Tokom mog prvog meseca u Moskvi, stanovao sam u dvosobnom stanu ali su mi rekli da jedna soba treba da bude slobodna jer će se u nju useliti neki novi inženjer. Jedno jutro šef mi je rekao da će u toj sobi nekoliko dana boraviti Milovan.

Milovan je vodio naše predstavništvo u Omsku, u kome smo imali dva gradilišta koje je on kontrolisao. Kad smo se upoznali imao je šezdeset šest godina, gustu kosu, nije bio sed, izgledom i vitalnošću ostavljao je utisak mlađeg čoveka.

Pričao mi je o svom životu u Rusiji u kojoj je boravio poslednjih 11 godina. Doputovao je sa suprugom ali je ona posle godinu dana umrla. U Srbiju je odlazio samo novogodišnje i božićne praznike. Ponosno je govorio o svom sinu, profesoru beogradskog univerziteta. A sa setom bi pričao o troje unučadi. Hvalio je Rusiju i govorio mi je da je moja budućnost u toj zemlji.

Još mi odzvanjaju njegove reči: „Pusti Srbiju, gledaj da ovde ostaneš”. Milovan je u Beogradu imao dva stana. U jednom živi sin sa porodicom, a drugi izdaje.

Nisam razumeo toliku opčinjenost Rusijom, ali kad je rekao da živi sa jednom Ruskinjom pomislio sam da je ona razlog njegove želje da ovde ostane.

Posle nekoliko dana otišao je u Omsk a jednom prilikom šef mi je rekao da je Milovan imao veliku tragediju, da mu je posle teške bolesti umro mlađi sin. Kasnije mu je umrla i žena. 

Milovan je bio izuzetno radan, odgovoran, a u svaki objekat ugrađivao je i deo sebe. Direktor je u njega imao veliko poverenje i mnoga gradilišta je vodio od početka do kraja. Retki su oni koji imaju takvu disciplinu u poslu i odanost firmi.

Dva meseca kasnije otišao sam na službeni put u Omsk i Tomsk da uradim popise na gradilištima. Nedelju dana sam proveo u na Milovanovim objektima i video kako se radi pod njegovom kontrolom. Svaki dan uključujući i nedelju on je na gradilištima provodio 12 ili više sati. Gradilište je bilo njego život.

Počeo je da radi sa devetnaest godina, kao građevinski tehničar, studirao je uz rad i uspeo da završi višu građevinsku školu. Posle je nastavio studije i postao diplomirani građevinski inženjer. Gotovo pet decenija je proveo na gradilištima širom bivše Jugoslavije. Dugo je radio u Iraku, zatim Kuvajtu i na kraju u Rusiji.

Upoznao sam Tanju, ženu sa kojom je živeo poslednjih osam godina. Bila je trideset godina mlađa od njega i radila je kao keramičar. Meni je bilo neobično jer se u Srbiji tim poslom bave isključivo muškarci. U Rusiji je sasvim normalno da žene rade kao keramičari i moleri. Tanja je rođena u Tadžikistanu i posle raspada Sovjetskog Saveza morala je da napusti tu zemlju. Za stan koji je imala dobila je novac za dve avio karte, za nju i majku. Tanja ima jedanaestogodišnju kćerku koja je živela sa njom i Milovanom.

Dve godine kasnije u Jekaterinburgu, kad smo privodili objekat kraju, direktor predstavništva je odlučio da se vrati u Srbiju a na njegovo mesto je došao Milovan. Postao mi je pretpostavljeni rukovodilac.

Sledeća tri meseca svakoga dana ručali smo zajedno. Nekoliko meseci pre dolaska u Jekaterinburg on se oženio sa Tanjom koja je zbog kćerkinih obaveza ostala u Omsku, gde su kupili stan. Dolazila je kod Milovana povremeno a i on je nekoliko puta odlazio u Omsk.

Žalio se da mu je zdravlje narušeno. Imao je problem sa povišenim šećerom, žalio se i na srčane probleme ali je govorio da nije ništa alarmantno.

Iz njegovih priča bilo je jasno da sina i unučad neizmerno voli ali je želeo da nastavi život u Rusiji.  Život u stanu koji je iznajmljivao za njega je bio još gore rešenje, jer bi bio osuđen na samoću. Nikada nisam razumeo njegovu potrebu da kao penzioner toliko radi, i to u Sibiru.

Jedne nedelje bio je prehlađen i ubedili smo ga da ne dolazi na gradilište. Pozvao sam ga oko podneva da vidim kako je i šta radi.  Završio je razgovor rečima: „Hvala ti što si me nazvao. Od jutros nisam nikog čuo. Hvala ti. Samoća je zlo.”

Na gradilištu je uvek živo, prisutno dosta ljudi, sve je ubrzano. To je nešto što je Milovana ispunjavalo i što za njega nije imalo cenu.

Posle godinu dana sam doputovao u Ufu gde smo pravili veliki trgovinski kompleks. Milovan je u to vreme radio u Omsku. Vodio je poslove na nekoliko manjih objekata.

U Ufi sam proveo četiri godine a on je sve vreme bio u Omsku. Starost je činila svoje i govorkalo se da to više nije onaj stari Milovan koji sve kontroliše.

Posle dve godine više nije bilo posla u Omsku i Milovan je morao da se vrati u Srbiju. Dolazio je u sedište firme u Beogradu, tražio direktora i hteo da ponovo ode na neko od gradilišta u Rusiji.
U međuvremenu na sahrani jednog inženjera koji je dugo radio u našoj firmi, jedan kolega mi reče da je video Milovana. Obrijao je bradu, ali je i dalje ostavljao utisak nekog ko se vremenu uspešno odupire. 
Mesec dana kasnije posle toga, isti taj kolega mi je javio da je Milovan preminuo. Nedelju dana pre toga napunio je 79 godina.

Na njegovoj sahrani nije bilo mnogo ljudi. Porodica, neko od rodbine i neki ljudi koji su ličili na građevinske radnike. Ni njih nije bilo mnogo, i nismo ih poznavali.

Goran Antonić, Rusija

Pišite nam
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika