Umirem. Lagano se prepuštam ambisu. Iz ruku ispuštam dizgine, ne upravljam više volanom, deo po deo mene odustaje. Pomišljam da se ipak prepustim događajima i da ovaj put zaista potonem.
Umorio sam se. Celoga života na leđima vučem i tuđe terete. Dosta je bilo, pretežak mi postaje i ovaj moj. To je valjda onaj momenat kada počnem da očekujem kraj iskušenjima, kada bi Gospod trebalo da pomisli da će još jedna kap natovarena na moju dušu preliti preko mere mojih snaga i kada se patnji počne nazirati kraj. Verujem, a znam, ne valja mi posao, ne leči se umorna duša novim gresima.
Jutro i prethodna noć doneli su nestvarnu lepotu. Ovo jutarnje sunce miluje tvoju riđu kosu i tvoje mlado telo koje je usnulo pored mene. Taj nestvarni prizor probudio je deliće nade da se ipak može drugačije. Laž. Lepota u pogrešno vreme.
Oprosti, lepa ženo. Ti ne znaš i ne slutiš šta se dešava ispod osmeha stranca za koga tvrdiš da ti je čudan a koji će te uskoro probuditi poljupcem.
Postaje mi premali ovaj grad. Skoro da više nema nijednog mesta a da nismo nešto zajedno u njemu radili. Žao mi je, lepotice, ali uzalud je, nema više nijednog mesta na koje mogu da te odvedem a da me to ne zaboli.
Sve ti je uzela. Sve su to ulice po kojima smo šetali, zgrade koje sam joj pokazivao, parkovi u kojima smo razapinjali moju ljuljašku i u njoj satima ležali, balkoni ispod kojih sam je sklanjao od kiše, jezera u kojima smo se tokom letnjih noći krišom svlačili i kupali. Ne vredi, kako sada tebe da vodim po našim barovima i da starim šankerima objašnjavam ko je nova lepotica.
A tek ova soba! Ovaj stan! Sve je u njemu njeno iako ga nikada nije posedovala. Baš sve. Njene su se senke mešale sa senkama sobe, puštale mi muziku, sklanjale od mene čašu sa viskijem i ledom i pokušavale da me opiju poljupcima.
Njena mašta i njeni snovi pokušavali su da od mog samačkog kaveza naprave pristojnu prostoriju za život unoseći ukrase, kačeći slike o zidove, sređujući posuđe, menjajući zavese i kupujući sitne potrepštine strane mom samoživom duhu.
Hajde, lepotice, da napravimo listu. Plavičasta lampa od kristalne soli pod čijom sam te svetlošću noćas ljubio – njena. Moje uramljene slike sa plaža koje si razgledala – njene. Sama ih je sortirala, odštampala i uramila. Moj parfem koji si sinoć mirisala – njen. Košulja koju si svlačila sa mene – njena. Srce čije si
otkucaje slušala noćas, to doduše nije ničije, slomila ga je pa sad kuca i bije u prazno. Posteljina na kojoj se budimo – njena.
Sve je to njeno, samo sam ja ničiji. Ni tvoj, ni njen, zarobljen u kavezu slobode u koji sam sebe zatvorio i u koji je ona pokušavala da prodre.
Ne vredi, mlada ženo. Probudiću te poljupcima, spremiću ti doručak, skuvaću ti gorštačku kafu svoga naroda prejaku za tvoj ukus. Natočiću i tebi zagonetno piće i čudićeš se kako uopšte mogu to da pijem i zašto pijem od jutra. Provešćemo prepodne šetajući pored jezera i ti će me koraci naročito boleti.
Rastaću se od tebe ostavljajući ti nadu da ćemo se uskoro videti. Ja sam ipak kukavica i slabić i ta nada mora uvek postojati za slučaj da ponovo poželim tvoju lepotu.
Ali bolje za oboje da te više nikada ne pozovem.
Nije vreme za ljubav. Moram jako dugo da budem sam. Moram da se opet družim sa samoćom. Ne želim ništa što bi moglo da ublaži bol, ni piće, ni prijatelje, ni druge žene.
Moram jako dugo da budem sam i moram jako puno da se molim.
Predrag Rudović
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika
