ponedeljak, 22.07.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:10

Na grotlu vulkana

Tajanstvena, zloslutna i iznad svega – uzvišena – najveća planina u Italiji nikada ne miruje, ali seizmolozi najsavremenijom opremom mogu da predvide erupciju tri sata unapred
Autor: Mila Starčevićponedeljak, 17.06.2019. u 15:30
(Фото Пиксабеј)

Sicilijanski vodiči i najsvežiji bedekeri kažu da je Etna jedini živi vulkan u Evropi i najveća planina u Italiji. U istorijskom osvrtu navode da je najžešća erupcija bila 1669. kada je u potpunosti uništila i zbrisala Kataniju, grad u podnožju.

Da ne idemo daleko – u prošlom veku Etna se oglasila sedam puta. Poslednji put se oglasila u martu prošle godine.

„Nemojte da se plašite”, ipak poručuje turistima vodič sinjor Salvatore, zvani Džon i nastavlja:

„Imamo seizmološke službe sa najsavršenijim aparatima. Stanice su im smeštene u blizini najvišeg kratera. Seizmolozi u opservatoriji mogu predvideti erupciju tri sata unapred, a postoji i alarm za opasnost! Kad pukne, izlije se 25 tona u sekundi”.

U cokulama na vrh

Ako postoji rizik, stanovništvo se evakuiše. Ako dođe do erupcije, putanja lave se usmerava stavljanjem prepreka i dinamitom čije eksplozije stvaraju udubljenja da bi užarena masa išla prema moru… U podnožju Etne ima nekoliko gradova, mesta i bezbroj sela. Narod se uvek vraćao na uništena područja i na istim mestima zidao kuće, ulice, crkve… Posle nekoliko meseci ozelene njive, a tlo bude toliko plodno da nema šta ne nikne i ne uspe! Narod kaže:„Etna uzima – Etna daje”.

Prvo zaustavljanje posetilaca nalazi se na 2.000 metara nadmorske visine.

„Tu ćete obući zimske jakne sa kapuljačama i cokule. To je pravilo! Potom ćemo se džipovima popeti do 3.000 metara, dalje je rizično! Gore je nula stepeni i niže jer duva vetar, a mi dolazimo sa plus 40 Celzijusa”.

Sve što Sicilijanac priča deluje neubedljivo; mimo nas promiču stabla sa uzrelim narandžama, a iza njih su glatka površina mora i sunčevi zraci što ljeskaju po njemu. Prolazimo pored blistavobelog grada Đare na obali – i skrećemo put planine. Istog časa nestade sunca i gromada ispred nas postade tamna i nepristupačna. Započinje uspon, pa prve serpentine.

Santa Venerina – piše na putokazu, i ubrzo se pojavljuju kuće, pa ljupko mestašce uzanih strmih uličica i upadljivo ispucalih fasada. Sve roletne su spuštene, terase i balkoni prazni.

Da li neko živi ovde, pitam se dok prolazimo omalen trg sa velikom crkvom; prednji zidovi su joj poduprti debelim gredama. Ponegde na konopcu se suši veš. Prošle godine je snažan zemljotres teško oštetio ovo mesto, pa se još oporavlja.

Posle nekoliko kilometara predeo oko nas se menja, trava nestaje, zeleno nisko rastinje se proređuje, serpentine postaju oštrije, u autobusu zavlada tišina… Put postade prašnjav i crn, iznad njega su tamne stene i ugljenisano kamenje. Pred nama je varošica Zaferana. Na iskrivljenoj tabli piše da smo na 1.800 nadmorske visine. Mesto je vidno oštećeno, kuće imaju tamne krovove, opale fasade i popucale temelje. Sablasno deluju kapije. Otvorene vode u – ništa! Iza je brisani prostor, crn sa debelom hrapavom korom. Poneki kameni temelj nagoveštava nestalu kuću, nečiji dom... A kapija nedirnuta! Ohlađena lava dolazila je do pola njive, negde se zaustavljala ispred, negde iza kuće ostavljajući samo kamene zidove, a Zaferana je imala zelene proplanke, šume i – med. Sad podseća na ugljenokop. Zapažam nekoliko hotela. Avetinjsko praznih!

Put je prosečen, ima oštre ivice, neke su oble od magme, ohlađene lave.

Fantazmatično deluju zeleni, tek iznikli žbunovi sa ljubičastim cvetovima. Iza krivine je kamen sa uklesanim imenom nekog ko nije uspeo da se spase.

(Foto EPA/Davide Caudullo)

Od lave se ne gine

„Od lave se ne gine, ona teče sporo. Umire se od visoke temperature, od kamenja i od gasova naročito. Erupcija je u stanju da stenu tešku nekoliko tona izbaci na daljinu od tri kilometra. A gasovi kad pokuljaju iz kratera – spasa nema”, staloženo govori sinjor Salvatore.

Popeli smo se na prvi nivo, oko 2.000 metara. Ispred nas je tek napravljen restoran – prethodni, isti takav, eksplodirao je. Tu su dizalice, bageri i ljudi odeveni u žute „skafandere”.

Šta rade, pitam. Prave žičaru koju je erupcija uništila ove zime. Na istom mestu istu onakvu.

Jel' to nepopravljivi sicilijanski optimizam ili ekstremna smelost? Ali, Etna se još puši, kažem. Neka se puši, mi idemo dalje. Ovde su idealni tereni za skijanje!

Ubeđena da je ovo Etna koju sam oduvek želela da vidim – osećam razočaranje.

„Svi uzmite jakne i cipele! Dobićete i formular u kome piše da sami snosite rizik ukoliko vam se nešto desi… ime, prezime i potpis. Andjamo, čekaju nas džipovi. Ko neće može nas sačekati ovde, u restoranu.”

U restoranu posao „cveta”: prodaju se brošure i razglednice po hronološkom redu erupcija (1950, 1970, 1979), na majušnoj, staklenoj tezgi poređani su suveniri od presovane lave: krstići, piksle, mala srca, čak i slončići. Sve to turisti kupuju nemilice – Nemci prednjače! Na velikom ekranu televizora vrti se traka pobesnelog vulkana (takođe hronološki), prikazuju lavu, sela, narod, eksploziju. Nije čudo što neki odustaju od daljeg penjanja – uz toplu italijansku picu i kafe-espreso – videli su sve!

„Još možete odustati! Ovaj izlet je samo za najhrabrije”, obratio nam se vodič. Grupa se uskomešala i umanjila za četvoro.

U dubokim cipelama (dva broja veće) i ušuškani u zimske vatirane jakne sa kapuljačom, krećemo se nespretno do visokih terenskih vozila sa ogromnim točkovima. Zatvoriše se klizeća vrata i krenusmo jedva vidljivom utabanom stazom prema – nebu! Zaustavljamo se usred uskovitlane zavese od prašine – tačka od koje se dalje ne može…

Ispred je zaravan. Izlazim; dočekuje me ledeni vazduh, tek postavljena ogradica od kanapa i sablasni džip u divljem okruženju. Podivljali vetar zasipa nas uskovitlanom prašinom. Sa teškom mukom štitim oči. Iz razjapljenih kratera lagano izlazi gust i žućkast dim – kao pre ili posle gneva!

Dakle, ovo je Etna! Tajanstvena, zloslutna i iznad svega – uzvišena. Osećanje majušnosti, strepnje i divljenja izmešano je sa drhtavicom od surovog severca koji raskopčava jaknu i sprečava korak, a korak je astronautski, amstrogovski, baš kao da sam na mesečevom tlu.

(Foto G. Mirković)

Mravlja kolona

Ispred mene je kolona saputnika (kao mravlja), jedan iza drugog uputili se uskom špicastom ivicom između dva grotla sa ambisom između. Sa svih strana izlazi dim. Peskom i pepelom peče oči, uvlači se u kosu, nos... Ne razaznajem svog supruga Petra, niti koga drugog, svi smo isti – sitni, bezlični i beznačajni prema silesiji planinskoj koja može svakog časa da zatutnji, da grune, da se raspali, raspoluti i kuljne… kraj!

Ispred mene je opet debela nit belog kanapa koji kaže – ni makac dalje!

Polutka grotla se otkri do dna. Nacifrana žutom, crvenom i belom bojom prikaza se jeziva i – lepa!

– Ne iza konopca! Samo jedan kamenčić da se odroni pa…! I mada znam šta Petar govori pomodrelom rukom provlačim debelu nit koju silina vetra uvrće, cepa... Prelazim na nedozvoljenu stranu.

„Pogledaj”, dovikuje Petar i zabode vrh cipele. Kad ga podiže iz majušne rupe pojavi se dim; uzimam kamenčić, topao i hrapav – kad ga podigoh zasija kao Sirijus.

U daljini, kao dve tačke, belasaju se džipovi. Treba večnost da stignem do njih. Na drvenoj tabli piše: „Tore de filozofo”. Pre poslednje erupcije tu je bila kućica – odmorište. Sad je samo oznaka i legenda koja kaže da se jednog dana poznati filozof iz Agriđenta popeo na Etnu da nauči više o vulkanu i njegovoj čudesnoj moći, čovek je ušao u jedan od ugašenih kratera. Sledeća erupcija je izbacila samo njegove – sandale!


Komentari1
f5ea4
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Igor V
Надам се да је Салваторе италијански сеизмолог. Али јесте, онда сам имао то задовољство да нам исти водич остави прелепе успомене на Етну.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja