Nil Armstrong, prvi čovek koji je koračio na Mesec, nesumnjivo je prva zvezda svemirskog programa „Apolo”, u čijem je fokusu Zemljin prirodni satelit bio od 1968. do 1972. godine. Druga zvezda mesečeve sage je neuporedivo manja, ne po značaju, već po veličini – reč je o jednoćelijskom organizmu, bakteriji steptococcus mitis. Njen dvogodišnji opstanak u ekstremno negostoljubivoj sredini za čovečanstvo je korak veliki kao i otisak Armstrongove stope u Mesečevoj prašini.
Zato ne čudi što je tribina na Kolarcu, povodom pedesetogodišnjice spuštanja ljudske misije na Mesečevo tlo, započela posvetom tom mikroskopskom heroju.
„Posada ’Apola 12’ koja je na Mesec stigla 19. novembra 1969, imala je i zadatak da pokupi delove sonde ’Survivor 3’. Po povratku na Zemlju, u objektivu kamere, otkrivene su bakterije steptococcus mitis, koje su živnule na sobnoj temperaturi. Dakle, nije ih uništio boravak u okruženju bez atmosfere, gde je temperaturna razlika tokom obdanice 400 stepeni Celzijusovih”, ispričao je prof. dr Milan Ćirković iz Astronomske opservatorije. Tema njegovog predavanja bila je panspermija – teorija da su „spore života”, žilavo opstajući na meteoritima čak i milionima godina, stigle na Zemlju prevalivši međuzvezdane i međuplanetarne udaljenosti. A ova ideja ide i korak dalje: da bi čovek, smišljeno ili nehotično, kao u slučaju steptococcus mitisa, mogao da „izveze” mikrobe u kosmos. Da poseje život...
Ako je ova teorija tačna, ko su naši praočevi, kome dugujemo zahvalnost što su „oplodili” našu planetu? Imamo li „braću i sestre” rasute u beskraju? Da li su mlađi ili stariji od nas, da li međusobno ličimo? Možda nas posmatraju, pa čak i tajno posećuju, možda oni jedni s drugima komuniciraju i pričaju i o nama, ali mi jedini nismo na tom svemirskom fejsbuku pa to ne znamo...
„Postoji najmanje stotinak naučnih definicija života, što pokazuje da odgovor na naizgled lako pitanje uopšte nije jednostavan. A ako nemamo definiciju života, nećemo znati gde da ga tražimo u svemiru i kako da ga prepoznamo. Mi verujemo da univerzalni zakoni fizike i hemije važe u čitavom kosmosu, ali šta ako nije tako kada je u pitanju biologija”, zapitala je Anđelka Kalezić, molekularni biolog i fiziolog. Paradoksalno je, kako je rekla, da je na Zemlji život bujao i buja u toliko oblika, a da je svuda okolo samo hladan i mrtav svemir.
Zapravo, takav je dokle naš pogled saznanja doseže. A to je kao kada bismo zahvatili čašu vode iz okeana i zaključili da u njemu nema riba, pošto nisu ulovljene čašom...
Nema sumnje, u potragu za vanzemaljskim životom moraće da se putuje mnogo dalje od Meseca, tog prvog inostranstva ljudskog roda. Motiv nije samo znatiželja, već i pronalaženje planeta-utočišta, ako jednog dana klimu Zemlje načisto upropastimo, a prirodna bogatstva oglođemo do kostiju. Nevolja je što su priželjkivane destinacije zbog svoje udaljenosti nedostižne sadašnjim tehnološkim, finansijskim, pa i biološkim moćima ljudskog roda.
Ovo poslednje čini se kao neprelazna prepreka, pred kojom nisu ustuknuli samo retki vizionari i sanjari. Neke od njih nadahnuo je naš veliki biolog Ivan Đaja (1884–1957), utemeljitelj u svetu poznate Beogradske škole fiziologije. Za njihova istraživanja o odbrambenoj ulozi hipotermije (temperatura tela daleko ispod normalne) početkom šezdesetih godina prošlog veka znala je i američka Nacionalna vazduhoplovna i svemirska agencija (NASA). U njenim redovima tada je radio Vojin Popović, istaknuti član Beogradske škole fiziologije, a NASA je ogromna sredstva ulagala u program istraživanja hibernacije. Stremilo se pronalaženju načina da se kosmonauti uvedu u stanje „zimskog sna” i da tako, širom zatvorenih očiju, uz smanjenu potrošnju kiseonika i drugih izvora energije, prevale čak i višegodišnja kosmička putovanja.
„Hibernacija je jedna od fascinantnih adaptacija organizma, koja nam može pomoći u stremljenju ka tom cilju. Mogućnosti bivstvovanja u graničnim uslovima su nesagledive, ali moramo najpre da spoznamo mehanizme koji to regulišu na molekularnom nivou. Istraživanja koja je šezdesetih sprovodila NASA nisu stigla do eksperimenata s ljudima”, objasnio je dr Bato Korać, profesor Biološkog fakulteta u Beogradu.
Ipak, biće da ideja o svemirskim spavačima nije otuđena u korist autora SF romana i filmova. Pre otprilike godinu dana, vođa Projektne grupe Ruske fondacije za napredno istraživanje Anatolij Kovtun je izjavio da tamošnji naučnici razvijaju medikamente koji mogu da izazovu veštačku hibernaciju kosmonauta. Inače, 2018. je počela i realizacija petogodišnjeg rusko–američkog programa pripreme posada za međuplanetarne letove. Prvi takav, na Mars, NASA je najavila za 2033. godinu.
U međuvremenu, američki kosmonauti će 2024. ponovo leteti na Mesec. Ruska svemirska agencija „Ruskosmos” je početkom februara ove godine objavila da će svoju prvu posadu na Mesec poslati 2031, a da će potom tamo početi gradnja istraživačke baze.
Dakle, Meseče, evo nas opet. A posle, samo je nebo granica. Videćemo iznad kojih sve planeta...
