U mutnim i mračnim poratnim vremenima, po Bogdanu Junskom, klozeti su bili jedina mesta pisane slobodne reči. Na klozetskim zidovima pisao je svako šta je hteo. „Tamo nema cenzure”, napisao je Milisav Savić u priči „Hronika sa klozetskih zidova”, objavljenoj 1969. godine u kultnoj knjizi crnog talasa u srpskoj prozi „Bugarska baraka”. Ova zbirka priča nedavno je, posle punih pet decenija, ponovo objavljena, ovaj put u izdanju „Talije” i „Raške škole”. Novo izdanje obogaćeno je komentarima samog pisca posle svake priče, kao i esejističkim prilozima za istoriju i poetiku crne proze u drugom delu knjige, pa je tako posle pomenute „Hronike sa klozetskih zidova”, Savić napisao da ga je upravo ona proslavila kao hrabrog pisca: „Nastala je, vidi se, posle studentskih demonstracija u junu 1968. Šokirala je tadašnju javnost i naslovom i sadržinom”.

Posle 1968, kažu, ništa nije moglo biti isto. Godine 1969. Nobelovu nagradu dobija Semjuel Beket, a Ninovu Bora Ćosić, dok se iste godine pojavljuju tri knjige mladih pisaca („Lepa Jelena” Miroslava Josića Višnjića, „Refuz mrtvak” Vidosava Stevanovića i „Bugarska baraka” Milisava Savića) koje su odmah imenovane kao stvarnosna ili crna proza. Bila je to uznemirujuća i do tada nenapisana slika stvarnosti, autentični dokaz da literatura može i mora da bude „buka i bes”, kaže izdavač „Bugarske barake”.

„Vuk Krnjević, kome duhovitosti i cinizma nikad nije nedostajalo, početkom sedamdesetih godina prošlog veka izjavio je da se u srpskoj književnosti pojavio jedan talentovani pisac koji se zove Vidosav Josić Savić. Vukova žaoka bila je uperena protiv Vidosava, protiv mene sigurno ne, a ne verujem ni protiv Josića. Ta žaoka bila je vrlo efektna, jer Vidosav nikako nije želeo da svoje ime veže uz Josićevo i moje. Mi smo, u najboljem slučaju, mogli biti samo njegovi učenici, ali ne i ravnopravna trijada”, piše Milisav Savić u „Malom prilogu za istoriju i poetiku crne proze”, objavljenom u ponovljenom izdanju “Bugarske barake”, gde je evocirao i uspomene na druženje sa Vidosavom pred njegovu prvu ženidbu, a opisuje i svadbu, da bi objasnio da i Stevanovićeva rana proza naročito ona iz „Refuza mrtvaka” nosi tragove duboko proživljenog.

A za onog „talentovanog pisca Vidosava Josića Savića”, Vuku Krnjeviću Vidosav nije ostao dužan u svojoj autobiografskoj knjizi „Dnevnik samoće”, kaže Savić. „Vidosav je, kažu mi, i mene tu i tamo potkačio. Valjda da se konačno izdvoji iz one Vukove sintagme o jednom dobrom piscu koji se zove Vidosav Josić Savić. Nije me to mnogo pogodilo. Jedna senka, Vidosav, udara na drugu senku, mene. A ionako ja mislim, kao i mnogi drugi pisci, da je autobiografska proza nešto u čemu se do mile volje laže! Neću se ljutiti ako mi neko kaže da sam i ja u ovom kratkom zapisu laguckao”, piše Savić u pomenutom „Prilogu...”.

„Bugarska baraka” je „otvorila bezdane ljudske tuge, svedenosti na golu egzistenciju, obesmišljenosti i gorčine”, a ta destruktivna snaga se „kao zmija sklupčala u ljudsko srce, pa banula u literaturu na direktan, opor, a ponekad i crnohumoran način”. To je „posledica nastojanja da se oponira nekim vrstama visoke stilizacije”, kaže Radivoje Mikić. U priči „Prolaze li vozovi Ibarskom dolinom” postoji rečenica: „Na jednom zidu slika Predsednika, prašnjava, naprsla stakla”. Ne samo zbog ove rečenice i „Bugarska baraka” je svrstana u prozu „crnog talasa” koja će se, kao i ostali vidovi „crnog” stvaralaštva, ubrzo naći na žestokom udaru zvanične politike.

U napadima na „crnu” umetnost sa političkih govornica i stranica režimske štampe političarima su često pomagali i sami stvaraoci i kritičari, neki s pozicija socrealizma, a većina u ime modernih poetika, napisao je Savić u jednom od priloga štampanih u ovom ponovljenom izdanju gde se naročito pozabavio zagovornicima modernih poetika koji su tvrdili da je crna proza reporterska, krajnje mimetička, jednoslojna, lokalna, pa da kao takva nije i ne može biti umetnost.

U proteklih pola veka srpska književnost je prešla zanimljiv put da bi kraj 20. veka, po Savićevim rečima, pripao postmodernoj „profesorskoj literaturi”. Ipak, početkom ovog veka, u literaturu se vraćaju postupci i ideje koje čine da književnost ponovo postaje svesna sebe i sopstvene moći.