„Ništa se nije promenilo”, uveravao je javnost ove nedelje predstavnik NASA, nakon što je Američka svemirska agencija dobila packe od predsednika SAD zbog planova da ponovo pošalje astronaute na Mesec. Umesto toga, NASA bi trebalo da se fokusira na „mnogo veće stvari koje radimo, uključujući Mars (čiji je Mesec deo), odbranu i nauku”, tvitovao je Tramp i izazvao najpre zbunjenost, a potom salve podsmeha na društvenim mrežama. S neproverenim, odokativnim izjavama koje lider najmoćnije sile na svetu svakodnevno sipa sa svog omiljenog medija, svet je s protokom vremena nekako naučio da živi. No, da li su „trampizmi” u međuvremenu postali „nova normalnost” u ponašanju političara? Ovaj recept očigledno „pali” i s druge strane Atlantika, gde se Trampov brat po rastegljivom shvatanju činjenica Boris Džonson uveliko sprema da zasedne u premijersku fotelju. Dok se polako ukazuju obrisi novog globalnog pregrupisavanja u kojem će, čini se, Vašington i London biti još bliskiji, nije nezamisliv scenario da na čelnim pozicijama u obe zemlje budu ljudi koji ne haju preterano za odgovornost zbog izgovorene reči.

MALI TRAMP NA OSTRVU: Još se nije ni stišao žamor hiljada demonstranata na londonskom Trafalgar skveru, koji su negodovali zbog posete američkog predsednika Velikoj Britaniji, kada ih je stiglo saznanje da će, i pre nego što su se nadali, dobiti sopstvenog „Trampa”. Boris Džonson će, ako je verovati ostrvskim kladioničarima, uskoro preuzeti vlast od Tereze Mej, čime će, ako ništa drugo, doneti olakšanje od pomalo mučne atmosfere u kojoj zemljom upravlja suštinski odavno razvlašćena premijerka. S Trampom, osim ekstravagantnog ukusa za frizure, deli i sklonost ka neutemeljenim, a zapaljivim političkim izjavama i postupcima. Već je mnogo puta pominjana serija neistina o Evropskoj uniji koje je servirao čitaocima kao dopisnik „Dejli telegrafa” iz Brisela, a u sličnom maniru je nastavio da se ponaša i u predvečerje bregzita. Analizirajući ovih dana njegovu biografiju, komentatori su se prisetili i da je Džonson letos podneo ostavku na mesto šefa diplomatije, i to baš na dan kada je trebalo da bude domaćin sastanka sa šefovima diplomatija država zapadnog Balkana, koji se u okviru Berlinskog procesa održavao u Londonu. „Bilo je veoma čudno”, kazao je „Fajnenšel tajmsu” jedan upućeni diplomata, uz ocenu da je cela priča bila osmišljena da bi se pokazalo da uprkos bregzitu Britanija ostaje zainteresovana za Balkan. „Sve je propalo, očigledno, zbog Džonsonove ostavke na sam dan samita.”

RAZUMEVANjE ZA BOGATE: U političkom delovanju i Trampa i Džonsona ipak više zabrinjava jedna druga konstanta. Naime, i jedan i drugi ispoljavaju neobično veliko razumevanje za probleme građana s dubljim džepom. Dok je američki predsednik reformom poreskog sistema u stvari učinio uslugu najbogatijim Amerikancima, pretendent na mesto britanskog premijera je uzburkao javnost najavama da bi mogao da modifikuje sistem oporezivanja u korist imućnijih Britanaca. Suštinsku ravnodušnost prema onima koji ne plivaju u novcu, američki predsednik je demonstrirao i tokom posete Ujedinjenom Kraljevstvu, gde je ponesen pričom o blagodetima potencijalnog trgovinskog sporazuma između Vašingtona i Londona, poručio kako će ovaj akt otvoriti vrata britanske Nacionalne zdravstvene službe za privatni kapital iz SAD. Zdravstveni sistem povezan na državnu kasu za Britance ipak predstavlja osvojenu slobodu koje bi se nevoljko odrekli, pa je Trampova opaska izazvala žestoke reakcije i u najkonzervativnijim krugovima. Premda ne preterano slab na probleme skromnijih sunarodnika, Borisu Džonsonu politički instinkt nije dozvolio da se oglašava u pogledu toga i možda zauvek uprska šansu da sedne u toliko željenu premijersku fotelju.

DAN POSLE: Kako je pre neki dan zapazio jedan moj prijatelj, sociolog s Harvarda, Americi je možda bilo potrebno da joj se desi Tramp da bi se pogledala u ogledalo i, kao na prvoj sesiji Anonimnih alkoholičara, sebi priznala da ima problem. Ipak, ako samo pogledamo analize javnog mnjenja u SAD, najviše šansi da Trampu dogodine izađe na crtu ima veteran demokrata Džo Bajden, pa teško da možemo govoriti o suštinskom političkom otrežnjenju. Snage koje pokušavaju da od najveće svetske sile naprave makar za nijansu blagonaklonije mesto za život neprivilegovanim društvenim grupama, predvođene pre svega Aleksandrijom Okazio-Kortez i Bernijem Sandersom – ni ovog puta ne mogu da izbiju u prvi plan. Za ideje o socijalnoj pravdi, čini se, ponovo nije pravo vreme.