utorak, 20.08.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 12:00

Na sultanovom kanabetu od plavog damasta

Beogradsko pevačko društvo nastupilo je u Carigradu 1895. godine. ‒ Tamo se namotavaju i razmotavaju konci celoga sveta, zapisao je u svojoj knjizi bariton i sekretar društva Dragomir Brzak
Autor: Mirjana Sretenovićnedelja, 21.07.2019. u 15:11
Истанбул: ко би имао тако луд ћеф, могао би да запали цигару у Европи, а пепео с ње да стресе у Азији (Фото А. Васиљевић)

Duvao je hladni severac tog prvog aprila 1895. kada je Beogradsko pevačko društvo krenulo na turneju put Sofije, Carigrada i Plovdiva. Horovođa Stevan Mokranjac zabranio je larmu i viku da ne bi promukli jer im, kako su sami istakli, skupocena grla behu ponajvažnija reputacija na ovome putu. Zadatak je bio da šire srpske narodne pesme po belome svetu, a stajali su pod visokom zaštitom kralja Aleksandra Obrenovića.

Bariton i sekretar društva Dragomir Brzak (1851–1904), srpski književnik, prevodilac i pesnik, autor je knjige „S Avale na Bosfor”, objavljene u izdanju „Portalibrisa”, gde je dao opširne opise arhitekture pomenutih gradova i brojne anegdote s putovanja.

Po njegovom svedočenju, naši horisti su bili zaneseni i očarani spektrom boja i mozaikom raznih rasa i religija u Carigradu.

– U beskrajnim talasima prolazi gomila za gomilom, svaki talas blješti u hiljadu boja, a u isto doba reprezentuje mešavinu naroda. Fantazija koja bi htela sebi da predstavi jednu čudnovatu zajednicu sviju tipova, kostima, staleža, rasa, ipak ne bi mogla sebi da stvori sliku ove zagonetne mešavine koja se oku pokazuje na prostoru od ciglo dva’estak koraka u vremenu ciglo od desetak minuta. Iza beduina ide Turčin u plavome kaftanu i belom turbanu, malo dalje mladi Grk jaše ata. Pre no što smo se obrnuli, mi smo već opkoljeni rojem Persijanaca, a kad oni izmaknu ugledasmo jednu čupavu Ciganku koja svoje Ciganče u džaku nosi. Kroz gomilu Grka, Turaka i Jermena trči debeli evnuh i viče „S puta!”, a za njim juri turski ekipaž u kojem sedi bula obučena u ljubičastu odeću. Iza kola korača milosrdna sestra, uz nju skakuće jedan Afrikanac s majmunom i jedan opsenar, sav prljav i pocepan. Sve to žurno juri napred i niko ne stoji”, beleži Brzak, dodajući da je od interesa i samo noge prolaznika posmatrati.

– Tu ćeš ugledati svu moguću obuću celoga sveta: žute papuče turske, crvene jermenske, plave grčke, crne jevrejske, cipele od konca, kanapa, kože, od krpa, drveta, španske šiljate čizme... Ovde se namotavaju i razmotavaju konci celoga sveta. Ko hoće da vidi i idealnu lepotu i najodvratniju rugobu, ovde neka dođe. Po Carigradu čovek može bludeti pa opet da mu nikada ne dosadi. Ko bi imao tako lud ćef mogao bi da zapali cigaru u Evropi, a pepeo s nje da strese u Aziji!

U Jildiz palati naš hor dočekali su dvorski paževi, sultanova garda i carski oficiri. Brzak zapaža sjaj istočnjačke raskoši, zidove „šarenim mermerom presvučene”, prostor pun venecijanskih ogledala, kanabeta, taburea i fotelja presvučenih plavim damastom.

Od Lajpciga do Moskve
Prvo pevačko društvo u Beogradu osnovano je 1853. godine. Najaktivniji period bio je dolaskom Stevana Mokranjca 1887. Tada počinju gostovanja u Solunu, Budimpešti, Moskvi, Petrogradu, Kijevu, Berlinu, Drezdenu, Lajpcigu... Hor vode i Kornelije Stanković, Josif Marinković, Davorin Jenko, Stanislav Binički, Kosta Manojlović, Stevan Hristić, Miloje Milojević, Predrag Milošević... Hor kasnije menja ime u Prvo beogradsko pevačko društvo.

– Sedeli smo tako nemarno na onom skupom damastu kao da smo na njemu odrasli i kao da nas nisu u gubere povijali! Jedan naš tiho uzdahnu: „E, moja baba Rumena, gde si da vidiš tvoga Toške!” ‒ citira Brzak.

‒ Mi smo tiho promicali pokraj silnih ađutanata, paša i maršala koji nas nemo pozdravljahu. Šta li su oni u taj mah mislili? Da li su mislili da ona „golotinja raja”, koja je pre samo nekoliko decenija bila srećna ako joj najobičniji aga ljubazan pogled dobaci – sada izlazi pred silnoga padišu da mu pokaže koliko je kulturno napredovala? Ili su možda mislili da su oni omrznuti đauri danas carski gosti, kojima se ovakve počasti grade?

Kako svedoči putopisac, horistima se dah zaustavio, srce počelo jače da udara, stiskali su korice s notama, nameštali prsluke, „pa se spremismo da vidimo ono što, sigurno, više nikada u životu videti nećemo”.

‒ Velika sala ružičastom svilom presvučena i bogato dekorisana, grdne zavese od teške ružičaste svile optočene zlatnim resama zaklanjahu prozore, grdni polijeleji sa stotinama sveća u staklenim cilindrima visili su s tavanice, koja je zlatnim arabeskama išarana bila. U dnu sale sedeo je sultan Abdul Hamid Han Drugi, koji je tada prvi put čuo horski izvedenu tursku himnu i „Bože pravde”‒ navodi Brzak i opisuje oduševljenje domaćina koji ih je potom odlikovao medaljama za umetnost.

Posle koncerta carske goste sačekala je carska trpeza pretovarena đakonijama. Evo kako je tu gozbu Brzak doživeo:

‒ Otkud da počnemo, čega prvo da se prihvatimo? Da li s majonezima, paštetama ili da se osladimo kremovima? Da li da okušamo šerbete svakojakih boja ili da ostanemo pri šampanjcu koji blista u biljurnim čašama kao rastopljeni topaz? Izbor je bio težak, ali valjalo se „privoleti jal zemaljskom, jal nebeskom carstvu” jer su dvorske gozbe vrlo kratkog veka. Tu se jede kao na železničkoj restoraciji. Štrpni od ovog, drpni od onog, ispi dve-tri, prismoči malo sira, malo voća, malčice slatkiša, onda opet ispi jednu-dve! Onda obiđi oko stola da vidiš da ti nije što pogledu izmaklo, pogledaj s visine na one silne sladolede, iskreni još jednu čašu, pa odšetaj u onu salu s plavim damastom, gde te čekaju izvrsne cigarete s pravom moka kavom koju ti poslužuju u pozlaćenim fildžanima i zlatnim zarfovima!

Sutradan su se horisti dali u obilazak bazara gde su oči napajali brokatom iz Bagdada, kašmirom iz Indije, štofom iz Kaira, opijeni pomešanim esencijama bergamota, jasmina, vode kedra i pomorandže, mirisima raznih pomada i hiljada sapuna.

– A sve to skupa tako mirisaše da mi sklopismo oči, zaneseni nekim čudnovatim osećajem zadovoljstva i miline – dočarava naš putopisac. Beleži i da je u arhivi hor sačuvao hrpu carigradskih novina koje svedoče da je Beogradsko pevačko društvo osvetlalo obraz srpskom narodu i da se pokazalo dostojno visoke pažnje svog uzvišenog zaštitnika.


Komentari2
7bd43
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Александар Живановић
Исти мост као наш преко Аде Циганлије.
Sotir Gardačić
Mislim da je stari Carigrad sve do sredine 20. veka po rasnom izgledu više bio balkanski nego azijatski. Danas je situacija obrnuta.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja