ponedeljak, 14.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:50

Duh živopisne dorćolske mahale

Posthumno objavljena knjiga advokata Davida Dače Alkalaja „Moja Jalija” o životu i običajima jevrejskog stanovništva, o konkretnim porodicama i sudbinama na Jaliji
Autor: Mirjana Sretenovićponedeljak, 08.07.2019. u 21:00
Надежда Петровић, Јеврејска мала, 1908, уље на платну

 Deo Beograda u kojem su živeli isključivo Jevreji zvali su Jalija što je značilo priobalje ili zemljište pored reka. Jalija je deo starog Dorćola za vreme turske vladavine Beogradom, a zahvatala je prostor od Malog Kalemegdana, Stare električne centrale sa jedne strane i od Ulice cara Dušana do dunavske obale sa druge strane.

O svakodnevnom životu ove mahale posthumno je objavljena knjiga „Moja Jalija” Davida Dače Alkalaja, koju su priredili Mirjana Belić Koročkin Davidović i Radivoje Davidović, u izdanju „Čigoje”, na osnovu Alkalajevih tekstova objavljenih u raznim biltenima.

David Alkalaj svedoči o životu konkretnih porodica i sudbina na Jaliji: o tome kako se nekada družilo, učilo, brinulo, dugovalo mesaru i bakalinu, kako su se za praznik pravili kolači i iznosile na prodaju polovne igračke. Saznajemo i o ustrojstvu same Jalije, sinagogama, školama, ali i stoletnom dudu i kultnoj Kući sa sedam podruma.

– David Alkalaj rođen je 1897. u jevrejskoj učiteljskoj i svešteničkoj porodici na Dorćolu. Pravni fakultet u Beogradu završio je za tri godine. Kao rezervni oficir Jugoslovenske vojske za vreme Drugog svetskog rata odveden je 1941. u zarobljeništvo u Osnabrik. Nemci su mu odveli ženu i sina u logor na Sajmištu iz kojeg se nisu vratili. Marta 1945. godine u tek obnovljenoj Jevrejskoj opštini osnovao je jevrejsku menzu za siromašne. Uspostavio je kontakt sa Svetskom organizacijom Džoint koja je slala pomoć najugroženijim porodicama. Za Savezni zavod za statistiku uradio je spisak žrtava rata od 1941. do 1945. godine. Kao ugledni advokat izabran je za branioca u procesima protiv ratnih zločinaca – kažu priređivači knjige.

Alkalajev zapis ukazuje da su Jevreji naseljavali Jaliju još u 16. veku pa otuda i drugi naziv – Jevrejska mala (mahala).

– Ulice su u tom kraju bile uske, krivudave, noću jedva osvetljene uz svetlo iz fenjera. Danju je bilo živo sa mnoštvom trgovaca koji su radili ili sedeli ispred svojih dućana u Banatskoj, Jevrejskoj, Dubrovačkoj, Solunskoj i Ulici Visokog Stevana. Preko nedelje bilo je tiho, a živo subotom ili za vreme jevrejskih praznika, kao i zimi kada su priređivani vašari. Za vreme praznika Purim na ulicama su maskirani Jevreji dočekivali Beograđane gosteći ih raznim đakonijama – navodi autor.

Posle dolaska Austrijanaca, na Jaliju se doseljava veći broj Jevreja. Pored sefardske, osnovana je i askenaška opština. Za vreme okupacije Beograda u Drugom svetskom ratu veliki broj Jevreja odveden je u logore gde su izgubili život. Danas u ovom delu Dorćola skulptura Nandora Glida „Menora u plamenu” podseća na njihovo stradanje iz vremena Holokausta.

Jalija nikad nije bila geto, navodi pisac knjige. „Za Jaliju je geto samo pojam o prostoru, kutak u kojem su se Jevreji osećali najprijatnije. Jalijskim sokacima provejavao je duh slobode, jedinstva, međusobnog razumevanja. Ni u jednom parčetu Beograda nije se slobodnije disalo, nego što je to bilo na Jaliji... Kad silazite po suncu i prašini na dunavsku plažu nećete ni slutiti da je ova poljana bila poprište svakodnevnih vrlo ozbiljnih tuča jevrejske i srpske omladine. Nije to bio nikakav organizovani antisemitizam, niti neka osobita mržnja. Bilo je u običaju da se omladina iz jevrejskog kvarta svaki dan tuče sa omladinom iz drugog kvarta. Bile su čuvene bitke između Palilulaca i Dorćolaca. Tako su bile u običaju tuče između srpskih i jevrejskih mladića sve dok ne bi bilo razbijenih glava i žandarmerijske intervencije”, piše jevrejski advokat.

„Nisu Jaliju činili samo kućerci iskrivljeni i nesimetrični s velikim avlijama u kojima se protežu leje zumbula i ruža. Nisu je činili ni samo uski sokaci, mrtvi i bez izlaza, s prolazom kroz tuđe dvorište. Ni sama turska kaldrma, kriva i šiljkasta. Pa ipak je svaka ta kućica sa trbušastom fasadom, svaki stub sa prljavom lampom neodvojivi deo Jalije, njen žig i njen pečat. Jalija ne bi bila Jalija da su u njoj lepe građevine na sprat, čvrste, sigurne i stabilne, lepe kao one na Terazijama ili u Ulici kneza Mihaila. To je lik Jalije: maleno, nisko, siromašno, jadno, pohabano, staro, dotrajalo. Pa ipak je to samo njen spoljni deo, njena kora, njena fasada. Za stranca je to sumorni pejzaž koji pre rastužuje nego što oduševljava”, čitamo u knjizi o starom duhu našeg grada.

Autor opisuje običaj da su pre polaska u prvi razred sva deca na Jaliji počašćena medenom lepinjom. Med je bio znamenje uspeha u školi. To je doba kada se posle srpske škole hitalo na dva časa jevrejske veronauke. „S komadom hleba s pekmezom i knjigom u ruci, Jevrejčići su, uz kikot i igru, veselo silazili s Dorćola. Zar to nije bila tortura za dečicu, koja su bila umorna i željna vazduha i sunca. Tada se niko nije bunio. Bilo je to više nego prirodno, ne samo za učenike, već i njihove roditelje”, navodi Alkalaj.

On je pet godina bio predsednik Jevrejske opštine Beograd, a zatim potpredsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije. Učestvovao je u iseljavanju Jevreja u Izrael (1948–1951), a sa drugom suprugom i kćerkom, 1950. godine iselio se u Izrael. Bio je 15 godina šef Odseka za pravednike u Jad Vašemu, državnom institutu za statistiku jevrejskih žrtava fašizma. Umro je u Jerusalimu 1981. godine.

Kada je nakon odlaska u Izrael posetio Jaliju, videvši srušenu sinagogu rekao je da je ona bila simbol Jalije, „njena duša, rezonanca njene tuge i njenih radosti, učitelj i utešitelj njihove dece, tih čestitih i siromašnih jalijskih Jevreja. To je bilo mesto za jevrejski muzej...”. Pominje da je Jalija uvek bila na prvom udaru. Svi okupatori dolazili su velikom rekom i pogađali je, bilo da su u pitanju turska đulad ili austrijska flotila.

Na Jaliji su pored Hajima Daviča, prvog prevodioca sa španskog jezika u Srbiji, živeli slikari Leon Koen, Moša Pijade i Bora Baruh. Jalija je bila inspiracija piscima koji su je opisali u svojim pripovetkama: Stevanu Sremcu, Branislavu Nušiću, Milutinu Uskokoviću...


Komentari11
664fc
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Veroslava Mandić
Posle knjige Hajima S. Daviča SA JALIJE (krajem 19. veka) ovo je prva knjiga u kojoj je opisan život Jevreja na Dorćolu u nekadašnjoj mahali gde se govorilo sefardskim jezikom ladino. Hvala autorki teksta što je knjigu MOJA JALIJA kod nas nepoznatog pisca u literaturi (Davida A. Alkalaja) na najbolji način približila čitaocima.
Јасна Бараћ
Трагом текста новинарке Политике купила сам књигу Моја Јалија. Све је лепо дочарала а у књизи аутор описује и атмосферу у Јеврејској улици за време празника Пурим и како су се Београђани односили према Јеврејима са жутом траком око руке 1941. године. Читала сам са уживањем ову надасве занимљиву књигу Давида А. Алкалаја који ме је пријатно изненадио описом некадашњег Дорћола и њених становника Јевреја.
Бојан Марковић
Честитка новинарки Политике за текст о књизи о Дорћолу и времену које више не постоји. Историја Београда је непресушна тема. Иако има доста књига о Београду оваквих прича никад није доста.
Никола Пајовић
Давно нисам прочитао овако сјајан текст о једној књизи у Политици. Када би сви прикази књига била бар приближно овакви и култура би била на вишем нивоу.
Stamara
Čitajući veoma lep tekst setio sam se priča starih Dorćolaca kako se živelo na Jaliji siromašnom kraju gde je bilo dosta jevrejskih radnji, nekoliko kafana, turski amam, škola, Rabinat i gde je bilo prilično starih kuća. Mnogi su govorili mešavinom španskog i srpskog jezika i svi su se družili i poštovali. Divna slika Nadežde Petrović kao ilustracija.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja