utorak, 20.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
nedelja, 02.06.2019. u 20:00 Justina Mihnjuk – Biljana Mitrinović

Muzej Lužičkih Srba u Nemačkoj zatvoren tri godine

Donjolužička srpska manjina se u svom kulturnom centru u Nemačkoj, Kotbusu, i danas bori, kao i vekovima ranije, da očuva nacionalni, kulturni i jezički identitet
Тра­ди­ци­о­нал­ни све­ча­ни де­фи­ле Лу­жич­ких Ср­ба на ко­њи­ма (Фото Пиксабеј)

Uprkos činjenici da su već vekovima izloženi asimilaciji, da žive u nekoliko država, između Čeha, Poljaka i Nemaca, Lužički Srbi se i danas, kao i stotinama godina ranije, bore za očuvanje vlastitog jezika i kulture. Lužički Srbi u Kotbusu, gradiću oko 100 kilometara južno od Berlina, iako zvanično imaju sva prava koja su garantovana nacionalnim manjinama, danas, u 21. veku, bore se za očuvanje svog muzeja, na kome stoji tabla „Serbski muzej”. U ovu zgradu već tri godine ne može da se uđe, jer se muzej renovira.

Muzej Lužičkih Srba u Kotbusu postoji od 3. juna 1994, a korene i tradiciju vuče još iz davne 1908. godine, kada je u Muzeju istorije grada Kotbusa organizovana mala izložba lužičkosrpske narodne kulture. Ova izložba je opstajala sve do nacističkog vremena, kada je potpuno likvidirana, a eksponati iz prve postavke su izgubljeni posle Drugog svetskog rata. Tokom postojanja Nemačke Demokratske Republike, u zamku Branic bila je otvorena stalna postavka o lužičkosrpskoj književnosti, a zatim je organizovana i putujuća izložba. Nakon izvesnog vremena eksponati su odloženi u skladište, a 1985. godine je pripremljena velika izložba koja je uključila srpsku literaturu, muziku i ostale umetnosti.

Zahvaljujući naporima nekolicine ljudi, Muzej Lužičkih Srba je ponovo otvoren 3. juna 1994. i ove godine bi obeležio 25 godina postojanja – da, nažalost, nije opet zatvoren 2016. Obrazloženje je glasilo da se muzej zatvara zbog renoviranja, ali se ono već tri godine odlaže iz meseca u mesec. Lužičkim Srbima je čudno to što su potrebne tolike godine da se renovira ovako mali muzej. Čudna je i odluka uprave muzeja, grada Kotbusa, da zbog renoviranja zatvori celu zgradu muzeja, a ne da se to čini deo po deo. Jer, mnogi veliki muzeji su takođe bili renovirani, ali nisu nikada bili potpuno zatvarani, nego je postavka, ili bar njen deo, bila izložena u drugom delu zgrade.

Mu­zej Lu­žič­kih Sr­ba u Kot­bu­su   (Fo­to J. Mih­njuk)

Zbog značaja koji ovaj muzej ima za Lužičke Srbe u Nemačkoj, postavlja se pitanje zar renoviranje nije moglo da se obavlja korak po korak, ostavljajući deo muzeja otvorenim za posetioce. Naročito u ovom trenutku, kada postoji velika opasnost od izumiranja jezika Lužičkih Srba u Donjoj Lužici, u kojoj je ovoj nacionalnoj manjini potrebna podrška. Muzej je zatvoren na „neodređeno vreme”, a direktor Stefen Krestin ni danas ne iznosi datum otvaranja. Prilikom poslednjeg razgovora samo je pomenuo da bi otvaranje moglo da se dogodi „na jesen”. U trenutnoj situaciji u kojoj je donjolužiki jezik na crvenoj listi jezika koji izumiru, Donjolužički Srbi, koji se pitaju „na jesen” koje godine će biti ponovo otvoren njihov muzej – znaju da će, ako ga izgube, izgubiti i svoju kulturu.

Grad Kotbus je inače naseobina osnovana u 10. veku. Lužički Srbi su tada podigli zamak na peščanom ostrvu na Špreji, a grad se prvi put pominje 1156. godine. U vreme nemačke istočne kolonizacije, u 13. veku, ovo područje su naselili nemački doseljenici, i od tada su živeli zajedno sa Lužičkim Srbima. U srednjem veku, Kotbus je bio poznat po proizvodnji vune, a tekstil je prodavan i na okolnim teritorijama. Tokom 1462. Kotbus su prisvojili knezovi izbornici Brandenburga, koji su kasnije postali kraljevi Pruske, kojoj i Kotbus pripada od 1701. godine. Prema drugom Tilzitskom sporazumu, koji je Napoleon 9. jula 1807. potpisao sa Pruskom, Kotbus je pripao Saksoniji. Tilzitskim mirom Pruska je izgubila celo područje između Rajne i Labe i veći deo zemalja stečenih deobom Poljske. Bila je dužna da smanji vojsku na 40.000 vojnika i plati ratnu štetu od 100 miliona franaka. Kraljevina Saksonija je 1815. ustupila okolne okruge – Gornju i Donju Lužicu – Kraljevini Pruskoj, a Kotbus je ostao i do današnjih dana kulturni centar donjolužičke srpske manjine.

I danas mnogi geografski nazivi reka, polja, jezera i naseljenih mesta u pokrajinama Mekolenburg, Saksonija, Branderburg, Pomeranija i drugim, nose srpska imena (Kamenica, Bela Gora, Bela Voda, Ratibor, Dubravka, Rogozno, Strela, Drenovo, Trnovo itd.). Na ovim područjima više nema Srba, osim u Lužici, ostatku nekada moćne srpske teritorije iz srednjeg veka.

Komentari57
e2e02
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Дејан.Р.Тошић
Потребно је сагледати чињенице да су антрополози утврдили да су пронађени скелети са Лепенског вира, Старчева и Винче, старости 11.000.година и да имају ДНК групу Р1а Словенску Хапло групу, што је доказ континуитета живота Срба Словенског народа на Балканском полуострву. Миграција је било, али чињеница јесте да већину садашњих Срба нико није "населио" на Хам већ су Словени мигрирали са Хама ка Црном мору и источној Немачкој и створили Винчанску културу и Лужички културу у Опанцима и Гуслама.
Вељо
Само да напоменем једну чињеницу - ја сам из (околине) Книна у Далмацији који је постојао прије него су Римљани дошли (са својом војском) на Балкан и Далмацију. Значи, ради се о времену прије рођења Исуса Христа, а насељавали су га (а ко други него) Срби. Ако погледате мапу Чешке, видјећете да и тамо има Книн, али се зове Нови Книн (на латиници "Novy Knin"). То вам довољно говори о томе ко је гдје дошао и одакле!
Дејан.Р.Тошић
Re:Вељо/Поштовани Вељо,Глагољица је дошла са Балкана у Моравску Кнежевину,Ћирилица је дошла из Српске Охридске Архиепископије у Моравску,Пољску,Чешку,Словачку,Украјину и Русију.Најстарији Чешки спис из 14.века Далимилово јевањђеље је писано на ћирилици српском редакцијом којом је Свети Сава писао Законоправило.Руси су почели да пишу ћирилицом и да употребљавају Законо правило од 15.века када су први пут постали Царевина са Иваном Грозним чија је мајка Српкиња. Нормално је да су Српски топоними.!
jednosmerni put
Može li neko navesti neki primer da su se Lužički Sorbi bilo kada obratili Srbiji u bilo kom pogledu? Ja već pet decenija pratim srpsko pisanje o Lužičkim Srbima bez da sam jedan jedini put čuo da se neko od njih oglasio preko srpskih medija.
gru
2015 su izlagali knjige na sajmu knjiga u Beogradu, tu su se oglasavali za nase medije, na zalost sa nase strane nije propraceno medijski kao sto je trebalo da bude. Berdiht Dirlih predsednik saveza luzickosrpskih umetnika je izmedjuostalog pricao da smo im mi bratski narod, da su ostali verni pravoslavnim svecima , da zele bolju vezu sa nama itd... To je samo delic , koji te verovatno najvise interesuje.
Дејан.Р.Тошић
Re:Управо сте дали одговор "једносмерни пут".Имали су Лужички Венди/Срби/од 19.века и сада је имају Матицу Српску али колико знам никада се није повезала са Матицом Српском у Новом Саду. Сви народи са Балканског полуострва су се представљали од 19.века као Срби и то је чињеница.Први пут сам схватио зашто су то чинили када сам на летовању у Египту схватио да се сви народи са простора СССР-а у Египту представљају као Руси а нису Руси и ако причају "лош" Руски.То су радили због своје сигурности.!
др Милан Лекић
Коментаторе овог текста са потцењивачким ставом према опанцима (древној античкој обући) подсећамо да греше. Међу словенским владарима ипак, постојао је само један "сељачки краљ и краљ сељака у опанцима - Томислав" - како је написано у коментару гласила Радићеве Хрватске сељачке странке "Дом" (8. српањ 1925) у време посјете Загребу краља Александра, а поводом обиљежавања "тисућљећа" тзв. "хрватског краљевства". Такође, и у Зборнику "Први хрватски краљ Томислав" (1998, стр.273)...
Дејан.Р.Тошић
Ре:Др Милан Лекић/Заједнички чинилац јесте што су Лужички Срби спаљивали преминуле што су и Срби чинили, у Душановом Закону постоји члан који забрањује спаљивање преминулих.Биће да су Срби били на Балкану и пре 630.године,око Дунавског лимеса,и да су Дунав користили попут "ауто пута" од Источне Немачке до Црног Мора,јер масовна миграција Срба није била могућа из Лужичке Србије, због Аварског каганата у 7.веку који је прекинуо циркулацију племена Дунавом. Слажем се са Вашим чињеницама.
др Милан Лекић
Госп. Тошићу - Ставимо тачку на питање гусала и ДНК хаплотипа лужичких и нас далматинских Срба. Теофилакт Симоката, секретар и правни саветник цара Ираклија, године 630. у својој „Историји Источно Ромејског царстава“ пише о „малим лирама“, које су у Далмацију тих година донели досељени Срби, које они називају гусли, госли, хусли. Спомињу их: арапски путописац (10в на Азову), Теодосије (13в), у Дубровнику (де Диверсис, 15в). Већина донора костне сржи на ВМА су из источне Немачке (идентична ДНК).
Prikaži još odgovora
Vedara
Mozda da objasne Pavlu Jurisicu ko je i sta je

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja