utorak, 20.08.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 12:00
OTRGNUTO OD ZABORAVA

Pisac u ljubavnom trouglu

Ivu Andrića, Milicu Babić i njenog muža Nenada Jovanovića spojilo je bosansko poreklo i ljubav prema književnosti, a onda je pisac tri duge decenije čekao da oženi jedinu ljubav iz svoje mladosti
Autor: Žiža Radivojevićpetak, 21.06.2019. u 20:00
Наш нобеловац крио је многе тајне (Фотодокументација „Политике”)

Ako hoćete da osudite nekoga bez suđenja i bez presude, osudite ga na dugo čekanje sa neizvesnim ishodom. Ako je zaborav najgori oblik smrti, onda je čekanje na nešto što volite, najgori oblik života. Čekati dugo, samo sa tračkom nade da će dugačak i samotni put na kraju imati srećno odmorište, to život čini velikom mukom, makar bio uspešan i bogat slavom i ženama, kakav je bio život našeg pisca i nobelovca Ive Andrića.

Bolešljiv i usamljeni dečak, siroče pored žive majke koja ga je, posle rane smrti njegovog oca, morala dati tetki i teči u Višegrad, Ivo je vazda ostao zatvoren i sramežljiv kada su emocije bile u pitanju. Oni su mu zamenili roditelje i donekle nadomestili onu nedostajuću toplinu doma koje je bio lišen, ali se neke praznine ne mogu popuniti ničim. Tako se mladi Ivan otisnuo u svet emocija sa jedne strane okrnjen, a sa druge darovan i nikada nije znao koja strana preteže u njegovoj duši.

Diskretan i tajanstven

Čini se, kada se pogleda na poveliku plejadu žena koje su prošle kroz Andrićev život, da su mu i druge žene nekako sudbinski dolazile. Nikada se nije previše trudio oko njih, a neke su mu bile odane i volele ga do kraja svog i njegovog života.

Većina je bila bezimena. Diskretan i tajanstven, kao da se samom sebi izvinjavao što je bio privlačan lepim damama, nije otkrivao njihova imena i spaljivao je pisma onih za koje se zna da su postojale.

Posle siromašne i bolešću načete mladosti, posle mariborskog kazamata u kome je proveo godinu dana kao politički zatvorenik po povratku sa studija u Krakovu, život mladoga Ivana (tada se još tako potpisivao), dobija sasvim drugačiji pravac. Profesor dr Tugomir Alaupović zauzima se za inteligentnog, a bolešću načetog mladog pisca koji je na njega ostavio dubok utisak. U oktobru 1919. postavljen je u Beogradu za činovnika u Ministarstvu vera.

Iako zadojen Bosnom koja je ostala da živi u svakom deliću njegovog bića, Beograd i Ivo su se odmah zavoleli. Namestio se on u beogradskim književnim krugovima kao delić slagalice koja je nedostajala. Miloš Crnjanski i Stanislav Vinaver bili su mu, ne samo kolege po peru nego i prisni prijatelji. Mladi a puni talenta i energije koja je vrcala iz njih, obrazovali su književni kružok koji se sakupljao u kafani „Moskva”.

Tamo se okupljao cvet tadašnje beogradske inteligencije, a sa njima i devojke koje su se otrgle patrijarhalnoj predstavi devojaka-udavača i bile slobodnih misli i ponašanja za ono vreme – skraćivale kosu, šminkale se, čitale, intelektualno raspravljale sa muškarcima...

Nekako u to vreme i u takvoj atmosferi pojavila se i Vera Stojić, izuzetna žena koja je na najnesebičniji način volela Andrića, videla u njemu velikana i kada to nije bio, niti verovao da će biti. Bila je službenik Narodne banke, ali poticala je iz intelektualne porodice i govorila četiri jezika, prevodila Golsfortija, Tomasa Mana, Kafku, Rilkea. Važila je za izvrsnog poznavaoca srpskog jezika i lektorisala je mnoga dela naših pisaca, a za Ivu je to radila skoro pedeset godina. Bila mu je prijatelj, saradnik, drugarica, družbenica, posle njegove smrti i izvršilac testamenta, dobra vila koja je bdela nad njim, a nikada ga nije imala samo za sebe. Izvesno je da u početku nisu bili samo prijatelji. Ona je njemu bila oslonac, ali ne i ljubav, a on je njoj bio sve na svetu. Iako se u svemu oslanjao na nju, nikada joj nije posvetio nijedno delo, za nju je imao poštovanje, ali ne i osećanja koje je ona želela.

Odmeren i lepog držanja, vredan i odgovoran, Andrić je napredovao u karijeri. Već 1920. bio je pri Poslanstvu u Vatikanu, a naredne godine vicekonzul u Gracu. Tokom službovanja po poslanstvima i konzulatima u raznim evropskim prestonicama, sretao je žene, bolje rečeno, one su sretale njega, ali nije se vezivao ni za jednu. Život mu je bio ispunjen poslom, a prazninu, koja je postojala u dubini njegovog samotnog karaktera ispunjavao je pisanjem.

Nije Ivo Andrić bio ni uobražen ni nadobudan. I u to vreme bio je lepih manira, sposoban da vodi svaki razgovor sa lakoćom, uvek je veoma polagao na odeću i urednost. Godine besprekornog rada u diplomatiji donele su mu krunu u karijeri kada je, 1939, postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.

(Fotodokumentacija „Politike”)

U to vreme već je imao nekoliko objavljenih zbirki pripovedaka i pesama u prozi, kao i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema”. Za ovaj omaž tajanstvenoj ženi koja postoji samo u mašti i snovima pisca, prvo se mislilo da je piščeva fantazija. Međutim, kako je Jelena dobijala nove opise čežnje i nedostajanja, postalo je jasno da ona nije mitska tvorevina nego neko čije fizičko odsustvo zaokuplja piščevo srce. Tek mnogo godina kasnije otkriće se ko je Jelena.

Sa Milicom Babić Jovanović i njenim mužem Nenadom Jovanovićem, Andrić se upoznao još u Beogradu. Vezivalo ih je bosansko poreklo i ljubav prema književnosti. Milica i Nenad bili su poznati par u Beogradu, i njihov salon bio je vazda otvoren za pisce i umetnike. Nisu imali dece i prizivali su i voleli društvo.

Milica je bila neobična devojka, pomalo krutog držanja. Studirala je slikarstvo u Beču, ali se njime nije bavila. Kada je iz Beča prešla u Pariz, u prestonici mode otkrila je da je više zanima primenjena umetnost. Postala je vrstan kostimograf.

Nenada Jovanovića poznavala je iz Tuzle, gde su oboje rođeni. Oboje su studirali u inostranstvu i potom došli u Beograd. Odmah su postali viđeniji par koji je rado gostio pisca Andrića, vodio sa njim duge razgovore o književnosti i slušao nove stranice knjiga koje je on pisao. Ta druženja bila su česta i oni su, neosetno, postali nerazdvojni.

Par dolazi u Berlin na zahtev ambasadora Andrića. Nenad dobija posao atašea za štampu, a Milica ulogu domaćice na prijemima, s obzirom na to da je ambasador neoženjen.

Izvesno je da je ova veza bila duboko emotivna, ali i platonska, barem u berlinskim danima. Verovatno je za to zaslužna Milica, koja je u svog muža bila zaljubljena kao, uostalom, i pola ženskog Beograda.

Skandali sa udatim ženama

Andriću nisu bili strani izleti sa udatim ženama, pa čak ni skandali. Jedan takav potresao je beogradsku čaršiju 1925, kada su iz masonske lože „Preporod” bili isključeni Ivo Andrić i Gustav Krklec. Iako su masonska braća zakleta na ćutanje, ipak je razlog procureo, i saznalo se da je Ivo imao aferu sa Persidom, ženom svog kuma. Danima su brujali saloni po gradu, što je rezultiralo Krklecovim razvodom od supruge. Ivo je sa kumom izgladio odnose mnogo godina kasnije, objašnjavajući da je strast koja je buknula između njega i Perside „običan letnji pljusak, kako dođe, tako i ode”.

Ono što je taj isti nestalni zavodnik osećao prema supruzi svog kolege, Milici, nije bila samo strast. Bila je to ljubav, prva i jedina u njegovom životu, ona koja ostavlja beleg i pre nego se ostvari.

Nije Andriću službovanje u Berlinu bilo lako. Svakodnevni su bili incidenti koji su se događali u srcu nemačkog Trećeg rajha, u predvečerje rata. Nije Ivi, slobodoumnom i pravdoljubivom, bilo lako da sakrije svoje ljudsko negodovanje i svakoga dana navlači prigodnu masku diplomate. Tražio je da bude razrešen dužnosti i vraćen u Beograd, ali mu nije odobreno. Stoga, po funkciji, prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta, što je uvek smatrao mrljom u životu, i privatnom i kao patriote.

Te dve berlinske godine bile su i službeno i privatno teške za čoveka koji je morao da igra dvostruku igru i skriva prave emocije, kako u službi, tako i u kući. Sa bračnim parom Jovanović bio je prijatelj, pisao je pisma gde god bi putovao, pisma naslovljena na oboje, a potpisivao ih sa – Ivo, mandarin. To je bila njegova i Miličina interna šala kada je službeno trebalo da poseti Kinu. Poštujući osećanja žene koju je voleo, možda još i više jer mu je bila nedostižna, čista i ponosna u svojoj ulozi besprekorne supruge, Andrić je u Milici video ideal. Bila je lepa, obrazovana, topla i odmerena, okrenuta svom čoveku iako je dobro znala kakva osećanja je probudila u drugome. Dva muškarca zaljubljena u istu ženu, mučni a neraskidivi trougao ljubavi, osećanja dužnosti, zavisti, čežnje i čekanja, čekanja, čekanja bez nade...

Sudbina im je dala da budu zajedno kada su se strasti utišale pod sedom kosom i kada njihov dodir odavno nije imao mladalačku energiju. Strast je odavno potrošena, razlivena po besplodnim zagrljajima i veoma plodnim delima. Milica je mogla da postane njegova tek kada je ostala udovica. Nenad Jovanović uhapšen je za vreme okupacije sa optužbom da je engleski špijun i sproveden u zatvor. Njegova krivica nikada nije dokazana, jer da jeste, bio bi streljan kao svi špijuni. Sedeo je u zatvoru sve do oslobođenja, nikada nije saznao ko ga je oklevetao. Iz zatvora je izašao narušenog duha i zdravlja, senka nekadašnjeg čoveka.

Milica je bila uz svog muža do poslednjeg dana. Neki kažu da je veza sa Ivom prestala da bude platonska za vreme rata. Da li su to čaršijske priče, ne zna se pouzdano. Milica je dočekala Nenada i nastavila da živi sa njim.

Čekao je Milicu trideset godina (Fotodokumentacija „Politike”)

U braku samo deceniju

Udala se za Ivu Andrića nedugo pošto je postala udovica. Prezime nije htela da menja, ostala je sa dva prezimena od kojih nijedno nije bilo Andrićevo. Nisu se razdvajali od trenutka kada su počeli da žive zajedno.

Zajedno su bili na dodeli Nobelove nagrade, priznanja koje je više potreslo i oduševilo sve druge nego samog pisca. Kažu da je vest o nagradi primio gotovo ravnodušno, žureći kući gde ga je čekala Milica da zajedno rade. On da piše, a ona da iscrtava i kreira čudesno maštovite kostime za Narodno pozorište. Dve zatvorene i umetničke duše sjedinjene u dugo očekivanom zajedničkom životu.

Deset godina svetlosti, a onda potpuni mrak. Milica je umrla 1968, a Ivo odlazi za njom posle sedam godina.


Komentari8
cd93e
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Budimo realni ipak
"Nije Ivi slobodoumnom i pravdoljubivom. " je li bio majsstor pera jeste ali ne preterujmo .. pravdoljubiv a opštio s kumovom zenom??? Slobodomisleci a cutao o mnogim pitanjima. "Šrederove Stepenice" knjiga koja prica i o tom i stavlja Crnjanskog ispred Andrica. Pogotovo katakterom.
Alexandra ad litteram
Ljubav ne bi bila ljubav kad bi bila racionalna ... ne znam zasto osuđujete Andrica ako je voleo Krklecovu ženu i ona njega...? Ili je to bila avantura? Autor knjige "Šrederove stepenice" stavlja Crnjanskog ispred Andrića u moralnom smislu ali ne znam bas da li je to u redu, ili je Crnjanski bio nepogresiv?
Preporučujem 1
Перивоје Поповић
Велика љубав Андрићеве младости је Загрепчанка, студенткиња ЕВГЕНИЈА ГОЈМЕРАЦ, с којом је одржавао дубоко емотивну везу од 1912. до њене преране смрти 1915. године
Jovan Milanovic
Na Mirogoju je sahranjena Eugenija Gojmerac, 1895-1915.
Preporučujem 2
Драгана Димитријевић
Иза мноштва информација, више-мање познатих и одвећ коришћених, превише скривених алузија или макар недовољно објашњених попут оне о томе да се не зна ко је оклеветао Миличиног мужа окупатору. Већ дуго постоји један подводни мутни ток који би да обурва духовну планину са именом Ива Андрића. Никако да се разуме да је то немогуће, али се тиме наноси непоправљива штета српској култури. Чак и када је то мотивисано намером да се неко друго име литературе стави испред Андрића, исувише је наивно.
Lijepo napisano
Odlican tekst. Neke stvari sam vec znao, neke nisam.
Марко Латиновић
Пријатно за прочитати.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja