četvrtak, 23.01.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:15
EKSKLUZIVNO – RAZGOVOR NEDELjE: PEDRO ALMODOVAR, španski scenarista i reditelj

Bez filma moj život nema smisla

Mentalno mi nedostaje snaga mladosti. Sada mi se ne sviđa moj život i moram da pronađem način da se tome prilagodim
Autor: Dubravka Lakićnedelja, 02.06.2019. u 23:30
(Фото EPA-EFE/Guillaume Horcajuelo)

Kan – Jedan od ubedljivo najboljih filmova na 72. Kanskom festivalu bez sumnje je bio samoreflektujući film „Bol i slava” kultnog španskog autora i dvostrukog „oskarovca” Pedra Almodovara (1949). Ponovo je ostao bez „Zlatne palme”, ali je žiri imao sluha da nagradi glumca Antonija Banderasa za ulogu Almodovarovog alter ega – reditelja Salvadora Malju, glavnog junaka u ovom filmu.

Istorija odnosa Kana i Almodovara je dugačka, on je ovde boravio prvi put još 1982. s „Lavirintom strasti”, kasnije i s filmom „Žene na ivici nervnog sloma” (i to samo na Maršeu, jer je Žil Žakob odbio da ga stavi u konkurenciju), „Sve o mojoj majci” za koji je osvojio nagradu za najbolju režiju, s „Lošim vaspitanjem”, s „Vrati se” što se završilo nagradom za najbolji scenario. Nikada nije dobio „Zlatnu palmu”, ali jeste dva Oskara – za filmove „Sve o mojoj majci” i „Pričaj s njom”.

Autora „Bola i slave” takve stvari mnogo ne zanimaju, on kaže da su „Francuzi stalno opsednuti ’Zlatnom palmom’”, on je zadovoljan prijemom svog samoreflektujućeg filma u kojem je posebne akcente stavio na detinjstvo, majčinsku figuru uz koju je odrastao, na seksualno buđenje i otkrivanje homoseksualnog opredeljenja, na uticaje katolicizma tokom odrastanja i školovanja, na prve filmove koje je stvarao i pogubni uticaj Madrida u koji se iz srca rodne La Manče doselio. I na nadolazeću starost, krizu i bol godina i na strah od prestanka snimanja filmova, o čemu je i govorio u ovom intervjuu za „Politiku”.

U vašem filmu „Zakon požude” glavni  ženski lik kaže da ne može da odbaci sećanja, jer su uspomene jedino što je ostalo. Da li je „Bol i slava” neka vrsta vrednovanja vaših neodbačenih sećanja?

Ne treba zaboravljati, sećanje je neophodno u svim aspektima. Ličnim, istorijskim, društvenim, državnim. 

Reč je o nekom ko je pokušao svesno da poriče prošlost u svojim ranim filmovima, kao da Frankova senka nije postojala. To je tada bio način da se osvetim za sve nezdravo nasleđe, pokušavajući da počnemo iz početka. Ali to je bila intelektualna pozicija, to ne znači da je zaboravljeno. Nikada ne treba zaboravljati ni dobre ni loše stvari. „Bol i slava” se ne može shvatiti kao doslovna verzija mog života, ali mnogo stvari koje su se dogodile liku Salvadora Malje, u tumačenju Antonija Banderasa, dogodile su se i meni.

Ima i fikcije?

Kada pričate priču o reditelju, nemoguće je da ne stavite nešto od sebe. Ali postoji vreme kada pravila fikcije preuzimaju ulogu čak i kada sam u iskušenju da se pozabavim samoreferentnošću. Ono što je važno jeste mešanje stvarnosti i fikcije. Kroz fikciju sam otkrio mnoge stvari o sebi. Lik Salvadora kada je bio dečak doveo me je do zaboravljenih mesta, kao što je poniženje u detinjstvu i trenutak shvatanja da ga majka vidi kao stranca.

Prepoznajete li sebe u tome?

Sve što Salvador kaže je istina i za mene. To je dvostruko deklarisano. Na isti način na koji naša memorija idealizuje i ispravlja određene stvari ovakva projekcija kroz taj lik mi omogućava da napravim neku vrstu procene. Ali neću vam reći šta je fantazija, a šta autobiografija.

(Fo­to D. La­kić/E. Puk­šta)

Majčinska figura je i u ovom vašem filmu ključna?

U španskoj kulturi majka zauzima centralno mesto, posebno u obrazovanju dece. Sve ljude mojih godina koji dolaze iz skromnih okruženja vaspitavale su majke, jer je otac morao težački da radi da bi prehranio porodicu. U „Bolu i slavi” majka je namerno idealizovana, jer nju vidimo kroz oči deteta, malog Salvadora. On se seća vremena neposrednog posleratnog perioda kada su mnoge siromašne porodice napuštale dom da traže posao. Njegova se nastanjuje u preuređenoj pećini i to za Salvadora postaje neka fantastična teritorija u kojoj sedi njegova prelepa majka. Idealizacija predvodi traganje za iskupljenjem odraslog Salvadora. On se oslanja na navodnu lepotu svoje prošlosti da zavara i prizna tugu svoje sadašnjosti. Stalna potraga za kontrapunktom bila je osnova rada na ovom filmu.

Čak i kada je sadašnjost tužna vi ste stalno u potrazi za vizuelnom harmonijom?

Ja sam barokna osoba, volim da sve bude lepo, i bića, i predmeti, i boje. Moja velika ljubav prema holivudskim filmovima iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka usmerila je moju estetiku, jer su boje „tehnikolora” toga doba bile blistave kao vatromet. Slično je i s mojim glumcima. Volim kada su oni ugodni za gledanje. I uvek su takvi, osim ako scenario nije zahtevao drugačije.

Kao da ste veoma iskreno pred nama otvorili kutiju svojih uspomena i emocija?

Možda jesam, gledaocima sam velikodušno sve dao iz te kutije u kojoj ima i egzorcizma i mnogo oslobađajućeg. Ovo nije ispovedni film, nije čak ni autoportret, ali je očigledno da me emocionalno predstavlja više od drugih filmova. Ljudi me pitaju ko je ko u stvarnom životu, a ko na ekranu, ali to je iskušenje u koje je bolje ne pasti, jer to nije filmski kod. Postoje scene koje su stvarne, poput scene pokrovnog platna s kojim je moja majka putovala poslednjih godina svog života, u slučaju da je negde usput zadesi smrt. A ima i onih scena – kao scena razgovora majke i sina u kojem, ne shvatajući se, jedno drugom prigovaraju – koje su se mogle dogoditi u stvarnosti, ali nisu.

Puno je introspekcije u filmu?

Introspekcija, čak i ako može da povredi, mora svima da omogući da oslobode svoju savest. Ono što je sigurno je da su Salvadoru Malji potrebna njegova sećanja kako bi podržao život koji mu se u jednom trenutku učinio blagim i nezanimljivim. Pravljenje filmova mu omogućava da se suoči sa svojom pričom. Ako ne može da nastavi da radi svoj posao, njegova mašta mora da nastavi da radi na drugi način.

Baš kao u vašem slučaju?

Baš kao u mom.

Jeste li nostalgični?

Kao i mnogi Španci moje generacije. Lik Salvadora je građen s kulturom osamdesetih godina prošlog veka i to je period koji je obeležio njegovu mladost. To su godine posle Frankove smrti, diktaturu su zamenile velike slobode. Prave seksualne, umetničke i političke eksplozije slobode. Odrasli Salvador se prvi put u životu tako čvrsto drži svoje prošlosti jer je pre imao veoma aktivan život, snimao je, putovao i nije imao vremena da uzme zalihe iz te takve svoje prošlosti i mladosti. Sada ga zatičemo u stanju neaktivnosti koja strašno boli i pred njim je praznina.

Nedostaje vam mladost?

Moj život je postao lista apstinencije. Ne izlazim, ne pušim, ne pijem. Mentalno mi nedostaje snaga mladosti. Smatra se da čovek od skoro 70 godina ima druge potrebe, ali to nije istina. Život se nikada ne prilagođava onom što imate, a ja radim i živim s onim što imam. Sada mi se ne sviđa moj život i moram da pronađem način da se tome prilagodim.

Bojite se starosti?

Veoma, neću biti dobar starac. Postoje ljudi koji su spremni da ostare, a ja ne spadam u njih i slažem se s onima koji kažu da starost nije bolest već masakr.

Možda se više bojite prolaska vremena?

Moguće da je to, jer bez filma moj život nema mnogo smisla i to je ono što sam preneo liku Salvadora Malje. S druge strane, film me mnogo i fizički i mentalno iscrpljuje, a baš poput Antonija Banderasa u filmu i ja patim od konstantnih bolova. Bol se vrati kada završim snimanje.

Još imate vrtoglavicu kada završite film?

Da, jer nikada ne znate kako će ispasti i kakva sve iščekivanja postoje. To je veliki pritisak. „Boli slava” ima u sebi rizična narativna rešenja i do poslednjeg trenutka nisam znao kako će se svi ti elementi uklopiti zajedno. Kada radim film činim to bez zaštitne mreže, pa ako padnem nema šta da me zadrži i spase.

Da li ovaj film ipak za vas znači katarzu?

Činjenica je da sam mirniji iako ne znam šta mi je trebalo da se pokažem do te tačke i da uopšte napišem ovakvu priču, a ne neku drugu. Međutim, došlo je vreme da sebi postavim pitanje da li sam spreman i voljan da sve ovo uzmem do krajnjih posledica. I uzeo sam, odlučio sam da imam hrabrosti i tada sam osetio veliku slobodu. Oslobođenje.

To oslobođenje u filmu podrazumeva i još otvoreniji pristup temi fluidnosti polova, transrodnosti i seksualnosti, nego u prethodnim filmovima. Da li je špansko društvo konačno spremno da prihvati i takvu viziju?

U Španiji se situacija mnogo popravila. Trenutno, na sreću, mnoge mlade transrodne osobe mogu da izvrše tranziciju unutar svojih porodica, u svojim školama, zajednicama. Oni više nisu toliko odbačeni od okoline. Čak se i promena pola finansira iz našeg javnog zdravstvenog sistema. Naravno, još postoje neke homofobične reakcije i ispadi u izvesnim delovima društva, ali daleko manje nego pre. Homofobični stavovi više nisu reprezentativni za špansko društvo. Uprkos svojim rimokatoličkim korenima, Španija je prihvatila jednakost braka i afirmisala politiku prema transrodnim osobama.

U filmu igraju vaši miljenici Penelope Kruz i Antonio Banderas, iako se ni u jednoj sceni ne pojavljuju zajedno?

Za špansku kinematografiju oni predstavljaju neku vrstu Marčela Manstrojanija i Sofije Loren. I meni je zaista čudno kako ništa nisam napisao za njih dvoje, jer su oni fizički vrlo dobar par, ali u ovom filmu jednostavno nije bilo načina. Penelope igra Salvadorovu mamu iz mlađih dana i iz njegovih uspomena, a glumica Hulija Serano njegovu ostarelu majku kada je i on već star, tako da njih dvoje nikako nisam mogao da spojim.

Antonio Banderas kao vaš alter ego Salvador Malja u jednom trenutku kaže da se boji da više nikada neće snimiti film, to je vaš strah?

Taj strah uvek postoji, uvek je tu. Ideja da ne budem fizički sposoban da snimam film je Damoklov mač koji visi nadamnom. Ipak, da vam kažem da trenutno razmišljam o adaptaciji jedne knjige na engleskom, a koje – neću vam reći. 


Komentari5
693fe
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Eddi Lee
Veliki umetnik!
Lale
Odlican intervju
ko kuce s lanca...
spanci veruju da je ono sto im je doslo posle frankove smrti-sloboda.i dan dans crkva ima isti uticaj kao i ranije.politicke partije ekstremne desnice nicu kao pecurke(i imaju svakim danom sve vise pristalica).zemlja u kojoj se polovina stanovnika zaove jesus(isus) a druga polovina-marija.zemlja u kojoj je na vlasti socijalisticka partija a kojom upravljaju bankari i ostali kapitalisti...
cak i da se ja slozim...
pitao bih se sta o tome misle milioni potomaka prognanih jevreja,muslimana i ostalih ne-katolika...
Preporučujem 3
I ?
A zašto se ne bi zvali Jesus i Maria?? Dva najlepša imena, kome to smeta?
Preporučujem 2

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja