ponedeljak, 22.07.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:10

Od glasnog bunta do svete tišine

Pavle Rak, dobitnik nagrade „Miloš N. Đurić” za prevod poezije, govori o svom disidentstvu u Parizu i iskušeničkom boravku u Hilandaru i odnosu prema prevodilaštvu
Autor: Mirjana Sretenovićnedelja, 09.06.2019. u 14:06
Павле Рак (Фото Приватна архива)

Tišina u delu pesnika pojavljuje se kao tajna bića. Kada slušamo momenat do kojeg nas je dovelo ćutanje postavljamo distancu između sebe i saznanja. Bez te distance čovek živi u samodovoljnom svetu. O tome govori prevodilac Pavle Rak, dobitnik nagrade „Miloš N. Đurić” za prevod sa slovenačkog zbirke pesama „Tišina i druge pesme” Braneta Senegačnika, u izdanju Trećeg trga.

‒ Rimovana poezija danas se smatra anahronom. Ja mislim da je veoma živa. Poeziju definiše melodijska organizovanost. Danas u poeziji čitamo prozu. Pravio sam eksperiment i nerimovanu poeziju ispisivao linearno kao prozu i ona ništa nije gubila. Ako ništa ne gubi, onda može i tako da se piše. A stvar nije samo u formi, veza poezije sa melodijom izaziva da nešto ustreperi u čoveku. Ona izaziva suze, ako se čita na raspev. A ako je rima radi rime „tata-rata-ta”, tu ništa ne osećate ‒ kaže Pavle Rak, po obrazovanju filozof koji je preveo 30 knjiga iz oblasti kulture i religije, a za Hilandarsku ediciju prevodi sa ruskog, francuskog i engleskog.

Za priznanje „Miloš N. Đurić” navodi da se pogrešno naziva nagradom, pošto nema novčanog iznosa.

– Ne žalim se zbog para, tu vidimo odnos naše kulture prema prevodilaštvu. U Sloveniji, gde živim, postoje rezidencijalni boravci za prevodioce – ističe.

Pavle Rak je osamdesetih godina prošlog veka živeo u Parizu, vrlo intenzivno i disidentski. Sa suprugom Tatjanom Goričevom i danas poznatim kustosom Borisom Grojsom uređivao je časopis „Beseda” o temama zabranjivanim u Rusiji, koji je švercovan za Rusiju. Goričeva je proterana iz tadašnjeg SSSR-a kao osnivač ženskog pokreta „Marija”.

‒ U SSSR-u je lična inicijativa bila nezamisliva ukoliko nije politički aminovana. Muškarci su ugnjetavani da ne bi pravili inicijativu u svom preduzeću, tako da je ideološka stega od njih napravila bezvoljne ljude koji su i u privatnom životu postali neodgovorni. Žene su se pobunile protiv društva koje svoje individue čini nesposobnim, zbog čega im je život postao veoma težak ‒ kaže Rak.

On je bio „oficir za vezu” jer je jedini mogao da putuje u Rusiju. Pošao je u Peterburg kod pesnika Viktora Krivuljina.

‒ Plašio sam se da me prate i nisam hteo da uzmem taksi. Na traženoj adresi čovek mi kaže: „Pogrešili ste. Tražite Krivuljina?” Mislio sam da je klopka. A postojale su dve iste adrese i svi su ovde tražili Krivuljina. Na pravu adresu stigao sam oko 23 sata i počeli su da pristižu disidenti. Oni nisu pisali o politici već o umetnosti ‒ priča Pavle Rak.

Njihove pesme u zvaničnoj kulturi nisu mogle da prođu. Bili su protiv socrealističkog kanona i pevali su o ruskoj tradiciji na način na koji je oni doživljavaju. Hteli su da stvore drukčiji svet.

‒ Krivuljin u jednoj pesmi pominje pesnika Tjutčeva iz 19. veka: „Pitaću Tjutčeva u kakvo more tera sovjetski kalendar. Ako je vreme božja tvar, zašto suze ispuštam?” U tom krugu su Brodski i Jelena Švarc. Njene „Stihove monahinje Lavinije” iz Njujorka švercovali smo u Rusiju. Kad je u reformisanom SSSR-u kao samizdat izašla njena knjiga, 30.000 primeraka je planulo za deset dana. Na njenu pesmu pod pseudonimom neko je napisao parodiju pod istim pseudonimom. Obratila se sudu časti jer se mešaju momenti pseudonima. Povodom toga je na svom rođendanu iščupala šaku vlasi iz Krivuljinove brade nakon kratke svađe. Bili su veliki rivali i prijatelji. Cela atmosfera te druge kulture odisala je nečim predivnim ‒ kaže Pavle Rak, dodajući da se u Rusiji desila promena 1988, društvo se formalno otvorilo, ali je solidarnost među disidentima nestala.

Rak se okrenuo nekim drugim temama i zaputio ka Hilandaru. Verovao je da tamo žive čudaci, a naišao je, kaže, na osmehnute duše, veoma savremene. Naglašava da Sveta Gora nije samo mesto blagodeti, već i iskušenja. Broj ljudi koji dođu s željom da budu monasi, dodaje, skoro je ista broju onih koji se vrate. I sam je bio iskušenik u Hilandaru i nije ostao.

– Ne zna svako šta znači monaški život, to je dosta složena stvar... Bio sam fasciniran prirodom i ljudima koji su, zato što su tamo, postali predivni. Smisao je utišati strasti, a to se prevede i na doslovno utišavanje. Ako čovek sagleda da brblja, govoru može da pretpostavi ćutanje. Dok pričam mislim da nešto znam, dok ćutim sebe preispitujem. Ćutanje je ključ svetogorskog života.

Primećuje da je mnogo toga u savremenom životu što nam nije potrebno a što nam je nametnuto poput statusnih simbola.

– Treba razlučiti šta znači biti autohtona ličnost, a gde smo robovi u koje je ušla strast. Askeza izgleda kao nepotrebno odricanje, a zapravo je oslobođenje od ropstva. Povlači Bog nekad od ljudi svoju blagodat, suviše je napadno ne žele, a ne može im se davati silom.

Primećuje da nije cilj da doživimo čudo, već da nas ono promeni.

‒ Jedan monah je pričao o čoveku koji je živeo 93 godine i bio je dobar prema okolini. To je čudo, rekao je, na šta mu je drugi čovek odgovorio da je čudo što u Rusiji ima 2.000 mirotočivih papirnih ikona. Ako je toliko čuda, šta se nabolje promenilo u Rusiji, pitao je monah. Ne vidimo čuda pred nama, a kad papir toči suze, ako samo zinemo i ne shvatimo smisao, čemu sve to. U hrišćanstvu se kaže: Tražite carstvo nebesko, a sve ostalo će vam se dodati. A nemoj tražiti da ti kćerka položi ispit.

Rak pominje i čudo atoskog manastira čiji se ktitor molio da mu se ukaže neki znak kom svetitelju da ga posvete.

‒ Na ploči spremnoj za slikanje pojavila se starinska ikona Sv. Đorđa. Vladika je prišao da proveri nije li ipak ikona naslikana tih dana. I neverni vladika gura prst u obraz svetitelja i ne može da odvoji prst od ikone. Eno je i danas jagodica odsečenog prsta na licu svetiteljevom. A u to vreme u manastiru u Kapadokiji osvanula je prazna bela daska stare ikone. Svetac se u snu javio igumanu rekavši da odlazi među monahe koji će mu posvetiti svoje molitve ‒ naveo je Rak u knjizi „Približavanje Atosu”.

Pominje i da je među najlepšim svetogorskim putevima svakako onaj azurni, vodeni put. – Najčešći gosti obale su tri delfina. Zajedno izranjaju iz mora, opisujući tri luka kao tri poluoreola nad glavama nevidljivih svetitelja. Uvek ih je troje, rekao je, značajno me pogledavši, jedan stanovnik poluostrva na kojem ne prestaju, ni danju ni noću, molitve Svetoj Trojici.


Komentari1
93f34
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Sasa
Preporucio bih gospodinu Pavlu da na Srpski prevede dela Ane Nerkagi, poznate pisateljke Neneckih naroda severa Sibira. Za jos neke preporuke, molim da mi se obrati po emailu navedenom uz moj pseudonim.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja