utorak, 15.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:41
INTERVJU: HABIB AHMADZADE, pisac i scenarista

Priče o ratu prožete iskustvom

Čitava iranska nacija ne ide ka materijalnom i zato ne prihvata ucene
Autor: Marina Vulićevićutorak, 18.06.2019. u 20:00
(Фото лична архива)

Habib Ahmadzade, iranski pisac, autor dokumentarnih filmova i scenarista, gost je dvodnevne konferencije „Beogradski kontrapunkt” u organizaciji Ministarstva kulture i informisanja i Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka. Razgovori u kojima će učestvovati govore o odnosu umetnosti i rata. Ahmadzade je autor romana „Partija šaha s mašinom sudnjeg dana”, u prevodu Aleksandra Dragovića i u izdanju „Geopoetike”, gde su opisana njegova iskustva tokom iransko-iračkog rata u kojem je učestvovao kao tinejdžer. Ahmadzade je i autor zbirke pripovedaka „Grad pod opsadom” po kojoj je snimljen film „Noćni autobus”.

Kako vi objašnjavate uzroke iračko-iranskog rata, kao i američku ulogu u tom sukobu?

Moramo da se vratimo dalje u istoriju, u vreme Iranske revolucije 1979. godine. Iran i region Pakistana, Iraka, pa sve do Egipta, čini jednu geopolitičku celinu. Priča počinje još u vreme Mosadekove revolucije kada je premijer uspeo da nacionalizuje naftu u Iranu. Tada su Amerikanci shvatili da će se njihov uticaj u ovom delu sveta srušiti kao kula od karata. Zbog toga je Mohamad Mosadek bio svrgnut sa mesta premijera, u čemu je američka ambasada imala bitnu ulogu. Takve tajne operacije vojnih pučeva i svrgavanja sprovode ljudi preobučeni u diplomate svuda u svetu. Još iz vremena te prve revolucije pokazalo se da je američka ambasada u Iranu bila špijunsko gnezdo. Odnos Amerike i Irana može da se objasni slikovitom situacijom gde jedno bezobrazno dete stalno udara mače, koje se ne buni, do trenutka kada je mače primorano da ga ogrebe. Onda dete ode kod roditelja i tuži navodno agresivnog ljubimca. Tako se i nama dešavalo, pravljeni su prevrati i smenjivani su naši ljudi, a iranski upad u američku ambasadu bio je prirodna posledica toga. Sada vrhovni vođa Irana ajatolah Ali Hamnei ne odgovara na poruke Donalda Trampa zbog davno izgubljenog poverenja u poteze Amerike. Zar nije smešno da Amerika kao država koja ima tri hiljade atomskih bombi otvoreno preti Iranu? Krajem iransko-iračkog rata jedan civilni Erbasov avion srušen je kao vojna meta i tada je poginulo više od tri stotine ljudi. To sam u jednom tekstu uporedio sa situacijom kada je Amerika bombardovala srpske položaje u Bosni, krajem jugoslovenskog rata, jer se nedvosmisleno uočava isti princip. To je ponašanje matadora u areni koji jednim ubodem mača završi sa već izmučenim bikom. Čitava iranska nacija ne ide ka materijalnom i zato ne prihvata ucene.

Poznajemo vas kao autora koji piše o ratu, ali i kao učesnika u iransko-iračkom ratu 19801988. godine. Kako ste ga kao čovek i umetnik doživeli?

Rođen sam u iranskom gradu Abadanu, a već preko obližnje reke Arvand nalazi se Irak. Nisam Arapin, ali odrastao sam zajedno sa njima, to je bilo mešovito područje. Nisam želeo da učestvujem u ratu, ali sam iz moralne obaveze ostao da branim svoj grad koji je držan pod opsadom godinu dana. Tada smo bili mladi, ništa nismo znali, mislili smo da topovosko đule liči na ono iz crtanog filma, sa fitiljem koji štrči nagore. Ali, ljudi su bili ubijani i zbog toga smo se branili od agresije, bili smo napadnuti. Sadam Husein je kao nekim trikom izazvao neprijateljstvo i naveo Irance i Iračane da se međusobno satiru. Kao što se desilo narodima i u Jugoslaviji. Mi nismo ni želeli, niti smo počeli taj rat. Sada, precizno, preko dostupnih dokumenata, može da se vidi plan napada na Iran Sadama Huseina. I sada postoji zeleno svetlo iz Bele kuće da Iran ponovo bude napadnut. Mi koji smo bili u rovovima imali smo svest o tome da je to spolja nametnut sukob. Od osam godina, sedam, Irak nas je napadao hemijskim naoružanjem, dok Iran nikada nije uzvraćao na isti način.

U kojoj meri se islamska vera zloupotrebljava u shvatanju uzroka ratnih sukoba?

Na osnovu knjige „Ključevi raja”, našeg molitvenika, dela porodične biblioteke svakog Iranca, koja je kao vrsta sakralnog čina davana onima koji su išli na front, izvučeno je neistinito da se vojnicima daje neki fanatični ključ stradalništva, svete žrtve za veru. To je tipična ratna propaganda, slično onoj u Drugom svetskom ratu da su od ljudi pravljeni sapuni.

Kako da se čovek moralno ponaša u ratu? Važi li moral u takvim okolnostima?

U našoj veri se kaže da kad želiš da učiniš neko dobro delo, posledice ćeš požnjeti nakon sto godina. Kada čovek želi da učini nešto treba sebi da postavi to moralno pitanje o vrednosti i opravdanju tog čina i za sto godina. To je kao da imate unutrašnjeg kontrolora koji vas ograničava. Tako ćete teže ubiti neko ratno siroče koje je ostalo bez igde ikoga. Ako nekome poštedite život, za sto godina vratiće se dobrim, nekim neobjašnjivim putevima.

Da li je ovaj roman „Partija šaha s mašinom sudnjeg dana” autobiografski?

Donekle jeste, to su zapravo fragmenti sećanja više nas koji smo zajedno prošli kroz rat. To je jedno timsko iskustvo. Kao u fudbalu, a ja sam kao „golgeter” sve to stavio na papir. Govorim o svojim iskustvima koja su fiktivno prožeta. Posle rata počeo sam da se bavim snimanjem dokumentarnih filmova o onome što se dogodilo. Prevodilac ovog mog romana na engleski Pol Sprajhman pobegao je iz SAD u vreme Vijetnamskog rata, došao je u Avganistan, a zatim u Iran gde je engleski predavao Rusima. Rekao mi je da sam ga potpuno „izludeo” svojim romanom, ali da bi činio iste stvari. Ova knjiga uvrštena je na dva iranska univerziteta kao deo literature Srednjeg istoka.

Vi dajete psihološki prikaz rata posebno u jednoj priči u kojoj snajperista posmatra čoveka na nišanu, a stvara sa njim prisan odnos. To je perspektiva čoveka koji treba da ubije bližnjeg svog, suseda, to se dešavalo i u Jugoslaviji...

To je perspektiva vojnika koji brani svoj narod, ali moli svog protivnika, dojučerašnjeg suseda možda, da beži, da ide odatle, da ne mora da ga ubije. Ta priča inspirisana je jednim iranskim mitom o velikom orlu koji se ponosio svojim krilima i perjem. Upravo je iranska književnost zasnovana na alegoriji i mudroj poruci koju prenosi.


Komentari0
0c161
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja