utorak, 15.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 17:58

Ubija li internet kreativnost pijanista

Tehnički perfekcionizam izvođenja, kao posledica savremenih tehnologija i želje za uspehom na konkursima, može odvratiti umetnika od rizika i eksperimenta
Autor: Vladimir Vukasovićponedeljak, 17.06.2019. u 20:00
Исидора Јовановић на концерту на Флориди (Фото лична архива)

Mada dugo iščekivani, poslednji, povratnički koncerti Iva Pogorelića u Beogradu nisu prošli bez osporavanja njegovog novog stila, ali to nije izbrisalo sećanje na trenutak kada je jedna nacija pred raspadom bila ponosna na nastup tada mladog pijaniste na međunarodnom Šopenovom takmičenju u Varšavi 1980. godine. U Pogorelićevoj smeloj interpretaciji na tom čuvenom konkursu bio je prepoznavan uzor ne samo vršnjacima nego i potencijalni novi putokaz za starije umetnike, pa svakako i za generacije koje će doći.

Danas, kontrasti između obećanja koje je tu zaiskrilo – vere da takva nadmetanja uzdižu talente koji će regenerisati naša shvatanja klasika – i stvarnosti koja je usledila poslužili su jednoj mladoj srpskoj pijanistkinji kao polazište za istraživanje o brojnim škakljivim pitanjima. Neuspeh mladih umetnika za klavirom da preobraze način na koji doživljavamo dela legendarnih kompozitora naveo je Isidoru Jovanović na teorijski rad koji baca senku na uticaj i muzičkih konkursa i interneta na savremene pijanističke interpretacije. Unekoliko bi se moglo reći da se Jovanovićeva prihvatila zadatka da preispita to da li zakoni koji važe za demokratsko društvo – da su dostupnost informacija i otvorena, neprekidna konkurencija najpogodniji uslovi za inovacije i napredak – mogu biti blagotvorni i za razvoj klavirskih veština ili, naprotiv, umetnicima mogu i da odmažu.

„Tokom školovanja sam često zaobilazila veća Šopenova dela jer sam smatrala da mi ne leže iako sam oduvek beskrajno uživala slušajući ih. Pre nekoliko godina prekinula sam taj ciklus i u svoj repertoar unela jedno veliko Šopenovo delo – Polonezu-fantaziju op. 61. U procesu oblikovanja svoje interpretacije slušala sam najrazličitije snimke tog dela ne bih li zaključila šta to čini ubedljivo izvođenje Šopenove muzike. Shvatila sam da nam, i u slučaju drugih dela romantičarskog stila, najzanimljivija i najraznovrsnija izvođenja dolaze sa snimaka takozvane stare škole pijanizma. Uočila sam da se i u savremenim izvođenjima koja teže tom stilu nazire nešto neubedljivo, manirizam koji nije poduprt znanjem i razumevanjem”, priseća se Jovanovićeva misli koje su ovoj pijanistkinji postale okosnica za doktorski rad koji priprema na Državnom univerzitetu Arizone gde i radi kao asistent.

Za kvalitet današnjih interpretacija klasika krivica se može tražiti u raznim faktorima. Mogućnosti notnog teksta, uprkos povremeno velikim razlikama u njihovim izdanjima, nisu se promenile u odnosu na doba stare pijanističke škole, napominje Jovanovićeva. Pogrešno tumačenje pristupa te škole u savremenom obrazovnom sistemu ili izvođački trendovi koji iskrivljuju tu zaostavštinu – i to su, zaključila je ona, preširoke kategorije koje bi se mogle raščlanjivati unedogled. Barem deo odgovora na svoje dileme našla je u nečemu drugom.

„Sviranje Pogorelića na Šopenovom konkursu izuzetak je od pravila da stremljenje perfekcionizmu na internacionalnim takmičenjima često sprečava pijaniste da rizikuju originalnošću i eksperimentom, što rezultira uniformisanim sviranjem. Digitalna tehnologija je stvari učinila još gorim jer, mada već decenijama izvođačima zavodljivo obećava savršenstvo zvuka i vrhunsku virtuoznost, internet nas je, svojom otvorenošću, prezasitio interpretacijama koje su neretko sumnjivog kvaliteta. Krajnja posledica tog prividnog obilja, te lake dostupnosti, došla je u vidu izjednačavanja savremenih tumačenja starih majstora. Izvođenja su izuzetno precizna, ali i srazmerno nezanimljiva. Toj depersonalizaciji, uz sve ove ostale zamke današnjeg društva, doprinela je i popularizacija umetnika umesto umetnosti”, kaže Jovanovićeva.

U toj poplavi tehnički perfektnog manirizma, izbledeo je element intimnosti karakterističan za izvođače stare škole. Ali, dodaje Jovanovićeva, poenta ne sme biti u osuđivanju savremenog društva. Na novoj generaciji pijanista je, ocenjuje ona, da nađe način za oblikovanje interpretacija koje će biti i poduprte teorijskim znanjem i sposobne da publiku dotaknu iskrenošću.


Komentari4
dad8e
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Sasa Trajkovic
Umetnost uopšte a pre svega muzika je u svojoj suštini komunikacija ( neverbalna) u ovom slučaju ali to je interakcija kompozitor-izvođač-publika u toj inerakciji stvara se doživljaj ekspresija ili impresija.Umetnost nije i nemože biti virtuelna kontakt sa muzikom mora biti živ da bi bio autentičan. Bojim se da tehnologije i informatičko društvo upravo ubijaju kreativnost mladih ljudi koji samo reprodukuju NE stvaraju- kreiraju.Muzika nastaje iz tišine a umetnost iz duše, živimo vremenu bez duša
zoran stokic
Da bi se došlo do "napretka" u bilo kojoj oblasti potreban je rad čitavih generacija tokom vekova. Tu evoluciju muzičkih ideja internet nam trenutno daje takođe on pokazuje da je istorija muzike toliko REDUKOVANA da je zapravo LAŽNA i odmaže kada je u pitanju edukacija - stvaranja i kreacije - jer stavlja težište na božanski talenat a zanemaruje znanje! Najveći pijanista romantizma nisu bili ni Šopen ni List nego je po mišljenju njihovih savremenika to bio Thalberg ("Moses fantasy ") - List i Šopen i drugi su od Talberga "krali" pijanistički zanat a nije bilo obrnuto. Mladi pijanisti umesto što po 100 put izvode dela Šopena, Mocarta, Betovena i tsl treba da se poduhvate oživljavanja nepravedno zaboravljenih dela: Stamica, Lukezija, Johana Baha, Kramera, Hasse, Lea, Gretrija, Goseka, Sakinija, Mislivečeka, Dušeka, Sen-Žorža, Traetta, Anfossi, Ditersdorfa, Salijeri, Vanhala, Pičinija, Gacanige, Paisijela... bez kojih zapravo nema ni Šopena, Mocarta, Betovena.
Љиљана Грубач
Ово о чему ауторка пише приметила сам одавно, не само када је реч о музици, већ и другим извођачким уметностима. Одлично је да постоји научни рад на ту тему.
citalac
Delim stavove izrazene u tekstu. Doduse moram dodati da su u mom slucaju ovakvi zakljuci bili na nivou naziranja zbog cega mi je narocito milo da je autorka na ovako eksplicitan nacin identifikovala i definisala problem.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja