sa Samantom Norton, koja je dva puta nominovana za Oskara. Reditelj Renk trenutno je aktuelan po seriji „Černobil”. Prvi put sam tada osetio tu svetsku produkciju. Bilo je to 2015. godine. Serija se dešava u sadašnjosti, ali ima jedan povratak u prošlost i cela epizoda posvećena je devedesetim godinama, i to u vreme rata u Bosni i Hercegovini, gde se objašnjava zbog čega glavni junak, koga tumači Goran Bogdan, radi to što radi. Ja igram njegovog oca – priča Dimitrijević.

Na kasting za seriju „Pet” nije išao, jer je sa Balšom Đogom često sarađivao, on mu je čak, priča naš sagovornik, bio glumački partner u prvom projektu koji je snimio kao student.

– Bilo je to pre 25 godina i on se toga verovatno i ne seća. Balša me je pozvao i ponudio ulogu Suvog. I jako sam zadovoljan tom saradnjom. Đogo je napravio genijalan posao, čitava ova serija je dobra, pre svega zbog njega. On nije samo pisac i reditelj, već i čovek koji je na setu radio po nekoliko poslova u isto vreme. Moram da priznam da je bilo momenata kada sam bio i zabrinut za njega. Brinuo sam kako će sve to da izdrži. Snimanje je stresno i kada imaš samo jednu funkciju – objašnjava Dimitrijević i priznaje da je zadovoljan urađenim poslom, kao i da mu nije bio problem da gleda sebe kada snima, što inače nerado čini.

– Ovde mi to nije bio problem, čak sam povremeno uspevao i da uživam u sebi.

Glumac, koji baš i ne voli mnogo da se pojavljuje po medijima, na sebe je skrenuo pažnju ulogom Pikca u seriji „Vratiće se rode”.

– To je definitivno prva serija u kojoj sam dobio pažnju javnosti. Imala je komercijalni uspeh, svi su je gledali i onda se taj moj lik dopao ljudima. Bila je to serija od trideset epizoda po 45 minuta, a ja u njoj imam osam scena od po dva i po minuta i nestajem u jedanaestoj epizodi. I dan-danas me ljudi zovu tim imenom na ulici. Kako sam gradio taj lik? Mogu da se vratim na ono pitanje o liku Suvog, da li je pozitivan ili negativan. I lik Pikca bi po svemu trebalo da bude jako negativan. On je diler droge, negativac... Pokušao sam da pokažem tu njegovu ljudsku i plemenitu stranu – kaže Dimitrijević.

Nakon završetka Fakulteta dramskih umetnosti nastojao je da se drži onoga čemu su ga učili tokom studija. Mnoge projekte je odbio jer mu se činilo da su više komercijalni nego umetnički.

– Tada, a i danas, glumu doživljavam kao umetnost. Od Stanislavskog pa na dalje stajalo je da se umetnik ne bavi karijerom, ne voli sebe u pozorištu nego pozorište u sebi. Tako sam ja pratio neki svoj instinkt koji je bio onako „okolo naokolo”. Gubio sam se i lutao i uživao u tome. Odbijao sam i neke velike institucije i velike reditelje da bih radio projekte koji su se izvodili dva-tri puta, koji nisu donosili ni novac ni pažnju publike. Čačnuo sam mnogim bitnim ljudima u sujetu što nekada nisam pristao da radim ovaj ili onaj projekat. I dan-danas trpim posledice zbog toga. Neka vrata sam, nažalost, zatvorio, ali sam slušao sebe – objašnjava naš sagovornik.

U međuvremenu, Bojan je dobio stalni angažman u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, gde ga poštovaoci pozorišta mogu gledati, između ostalog, u predstavi „Natan Mudri”, u kojoj glumi Natana. Paralelno glumi i u nekim serijama, drugim pozorišnim trupama.

– U protekle četiri godine sam zaposlen i imam tu privilegiju da primam platu, ali imati tu vrstu sigurnosti u ovoj državi zapravo i nije nikakva sigurnost, jer ja od te plate bukvalno platim kiriju za stan koji iznajmljujem i režije. I ništa mi više ne ostane. Za sve ostalo moram da zarađujem izvan matičnog pozorišta. Ono što je najveći apsurd ove države i što je postalo glamurozno, to je estrada koja je pojela kulturu, uništila je. Uništila je i mogućnost da se ljudi vežu za nešto što je kultura i umetnost. A ta estrada je nešto što je ispod svake zabave. To je šund i kič koji bi trebalo da se oporezuje. Da ne govorim o tome da je upravo ta estrada, koja je od strane vlasti veoma podržana, čak i finansirana, dovela do toga da su današnjoj deci idoli neke prostitutke i makroi iz rijalitija. Oni odrastaju sa takvim modelima – kategoričan je Dimitrijević.

Na pitanje da li ima u planu da radi u novim televizijskim projektima kaže da je trenutno angažovan u dve nove serije.

– Jedna je sa Goranom Gajićem, rediteljem serije „Vratiće se rode”, što je fenomenalno. To je priča o životu u jednom malom mestu na primorju van turističke sezone. Glumim jednog od meštana koji se tu doselio, koji se bavi ribolovom, ali više filozofijom, kao i mnogi ljudi tamo. Drugi projekt ima radni naziv „Ujka – novi horizonti”. Isti je autorski tim kao i u „Miletu protiv tranzicije”, promenjen je glavni kasting i dodati smo mi bočni likovi. Voleo bih i da se realizuju neki projekti koje ja pišem. To je ono nešto što je moje. Mnogi glumci postaju producenti i reditelji, jer je naša pozicija glumca dosta pasivna. I da se ne bih osećao kao neka oprema za iznajmljivanje, radim nešto što se, za sada, samo mene tiče, ali se nadam da će se jednog dana realizovati – kaže Bojan Dimitrijević.

„Lutka” u putujućem pozorištu

Ove sezone sam imao dve premijere, jedna je na nezavisnoj sceni. Duo-drama „Lutka”, rađena prema tekstu Mire Gavrana, trenutno najprevođenijeg i najigranijeg hrvatskog pisca. To sam radio sa Nevenom Vukes, mojom mlađom koleginicom koja je pre tri godine pokrenula svoje putujuće pozorište koje nema svoju zgradu, svoju adresu, ali ima svoju produkciju, gostuje i putuje. Premijera je bila u Zvezdara teatru i bila je jako posećena.

Pogled na scenu s reflektora

U pozorište me nije odveo tata koji je bio glumac u Leskovačkom pozorištu. Moji roditelji su se rastali kada sam bio mali i ja sam ostao sa majkom, što je divno, ali mi je otac nedostajao. I gde sam mogao da ga nađem nego tamo gde on radi, u pozorištu. Gledao sam probe, muvao se po pozorištu. Imao sam šest i po godina kada su se rastali, a u pozorište sam išao od kada znam za sebe, ali intenzivno kada su se razveli. Sa devet-deset godina sam se penjao tamo gde su bili reflektori i da niko ne zna gledao predstave odozgo, muvao se po fundusu, gde su rekviziti. Mislim i da sam očev odlazak doživeo prilično traumatično, jako lično. Tako mali nisam razumeo da su se rastali moji roditelji, mislio sam da je on mene ostavio. Pa sam odabrao profesiju ne bih li se njemu približio, svideo. On me je, naravno, sve vreme prihvatao i cela ta moja priča je bila detinjasta i vrlo neosvešćena. Do toga sam kasnije došao, jer, kada sada pogledam, nisam imao neke predispozicije koje su opšte mesto nekoga ko hoće da se bavi glumom. Nisam voleo da skrećem pažnju na sebe, dosta sam stidljiv, bio sam introvertan, ali eto...


Komentari1
21c78
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Zoran
Odlican glumac, uzivam ga gledati

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Mozaik /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja