Upoređivanje sa drugima je jedna vrsta razvojne potrebe dece i mladih. Nalaženjem sličnosti i razlika oni izgrađuju svoj identitet i nalaze odgovor na pitanje: „Ko sam ja?”. U optimalnom slučaju ovaj proces upoređivanja se završava prihvatanjem sebe kao osobe koja ima neke osobine koje su bolje od osobina nekih drugih ljudi, ali i osobine koje su lošije od osobina nekih drugih ljudi. To je često praćeno uvidom da i ti drugi, koji imaju neke bolje osobine, isto tako imaju i one koje su lošije.

Ovaj proces odrastanja i izgradnje vlastitog identiteta bi trebalo da se završi tako što osoba prihvati samu sebe i prestaje da se poredi sa drugima. Međutim, svedoci smo da velika većina ljudi i kada odraste nastavi da se meri sa drugima, a logika je „ako je on bolji, ja sam lošiji” i „ako sam ja bolji, on je lošiji”.

Pretpostavka je da onaj ko je u nečemu bolji od drugih više vredi kao ljudsko biće. Na tim osnovama nastaje društveno takmičenje u kojem se ljudi trude da bar izgledaju kao da su bolji ili najbolji, čak i kad to nisu. Zato osoba koja se upoređuje stalno procenjuje ko je lepši od nje, bogatiji, srećniji, uspešniji, pametniji, sposobniji...

Zavist i ljubomora

U ovakvom društvenom takmičenju, u kojem osoba mora biti bolja da bi se osećala dovoljno vrednom, pobeda je samo trenutna jer se stalno pojavljuju drugi ljudi koji jesu lepši, srećniji, uspešniji, pametniji, sposobniji... Upravo pošto uvek postoji neko u nečemu bolji, svako ko povezuje svoje osećanje lične vrednosti sa tim da je bolji od drugih osuđen je da se veoma često oseća nezadovoljan sobom i svojim statusom.

Glavni razlog za doživljaj neuspešnosti u ovoj društvenoj utakmici jeste to što ljudi upoređuju ono sa čime su nezadovoljni kod sebe – svoje mane – sa onim što je kod drugih dobro razvijeno i što čini njihove vrline. Tako, na primer, osoba koja misli da nije dovoljno pametna često će kod drugih primećivati kako oni jesu pametni, zbog čega će samo potvrđivati svoju negativnu sliku o sebi i loše se osećati.

Na ovim negativnim zaključcima o sebi koji su nastali na osnovu upoređivanja nastaju dva veoma neprijatna osećanja: zavist i ljubomora. Oni koji zavide će kod drugih primećivati u čemu su bolji od njih, a onda će početi da se loše osećaju jer će u uspehu drugih zapravo videti sopstveni neuspeh.

Reakcija na osećanje zavisti može biti dvojaka: ili će osoba želeti da i ona ima ono na čemu zavidi drugima, ili će početi da obezvređuje kvalitete onoga kome zavidi kako bi „smanjila” razliku između njih. Na taj način će ta osoba dozvoliti da procena drugih bitno utiče na njeno ponašanje.

Upoređivanje sa drugima vodi ka lošoj slici o sebi, a ova do zaključka da osoba nije dovoljno vredna da bi bila voljena. I zato kada je, na primer, muškarac zajedno sa partnerkom u društvu u kojem je neki drugi muškarac kojeg je ovaj prvi procenio kao boljeg od sebe, on može doživeti snažno osećanje ljubomore jer će pretpostaviti da će njegova partnerka takođe misliti da je ovaj drugi bolji, pa samim tim i podesniji za novog partnera. Kako se takve situacije ponavljaju, posledica je da ljubomora kvari postojeću vezu ili brak.

Prepoznati sopstvene vrline

Zbog svega toga socijalno takmičenje zasnovano na upoređivanju vodi u kvarenje slike o sebi i u neprijatna osećanja kako u vezi sa sobom, tako i u vezi sa drugim ljudima. To su dovoljni razlozi da se prestane sa upoređivanjem sa drugima i da se nađe uporište u samom sebi.

Najbolji način da neko izađe iz igre upoređivanja sa drugima jeste da se fokusira na sebe i da prihvati istinu da ne mora biti bolji od drugih da bi bio vredno ljudsko biće. To podrazumeva dva momenta. Prvi je da osoba osvesti svoje pozitivne osobine, a zatim i da počne da ih ceni. Tako nastaju samoprihvatanje, samopoštovanje i samopouzdanje. Osoba koja je usmerena na sebe i svoje kvalitete, koja se oseća vredno, daleko je otpornija na upoređivanje sa drugima.

Drugi moment je da osoba prigrli i svoje nedostatke i mane. Niko nije savršen tako da treba prihvatiti sebe u nesavršenom obliku. Zabluda je da se mora biti savršen da bi nas drugi prihvatili. Ljudi koji su prihvatili sebe sa svojim kvalitetima i sa svojim manama postaju spontani i zauzimaju poziciju samopoštovanja i poštovanja drugih.