nedelja, 22.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 21:39
INTERVJU: PATRICIO GUZMAN, čileanski reditelj

Umetnost i život ruku podruku

Revolucionarni potencijal postoji svugde, jer živimo u teškom vremenu surovog kapitalizma, a zahvaljujući društvenim mrežama o tome se sada mnogo više zna nego nekada
Autor: Dubravka Lakićponedeljak, 24.06.2019. u 20:30
(Фото: Прес-служба 72. Канског фестивала)

U Čileu, kada izlazi, sunce mora prvo da se popne na brda, na zidove i vrhove pre nego što stigne do poslednjeg kamena Kordiljera. U mojoj zemlji Kordiljeri su svuda, ali je za čileanske državljane to nepoznata teritorija. Pošto sam otišao na čileanski sever, da bih snimio „Nostalgiju za svetlošću”, i na jug, za „Dugme od sedefa”, osetio sam se spremnim da snimim čileansku kičmu – Kordiljere, da istražim te misterije, moćna otkrića čileanske prošlosti i sadašnje istorije.

Ovako o svom najnovijem dugometražnom dokumentarnom filmu „Kordiljeri snova”, viđenom nedavno u Kanu (specijalna projekcija), gde mu pripala i nagrada „Zlatno oko”, govori legendarni čileanski autor Patricio Guzman, koji je posle nasilnog svrgavanja Aljendea od strane vojne hunte i tokom krvave diktature generala Pinočea živeo u egzilu: u Madridu, Francuskoj, na Kubi, dok se nije skrasio u Parizu.

Autor višestruko nagrađivanih filmova kakvi su, između ostalih: „Tortura, druga forma dijaloga” (1968), trilogija „Bitka za Čile” (1975–1979), „U ime Boga” (1987), „Čile, tvrdoglavo sećanje” (1997), „Salvador Aljende” (2004), s novim filmskim delom zaokružuje svoju poslednju trilogiju koja sada u svom sastavu ima „Nostalgiju za svetlošću”, „Dugme od sedefa” i „Kordiljere snova”.

U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku” danas sedamdesetsedmogodišnji Guzman govori o još jednom ličnom, političko-filozofskom putovanju kroz istoriju i pejzaž Čilea, životu i stvaralaštvu u egzilu i planinskom lancu koji je postao glavni filmski junak...

U filmu kažete da u vreme vaše mladosti Kordiljeri nisu izgledali previše revolucionarno, koliko je revolucionarna današnja mladost Čilea, pa i Francuske u kojoj  živite?

Revolucionarni potencijal postoji svugde, jer živimo u teškom vremenu surovog kapitalizma, a zahvaljujući uticajima društvenih mreža o tome se sada mnogo više zna nego nekada. U Čileu postoji taj još uvek skriveni revolucionarni potencijal. Ipak, ne samo u Čileu, čini se da mi sada živimo u vremenu tišine. Ne znam zašto je tako, ali još ćutimo, a vreme prolazi i prolazi, ništa se ne dešava i sve je dramatičnije i teže.

Za ovaj film ste rekli da ste ga radili kako biste pronašli čileansku dušu? Našli ste je?

Moj Čile je već duže veoma tiha zemlja, ne znamo šta bi se moglo događati i nije nam jasna slika budućnosti. Moja zemlja deluje kao da je polusmrznuta. Usamljenost je možda najbolja reč koja opisuje čileansku dušu. Mi smo veoma izolovani i veoma tihi. Mi kao da nismo na tlu Latinske Amerike.

Kako se vi povodom toga osećate?

Svaki put kada odem u Čile vratim se s više pitanja nego odgovora. To je enigmatična zemlja.

Da li ta čileanska tišina i usamljenost može možda da se objasni i ne tako davnom čileanskom prošlošću s kojom još nije usledilo ono istinsko suočavanje?

Da, tačno. Kako ljudi još nisu potpuno svesni šta se dogodilo i događalo u Čileu, oko tog perioda vlada tišina. O tome se ne govori, nema suočavanja, gura se ustranu i kao da se to zaboravlja. Zbog toga se čini da Čileanci žive artificijelnim životom. To je zemlja koja lebdi u vazduhu.

Za taj vazduh u Santjagu u filmu ste rekli da više nije isti?

U metaforičkom smislu vazduh u Santjagu je veoma loš. S moje, intimne tačke gledišta to je ipak najlepši vazduh na svetu. Znate kakav je to osećaj? Kao kada zatvorite vrata jer je napolju hladno, a unutra vam je divno i toplo.

Kordiljeri s jedne strane mogu veoma dobro da štite Čile, a s druge strane oni su i nepregledan zid koji izoluje zemlju od drugih?

Zbog tog masivnog lanca Anda Čile je poput ostrva. Čak osamdeset odsto čileanske teritorije zauzima taj ogromni planinski zid. Da, on nas štiti i to veoma dobro, ali nas istovremeno izoluje od suseda, uticaja, od druženja, solidarisanja, zajedničkog osnaživanja. Istovremeno, on kod ljudi stvara osećaj neke vrste zatočeništva. Jednostavno, ponekad poželiš da slomiš taj zid i izađeš napolje. Ili da ugradiš u njega velika vrata pa da možeš da izlaziš i ulaziš.

Planinski masiv kao filmski junak i kao svedok svega što se u Čileu događalo?

Te planine visoke hiljadama metara okružuju čileanski život i sam grad Santjago i dobar su lajtmotiv da se govori o tome šta se dešava u Čileu, jer te nepregledne stene svedoče o svemu od postanka. Bilo bi sjajno kada bih mogao da razgovaram s Kordiljerima, ali pošto je to nemoguće onda sam pokušao da „pročitam” kako to naši životi izgledaju odozgo. Nema ništa što bolje od toga definiše Santjago.

Dokumentarci su tu da sačuvaju istoriju, da svedoče o njoj. Vi i vaši filmovi ste dobri svedoci?

Ne znam da li smo dobri, ali smo istiniti. Ja volim prošlost i veoma sam dobar u razmišljanju o prošlosti. Volim temeljna istraživanja, volim i likove iz prošlosti. Volim istoriju, čak i onu lošu koja se stalno ponavlja, a volim je jer smatram da je iznova i iznova treba istraživati dok god ne dobijemo prave odgovore. Može da se kaže da je to moja lična stvar i moje umetničko opredeljenje. Isto može da se kaže da sam fasciniran i geografskim istraživanjem, takođe i astronomijom, pa sve to zajedno tvori univerzum mojih filmova u kojima su uvek u centru ljudska bića.

Koliko i kako vam je filmsko stvaralaštvo pomoglo da se nosite sa svom grubošću Pinočeove diktature i životom u egzilu?

Umetnost i život idu ruku podruku, i to mi je pomoglo da nastavim. U egzilu sam proveo više od pola života i volim sva ta mesta u kojima sam živeo, ali srce onoga ko sam i šta sam ukorenjeno je u Čileu. Jedina dobra stvar egzila je to što na Čile mogu da gledam iz neke bolje i složenije perspektive.

Ovo je još jedan vaš poetičan film, svi vaši dokumentarni filmovi su zapravo veoma bliski poeziji?

Ne znam kako bih najbolje mogao da vam odgovorim na ovo pitanje. Kada počinjem da mislim o temi filma približavam se jeziku poezije. Ne znam zašto. Poezija me je oduvek privlačila i uvek joj dolazim kada mislim o filmu koji ću tek da snimam. Postoji dvostruki smisao u poeziji i u filmu.


Komentari1
02170
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

katarina
Film Dugme od sedefa je jedan od najpoeticnijih filmova koje sam ikada videla. A temu crpi iz najgorih uzasa Pinoceove diktature. Cudesan reditelj, prosto cudesan.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja