nedelja, 20.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 18:13

Inkluzija u školama već 10 godina bez asistenata

Tek donošenjem Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja omogućena je izrada pravilnika o uslovima za rad osoba koje pomažu đacima sa invaliditetom, tačno deceniju nakon uvođenja inkluzije u obrazovni sistem
Autor: Dragana Jokić-Stamenkovićčetvrtak, 18.07.2019. u 11:14
Ђаци са посебним потребама још немају додатну подршку у настави (Фото Д. Жарковић)

Tačno deset godina od uvođenja inkluzije u škole u Srbiji Ministarstvo prosvete u junu je započelo izradu pravilnika kojim će prvi put regulisati rad pedagoških asistenata koji na časovima pružaju podršku đacima sa invaliditetom. Kako je usmeno pojašnjeno, ova vrsta pomoći ranije je uvedena za romsku decu, a tek uz pomenuti pravilnik asistencija u učenju biće omogućena i đacima koji imaju mentalne ili fizičke smetnje u razvoju.

Potvrdu te informacije „Politika” je dobila u pomenutom ministarstvu kao šturi odgovor na pitanje zašto se roditeljima ne omogući i ne ponudi da budu pedagoški asistenti svom detetu koje ima neku vrstu invaliditeta kada oni i inače najviše uče sa njim i uglavnom ne rade jer ne uspevaju da usklade poslovne obaveze i brigu o đaku sa invaliditetom. Povod za pokretanje te teme je iskustvo jednog oca deteta sa cerebralnom paralizom koji je nedavno ostao bez posla.

Otac deteta sa cerebralnom paralizom je nedavno u osmoletki u Kragujevcu, na pitanje šta je potrebno da uradi kako bi postao pedagoški asistent svom sinu, sa kojim inače boravi u školi, i uz to od države prima nadoknadu, dobio odgovor da je njegova ideja neostvariva. Na osnovu informacije iz Ministarstva prosvete lako je zaključiti da očeva, veoma logična i korisna zamisao, nije realistična jer pedagoških asistenata u praksi i nema.

Izrada pravilnika o bližim uslovima za rad pedagoškog asistenta omogućena je donošenjem Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.

– On će bliže urediti proceduru angažovanja pedagoškog asistenta za podršku učenicima sa smetnjama u razvoju, potrebne kompetencije i kriterijume na osnovu kojih će se ustanovama odobravati angažovanje pedagoškog asistenta za grupu dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom na nivou odeljenja ili ustanove – precizirali su u Ministarstvu prosvete.

Dario Rosi, predsednik udruženja „Autizam – pravo na život”, naglašava da je donošenje pravilnika i uvođenje pedagoških asistenata za đake sa invaliditetom i te kako neophodno, ali da ih je kao krucijalnu meru inkluzije u obrazovanju trebalo uvesti u školske klupe još pre deset godina. Za ovakav propust Rosi, koji je i otac đaka sa autizmom, ne krivi samo aktuelnu vlast, već ističe da je to višedecenijski problem.

– Iako je uvedena pre deset leta, inkluzija je u Srbiji tek budućnost. Ona mora da postoji u obrazovanju na pravi način, ali i onda da bude samo deo opšte društvene inkluzije, koje sada nema. To znači da kada završe inkluzivnu nastavu ta deca nemaju gde da se zaposle, niti dobijaju podršku za samostalno stanovanje, što viđamo u svetu. U udruženju imamo autističnog člana koji je završio Muzičku akademiju, nema posla i sedi sa roditeljima kod kuće. Nije jedini. Ovo u Srbiji je imitacija inkluzije, koja se zasniva na roditeljskoj upornosti, uz podršku ponekog pravog pedagoga koji poseduje empatiju, što je u današnje vreme sve teže sresti – ističe Rosi i dodaje da mu roditeljsko iskustvo govori da su zakoni iz ove oblasti, i kada se donesu, nesaglasni sa praksom i evropskim zakonodavstvom, a uz to i često „pravno nepismeni”.

Naglašava da je ono osnovno što Srbija nema podatak koliki je tačan broj dece sa invaliditetom. Kaže da svetska istraživanja govore da jedan odsto stanovništva ima neki vid autizma i da to znači da je u Srbiji blizu 70.000 takvih građana. U udruženju „Autizam – pravo na život” smatraju da je među njima do 20.000 dece sa autizmom koja bi trebalo da budu u obrazovnom sistemu, a da uz njih treba računati i na ostale vidove invaliditeta kod đaka.

– Problem postoji već oko tri decenije i ne treba ga vezivati ni za jednu vlast. Država uporno odbija da napravi registar osoba sa invaliditetom, jer će on onda da je obavezuje na delovanje. Krajnji rok, prema Zakonu o evidenciji u oblasti zdravstva, za formiranje registra ističe 1. januara 2020. Mislim da je datum nerealan. Bez registra nema strategije, a bez nje valjanog delovanja kad je reč o đacima sa invaliditetom. To su ključni problemi. Veoma mali broj đaka je u inkluziji, roditelji se sve teže odlučuju da ih uključe u redovne škole. Sve se čekaju neki pravilnici, da u praksi sprovedu zakone, godinama formiraju misteriozne radne grupe, a ja kao roditelj i predsednik udruženja ne vidim pomak. Eto, na desetogodišnjicu inkluzije nemamo u školi pedagoškog asistenta. Veliki novac iz svetskih fondova za uvođenje inkluzije u naš obrazovni sistem stigao je 2009, formirane su razne radne grupe, a pare su se razletele, jer je rađeno nedomaćinski i bez strategije – ističe Dario Rosi, uz parolu koja mu je i ideja vodilja: „Nema ništa nama bez nas”.

Dodaje da bi uvažavanje predloga koji je u školi u Kragujevcu pominjao otac deteta sa početka ovog teksta bilo samo dobitak za sistem i da bi se pogodile dve muve jednim udarcem – olakšao bi se život porodice đaka sa invaliditetom i uz to bi se materijalno pomoglo ocu ili majci, koje briga o detetu onemogućava da nađu zaposlenje.

U Ministarstvu prosvete napominju da pedagoškog asistenta ne treba mešati sa podrškom koju deci pruža lični pratilac, koji ih odvodi i dovodi do škole, brine o njima u produženom boravku ili na vannastavnim aktivnostima i za koju je zadužen resor socijalne zaštite. Rosi kaže da je njegova porodica već dve godine na listi čekanja za takvog pratioca i da poznaje roditelje koji na tu pomoć čekaju bar godinu duže.


Komentari15
09b3f
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Vladimir
Od 2014. radim kao lični pratilac/personalni asistent za bednu novčanu nadoknadu u visini od 10 hiljada dinara. Školovao sam se i specijalizovao za rad sa decom sa smetnjama u razvoju i jedini razlog zbog kojeg još uvek radim u Srbiji je štićenik kojem sam trenutno asistent. Moj rad se vodi kao rad na crno jer mi ne ide ni radni staž, niti mogu da ostvarim bilo koje pravo kao zaposleni, bez obzira što ugovor o radu overava ovlaštena državna institucija. To Srbija ne rešava jer nema interesa.
Neko ko zna
Nije bilo ni dobro ni pametno što smo se odmah upustili u tu našu inkluziju. Ako smo i poželeli da kažemo svoje mišljenje na seminarima, predavači su nas gledali namrgođeno, začuđeno, ljutito....Kao, što se našao sad neko ko će da remeti njihovu koncepciju seminara ! Navodili su Bože moj, neke primere ( koje niko od nas naravno nije mogao da proveri) ! Niko od tih stručnjaka, nije znao da objasni kako raditi sa detetom koje ima Daunov sindrom ! Dovijala sam se kako sam znala.Uspela sam ! Ali..
babe i žabe
Autizam, invalidnost i zaostalost u razvoju nisu iste kategorije, ne mogu se svrstati u iste tretmane niti se mogu uvoditi u iste škole. U svetu postoje posebne institucije koje se bave decom sa autizmom, invalidnost sa bistrim mozgom zahteva nešto drugo, tako da je inkluzija iluzorni pojam. Imamo odličan defektološki fakultet, zar to nije posao za koji se oni školuju? Ne može se prosečan učitelj nositi sa napadima besa i drugim destruktivnim ponašanjima ove dece, o čemu nema pojma.
Miloš
Za decu sa posebnim i specijalnom potrebama su potrebne baš takve posebne i specijalne škole koje će baviti njima, umesto da ih gurate među obične učenike. Takav vam je život. Surov.
милица
Марина,основни задатак сваког родитеља и тежња сваког наставника је да оспособе децу за самосталан живот.Да дете стекне вештине и знања са којим ће моћи самостално да ради и да живи од тог рада.У редовним школама нема могућности да деца са својим тежим ограничењима,психичким и физичким то постигну.Важно је само од те деце извући њихов максимум у било којој школи.
Preporučujem 6
Marina
U svetu, itekako, postoje i inkluzivne škole, šta mislite od koga su ovi naši sve to loše prepisali? Naše specijalne škole ni blizu nisu na svetskom nivou. Žao mi je što je i za Vas život surov pa eto, morate da trpite decu, kako kažete ,,sa posebnim i specijalnim potrebama,, u redovnim školama. Zapravo, u Srbiji sve škole rade po istom, redovnom programu, koji se zatim prilagodjava detetu. Ne postoje nikakvi specijalni programi... svi od 5. razreda uče 2 svetska jezika, čak i u specijalnim.
Preporučujem 7
др
Можете мислити колико је јак израз ~инклузија~ 99% грађана не разуме о чему се ту ради-
Marina
U pravu ste, imamo mi našu reč, uključivanje ili pak suživot, ali tudje je sladje. Suprotno inkluziji je izolacija i institucionalizacija. Suština je socijalno uključivanje svih ranjivih grupa, naročito, dece sa razvojnim problemima ili telesnim invaliditetom. Suživot ne sme da se završi samo na školi, već i na radnom mestu, društvenim dogadjanjima, u svim sferama života. To danas zovu socijalna inkluzija.
Preporučujem 8
Marija Protic
Pa ni strucnjaci ne znaju razliku izmedju onog sto je inkluzija i onog sto to nije, kao sto npr. ekskluzija, segregacija i integracija nisu isto sto i inkluzija. Narocito kad su finansije u pitanju.
Preporučujem 3

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja