nedelja, 20.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 16:58
INTERVJU: ALEKSANDAR MADžAR, pijanista

Tišina je nekad najlepša muzika

Meni su svi veliki kompozitori dragi, Bah je neponovljiv, Mocart je fascinantan
Autor: Marina Vulićevićponedeljak, 15.07.2019. u 14:53
(Фото: Кустендорф класик)

Posle 2014. godine, kada je imao solo nastup na Festivalu ruske klasične muzike „Boljšoj”, naš poznati pijanista Aleksandar Madžar svirao je druge večeri ove manifestacije, koja sada nosi naziv Kustendorf klasik, uz ovacije publike, sa Simfonijskim orkestrom Kustendorf i uz dirigentsku upravu Srboljuba Dinića. Madžar predaje na Kraljevskom konzervatorijumu u Briselu, često drži radionice pri drugim obrazovnim ustanovama, a čest je gost u londonskom Vigmor holu, Teatru de la Vil u Parizu, u briselskom Bozaru…

Nakon nastupa s orkestrom Kustendorfa delovali ste nadahnuto. Šta je potrebno sve uklopiti da bude postignut takav sklad?

Valjda da nemate loš dan. Moramo, po pravilu, i dobro da se spremimo za tu kompoziciju, inače poznatu, ali kojoj je bio potreban novi sjaj, ne samo na instrumentalnom planu, nego i koncepcijski. Ne možete ovom konceptu Čajkovskog da se 2019. godine vratite s iskustvom iz 1990. Mora doći do nekog pomaka i neko vaše muzičko i životno iskustvo treba u to da se uključe. Potrebni su i elementarni uslovi u vidu nekog manje-više pristojnog instrumenta i dvorane. To je ovde bio slučaj, s izvesnim ograničenjima, ali orkestar je zaista bio sjajan. Kao i dirigent Srboljub Dinić koga dugo znam, ali smo sada prvi put sarađivali.

Imali ste i ulogu člana žirija ovoga puta na Kustendorfu, žirija koji je birao najbolje mlade umetnike među njih pedeset. Kakav utisak su na vas ostavili njihov talenat i želja da se bave klasičnom muzikom?

Nema mesta pesimizmu. Koliko će klasična muzika ostati važna u tom sistemu vrednosti, bilo kod nas, bilo u drugim sredinama, to je naravno veliko pitanje i nemamo na to mnogo upliva, ali činjenica je da svakih pet do deset godina stasava nova generacija koja se s neverovatnom strašću bavi našim poslom, kod nas i u svetu. Izgleda da ozbiljna muzika ima neku iskonsku snagu da deca i od pet godina nađu za shodno da joj se posvete, a ne nečemu drugom što ne iziskuje nikakav napor. To je divno videti. Ova tri dana su to potvrdila. Bilo je sedam, osam, vrhunskih talenata, mi smo uspeli da nagradimo šest. Da smo mogli više nagrada da damo, dali bismo i više.

Postoje neka tumačenja o tome da su pijanisti prošle epohe bili pre svega zvezde, a da su danas veliki radnici. Šta mislite o tome?

Ne znam da li se to promenilo. Mislim da su sve generacije pijanista morale mnogo da rade. Taj instrument već dvesta godina sviraju mnogi. Klavir fascinira na specifičan način i zahtevi su vrlo visoki. Prosto stoga što se svi nadmeću sa svima i to je danas slično kao i ranije. Apropo rada, Franc List je to lepo formulisao: „Ako ne radim jedan dan, primetim ja, ako ne radim dva dana, primetiće publika.” Izgleda da je to već 1850. bilo tako i mislim da je tako i danas. Ima umetnika kojima je potrebno manje vremena i koji najveće probleme reše sedeći u tramvaju, ili tokom neke šetnje. A ima drugih kojima je zaista potrebno mnogo sedenja za instrumentom. Mislim da je u svim generacijama pijanizma bilo i jednih i drugih.

Mnogo čitamo o tome koliko je populizam osvojio Evropu, da ruši njene tekovine i vrednosti. Na koji način vi takve okolnosti promišljate?

Alergičan sam na taj pojam. Populistom se danas naziva svako ko na neki način izlazi iz tog mejnstrim političkog mišljenja, koje je dostojno Sovjetskog Saveza, po mom mišljenju. Najpre po svojoj rigidnosti i netoleranciji u odnosu na druge tačke gledišta. Hteo bih ovom prilikom sve nas da podsetim na to da čitav niz orkestara u Nizozemskoj, pre desetak godina nisu zatvorili nikakvi populisti, nego njihove standardne partije na vlasti. Možemo da se „grudvamo” tim pojmovima i predrasudama, u oba smera, ali činjenica je da kultura pati u raznim političkim režimima i uvek je prva koja će da bude izložena pritisku, čim nešto zaškripi u državnom budžetu. U ovim novim političkim pokretima treba odvojiti žito od kukolja, zato što u tu kategoriju populizma ulaze vrlo plemeniti pokreti, kojima su i dalje ideje emancipacija čoveka, internacionalizam i humanizam. Naravno, ima tu vrlo reakcionarnih pokreta, a zaista bi bilo bolje da ih nema. Međutim, prema političkom mejnstrimu imam sve manje simpatija, moram priznati, zato što je vrlo sklon hipokriziji.

Šta mislite o dirigentima poput Mehte ili Danijela Barenboima, koji se jasno politički izjašnjavaju u javnosti?

Mislim da je to važno, da umetnici treba da budu angažovani. Možda bi bilo dobro da nisu partijski uknjiženi, što bi se reklo. Ali, ko ima osećaj da nešto u svetu treba braniti i da treba ustati za nečija prava i neki cilj, mislim da je to lepo. Ali, za to treba i smelosti jer se možda veliki broj ljudi neće složiti sa vama. Uključujući i ljude koji bi možda došli i na neki vaš koncert. Mislim da je uloga angažovanog umetnika vrlo bitna i da bi bilo dobro da nas je što više.

S vremena na vreme dolazite u Srbiju, ako imate slike ili kadrove njenih prizora, kako biste ih opisali?

Meni je u Srbiji uvek divno. Dođem nakratko. Bio bih vrlo srećan da svima ovde cvetaju ruže i da se živi kao nekada, ali mnogo bolje. Ipak, nije nam se posrećilo ovih poslednjih trideset godina. Srbija je imala i periode u kojima je bilo sreće i politički, kada joj je vetar duvao u leđa. Valjda je to tako u životu svake nacije, da se smenjuju periodi pozitivne i negativne konstelacije. Naše generacije ovo će morati da „odsede”. U inostranstvu sam u nekom povlašćenom položaju, ali napretka će ipak biti.

Šta sada najviše volite da svirate?

Volim da sviram ono u šta sam imao vremena da se udubim. To je glavna razlika kod zauzetih muzičara. Da li smo odvojili dovoljno vremena za neki projekat, ili smo ga spremili na brzinu. Meni su svi veliki kompozitori dragi, Bah je neponovljiv, Mocart je uvek fascinantan, Betoven je uvek sa nama. Šubert, Šuman i Šopen nikome nisu dosadili, pa ni meni. Muzika 20. veka je beskrajno bogata. To je kao da imate veći krug prijatelja i da vam je svaki mio na svoj način.

Šta slušate u slobodno vreme, vraćate li se vinilu, ponovo je u modi?

Nemam gramofon, ali imam sve svoje ploče, nisam bacio nijednu, uprkos pokušajima moje porodice da se taj prostor oslobodi. U Briselu, kada sam kod kuće, najmiliji mi je zvuk tramvaja koji prolazi mojom ulicom. Ko drži devet sati časove klavira njemu posle nije ni do Vagnera ni do Rolingstonsa. Tišina je nekad najlepša muzika.


Komentari0
2b5da
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja