Ovih dana se jedan medijski poslenik obratio javnosti kritikujući predsednika republike zato što ljubi ruku patrijarhu. Prihvatio bi, kaže, to kada bi predsednik to isto učinio nadbiskupu, muftiji… Obrazloženje mu je bilo da Srbija nije pravoslavna već građanska država.

Prvo netačno je da je Srbija građanska država. Ne zato što je Ustavom definisana kao „država srpskog naroda...” već zato što građanske države ne postoje nigde na svetu. Dakle ni Francuska nije građanska država. Građanskih država nigde nema. Naprotiv sve države koje su formirale stare etničke nacije imaju ime po naciji koja ih je formirala: Francuska, Italija, Danska, Burma, Tajland, Laos... Nijedna se ne zove „Građanija”. Dakle jedna etnička nacija obeležava ove države i daje im miris i ukus. Političke nacije kakve su SAD, Brazil itd. formirane su od mnogih etničkih grupa. Ali je i njima etnički pečat utisnula etnička nacija koja ih je stvorila. Amerikancima Engleska, a Brazilcima Portugalija. Afričke države su takođe političke nacije čije su granice krojile kolonijalne sile, ne vodeći računa o etničkoj pripadnosti. Pa i one imaju identitet političke nacije definisan imenom: Senegal, Čad...

I u svakoj od država, kako god da se definisale, dominantan je jedan etnički jezik, ili jezik kolonizatora da bi jezički različiti narodi mogli da međusobno komuniciraju. Što je posebno važno i tamo gde je jezik kolonizatora službeni, ako postoji dominantna etnička grupa, njen jezik postaje službeni zajedno sa jezikom kolonizatora. Takav je slučaj sa svahilijem u Tanzaniji, kečua i ajmara u Boliviji i Peruu. Ili recimo da pojedine multietničke države koje imaju svoje etničke jezike biraju da se arabizuju, pretvore u Arape i prihvataju arapski kao službeni koji vremenom postaje i maternji, jer maternji menjaju arapskim. Takav je slučaj sa Čadom. Dakle nema građanskih država.

Kakva god da je ustavna odredba, bilo da jednu državu povezuje sa jednom nacijom kakav je slučaj sa Hrvatskom, bilo da nema ustav kakva je Britanija, jedna etnička grupa dominira. I svi joj se moraju povinovati. Samim tim su dobrovoljno prihvatili diskriminaciju. Jer se zna da je engleski jezik komunikacije i vi ne možete da vodite Bi-Bi-Si dnevnik na urdu u Londonu iako ste Pakistanac. Simbol Francuske nije džamija na Sansije Dobantonu, već katedrala Notr Dam. Možete biti ministar kao Rašida Dati, poreklom Marokanka, ali ne smete nositi burku. Uz to je sasvim prihvatljivo da kao gospođa Dati budete majka a da ne budete u braku. Zbog toga bi u svojoj zemlji otišla u zatvor. Svaka priča o stvarnom građanstvu je samo ideal koji je, dok se narod ne izjednači i  lingvističkom i rasnom smislu, nemoguć. Uostalom što nam Britanija ne dozvoli da se izjasnimo da smo Englezi i ne da nam pravo da odemo i živimo u Londonu.

 Utoliko je to još veći slučaj sa Srbijom. Srbiju su napravili Srbi. I to ne bilo koji Srbi nego pravoslavni Srbi. Svi drugi u Srbiji su došljaci ili su napuštali pravoslavlje ili su pripajani oslobodilačkim ratovima. Jer su živeli na srpskom tlu, ili gubili, ratovima, teritorije koje su i sami prethodno osvajali.

 Ali pravoslavni Srbi nisu ovu državu načinili stihijski. Akciju rađanja moderne Srbije uobličila je SPC. Zato je Srbija metoh-posed SPC i svi stanovnici Srbije uključujući i pravoslavne su stanari na metohu SPC. I figurativno rečeno dužni su da joj plaćaju stanarinu. Nema razloga da se zavaravamo. Kad bi se sledbenicima Ugljanina dozvolilo da se otcepe, ko sumnja, da bi oni pre izabrali i Srbiju negoli Bosnu pa čak i Albaniju. Da ne pominjemo preševske Albance.

Uostalom Srbija je uvek bila takva. Bila je pravoslavna država, pre svega. Pročitajmo Jefimijinu „Pohvalu svetom  knezu Lazaru”. Pa ćemo videti da se nigde u njoj ne pominju Srbi. Lazar nije gospodar Srba. On je vladar hrišćana. A njegovi neprijatelji nisu Turci već Izmaelićani, dakle muslimani. Muslimani su ti koji osvajaju hrišćansku zemlju čiji su stanovnici slučajno Srbi. Muslimani uništavajući hrišćane, uništavaju i Srbe. I svi oni hrišćanski Srbi, koji prihvataju islam postaju isto što i sultan za hrišćanske Srbe. Rat za oslobođenje od njih organizuje SPC, odnosno njeni vernici veoma često predvođeni arhijerejima i jerejima. Zato naša istoriografija duguje veliko izvinjenje srpskom narodu što je borbu za stvaranje moderne Srbije definisala kao borbu protiv Turaka, što jednostavno nije tačno.

Prema tome predsednik Republike Srbije je sekularni upravnik metoha SPC i sasvim je normalno da onako, kakav je vekovni pravoslavni običaj, poljubi ruku patrijarhu SPC koji je njegov i domaćin svih nas, bilo da smo pravoslavni ili ne.

Profesor univerziteta, osnivač  naučne discipline Politikologija religije

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista