Pre nekoliko decenija kompjuteri su bili znatno skuplji i veći nego danas. Napretkom tehnologije situacija se promenila i unela kompjuter u veliki broj domova. Računari su postali manji, jeftiniji i lakši za upotrebu. Vremenom je olakšan i rad naučnika koji preko računara lakše proučavaju strukturu ćelije, orbitiranje planeta u svemiru i kretanje drugih nebeskih tela. Međutim, razvojem tehnologije počela je proizvodnja ogromnog broja podataka koje kompjuteri moraju da analiziraju da bi došli do potrebnih naučnih saznanja. Naučnici koji proučavaju te podatke često se bore sa preterano komplikovanim softverom koji pokreće brze računare, prenose elektronski mediji.

Kako bi bar malo rešio veliki problem, kompjuterski stručnjak sa Stenforda Aleks Ajken stvorio je novi programski jezik nazvan „Enter Ridžent” (Enter Regent).

„Ridžent” olakšava upotrebu superračunara i omogućava naučnicima da ih koriste bez potrebe da budu stručnjaci za programiranje. Današnji superračunari mnogo su komplikovaniji u odnosu na nekadašnje. Njih čine hiljade spojenih mikroprocesora koji rade zajedno.

Naučnici za programiranje najčešće koriste program Ce++, programski jezik koji je izmišljen pre 40 godina. Do danas glavni deo računara bio je procesor koji je radio proračune. Međutim, danas su u radu računara postali bitni i grafički procesori koji su se nekada koristili za kontrolu piksela na monitorima računara i poboljšanje kvaliteta slike prilikom igranja kompjuterskih igrica. Sada i oni paralelno obrađuju veliki broj podataka. U isto vreme, modernizovan je i program Ce++ kako bi mogao da prati hardverske promene. Međutim, naglom modernizacijom hardvera i softvera ovaj program postao je veoma komplikovan za upotrebu. Iz tog razloga izmišljen je „Ridžent” koji znatno olakšava rad programerima.

Eliot Sloter, naučnik sa Stenforda koji je takođe radio na razvoju „Ridženta” i drugog programa zvanog „Lidžn” (Legion), kaže da implementacija ovog programa programerima štedi i vreme i novac, jer podaci ne moraju da se premeštaju na računar. Kompjuteri troše energiju koja uopšte nije jeftina. Osim toga, energija potrebna za premeštanje podataka može da košta i sto puta više od energije potrebne za same proračune tih podataka.

Veliki eksperimenti često se zasnivaju na prikupljanju ogromne količine podataka. Sloter kaže da, recimo, tokom eksperimenta koji traje svega 15 minuta, u svakoj sekundi može da se prikupi i do 20 di-vi-di diskova punih podataka. Čak i kada bismo brzinom svetlosti te podatke prebacivali s mernih instrumenata na računar, moglo bi da dođe do zastoja koji bi usporili analizu. On dodaje da je danas najbitnija odluka programera gde će da uskladišti te podatke.

Predviđanja su da bi programi „Ridžent” i „Lidžn”, ako počne masovnija primena, mogli značajno da uštede novac, jer programerima daju potpunu kontrolu izbora gde će da se nađu podaci koji čekaju na proračune.

Ovo je novi način programiranja tako da će biti potrebno dosta vremena da naučnici prihvate i primene u svom radu inovativnu tehnologiju.

Ipak, dva faktora idu u prilog novom programu. Prvi je da se hardver stalno usavršava. Drugi je da čak i veoma iskusni programeri misle da je trenutni sistem programiranja komplikovan i pitaju se da li možda postoji neki lakši način. Možda će novi program uskoro dati odgovor na njihovo pitanje.