sreda, 13.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:35

Kada roditelj ubije iz „dobročinstva”

Takozvana milosrdna ubistva su posledica poremećenog načina na koji roditelj doživljava svet kao zlo mesto, puno nepravde, neprijateljstva i surovosti, u kojem je strašno i beznadno živeti, pa je rešenje samoubistvo, a kako on voli svoju decu, odlučuje da i njih povede sa sobom u smrt i tako „oslobodi patnje”
Autor: Zoran Milivojevićponedeljak, 24.06.2019. u 11:33
(Илустрација Срђан Печеничић)

Kada se u kratkom vremenskom periodu dogode tragedije koje uznemire javnost – kao što je to nedavni skok majke sa zgrade, nakon što je prethodno gurnula svoju kćerkicu u smrt, ili majke koja je pokušala samoubistvo nakon što je sina drogirala i stavila mu kesu na glavu – pojavljuju se raznorazna pitanja, tipa da li je to moglo biti sprečeno, da li je moglo ranije biti prepoznato, kakav je motiv (očigledno nervno rastrojene) majke da učini takvo delo.

Inteligentna zajednica iz svakog ovakvog tragičnog događaja može nešto da nauči kako bi se sprečile buduće tragedije. Pretpostavka za to jeste da bolje razume ljudske emocije, uključujući emotivna stanja poremećenih ljudi. Nije dovoljno nekoga označiti kao „monstruma”.

Isti postupci različitih ljudi mogu imati sasvim različite motivacije. To se odnosi i na tako drastične postupke kao što je ubistvo.

Verovatno je osećanje mržnje najčešći motiv da se nekome oduzme život. Onaj koji mrzi uveren je da je osoba koju mrzi zla i da zbog nečega što je učinila ne zaslužuje da više živi i da joj se treba osvetiti. Pored mržnje, ljudi mogu biti motivisani pohlepom i koristoljubljem, tako da ubijaju da bi došli do određenog plena. Oni koji ubijaju u samoodbrani to čine iz straha. Profesionalni ubica ubija ravnodušno, jer to shvata kao posao za koji je dobro plaćen.

Malo je poznato da postoje i ubistva koja su, ma koliko to paradoksalno izgledalo, motivisana ljubavlju i dobročinstvom. U sudskoj psihijatriji se označavaju kao „altruistička ubistva” i, po pravilu, praćena su samoubistvom. Oni koji oduzimaju život na ovakav način jesu oni koji najviše vole – roditelji, a najčešće majke. U pitanju je mentalni poremećaj roditelja, nervno rastrojstvo u kojem on ubija dete ili decu.

Ova „altruistička” ili „milosrdna” ubistva su rezultat poremećenog načina na koji roditelj doživljava svet. Za njega ili nju to postaje mesto na kojem je nemoguće živeti, zlo mesto, puno nepravde, ravnodušnosti, neprijateljstva, surovosti. U takvom doživljaju sveta ne samo da osoba ne vidi ništa pozitivno, već je očajna, jer nema nikakvu veru ni nadu da će se nešto promeniti, da bi ikada moglo biti bolje.

Iz takvog doživljaja sveta proizlazi zaključak te osobe da je samoubistvo jedino rešenje koje će prekinuti njeno beskrajno trpljenje na ovom svetu. Međutim, kao roditelj jednog ili više male dece, ta osoba se suočava sa idejom da bi njenim odlaskom sa ovog sveta prepustila decu tom surovom svetu u kojem će ona zasigurno trpeti živeći do kraja život nedostojan čoveka. A kako roditelj voli svoje dete ili decu, zaključuje da je rešenje da i njih povede sa sobom u smrt i tako ih oslobodi patnje koja ih sasvim izvesno čeka u životu.

Ovaj tip ubistava je toliko redak da nikako ne bi trebalo sumnjati da bi svaki depresivni roditelj mogao da počini ovakav zločin. Ali na svakih nekoliko godina pročitamo da je, recimo, „majka bacila troje dece sa mosta, a zatim i sama skočila”. Verovatno je najviše odjeknulo višestruko ubistvo kada je 2013. godine depresivni Ljubiša tokom noći ubio trinaest rođaka u Velikoj Ivanči, uključujući dvogodišnje dete, nakon čega je počinio samoubistvo.

Altruistička ubistva praćena samoubistvom veoma je teško predvideti i sprečiti. Glavni razlog jeste što najčešće nema nikakvog prethodnog signala da bi osoba mogla da počini ovakav zločin prema deci i prema sebi. Kako je stepen samoubistava u našoj zemlji veoma visok, verujem da bi ovaj problem trebalo da postane značajniji i da bi država i nevladine organizacije mogle mnogo više da urade da se problem smanji.

Iako u sasvim drugom kontekstu, među ubistva iz dobročinstva spada i eutanazija, koju u našoj zemlji promovišu pisci novog građanskog zakonika. Etičke, stručne i religijske kontraverze oko eutanazije dobro su poznate. Ono što zabrinjava jeste da je tokom vremena u onih nekoliko zemalja u kojima je eutanazija dozvoljena došlo do „spuštanja praga”, tako da je odobrena i onim depresivnim osobama koje su smatrale da su neizlečive. Ozakonjenjem eutanazije bi se poslala veoma loša poruka onima koji su depresivni da je ispravno sebi oduzeti život kada su životne okolnosti nepovoljne.


Komentari8
32f35
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Mehmed Rakovac
Vaša djeca nisu vaša djeca Ona su sinovi i kćeri čežnje života za samim sobom Ona dolaze kroz vas, ali ne od vas I premda su s vama, ne pripadaju vam Možete im dati svoju ljubav, ali ne i svoje misli Jer, ona imaju svoje misli Možete okućiti njihova tijela, ali ne i njihove duše Jer, njihove duše borave u kući sutrašnjice, koju vi ne možete posjetiti, čak ni u svojim snovima... Toplo preporučujem ovu pjesmu od dobitnika Nobelove nagrade Halila Džubrana koju treba pročitati i objasniti ljudima,
Jelena
Odličan i vrlo koristan tekst za razumevanje motiva i emocija, jer ljudi su skloni da sve što ne razumeju unapred osuđuju. Dobro je što je autor lepo uklopio i dotakao se teme eutanazije. Skoro je u Politici izašao članak o eutanaziji g. Miše Đurkovića, koji vredi pročitati. Inače, g. Milivojević i g. Đurković su dva autora na koje bi Politika trebalo da bude posebno ponosna.
Zlatica
Da ,dobro ste rekli .Država bi trebalo da se "zamisli"nad ovakvim dešavanjima .Očigledno da je negde prisutan očaj kod mnogih.Niko ne oboljeva od depresije tek tako.Okolnosti u kojima živimo nisu lake ,a mnogi nemaju vere ni snage da podnose beskrajno dugo život u siromaštvu i bolesti. Ako ćemo iskreno,čak ni stabilnije osobe nemaju uvek snage za život u današnjoj Srbiji.Preventiva ,razgovori,predavanja svakako su poželjna ,ali i posao ,plata .a pre svega materijalni uslovi.
Nikola Kiric
Ma kako bi bilo da mi tebi platimo da nas lijecis?
Sasa Trajkovic
Šta reći a da nije otrcano...? Moramo svi kao društvo da imamo više empatije za roditelje i njihovu brigu prema deci... društvo mora da im pomogne a ne da ih dovodi pred svršeni čin koji se završava tragično... postli smo drušrtvo egoističnih pojedinaca.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja