U nedoba, osam ili čak devet meseci pre izbora, opoziciona politička javnost dobila je još jednu kosku. S tim da je ovog puta malo verovatno da je pomenuta koska (ili „jabuka razdora”) bačena direktno sa Vučićevog stola, i pre će biti da su je sami sebi servirali opozicioni prvaci.

Zapravo, teško je reći ko je temu bojkota narednih parlamentarnih izbora prvi zavrteo. Ali je definitivno oberučke prihvaćena na društvenim mrežama i krugovima bliskim Savezu za Srbiju. Lično, ne pamtim da je jedna ideja sa toliko oduševljenja dočekana među poslovično skeptičnim i ciničnim tviterašima. Štaviše, tolika unisonost kao da sugeriše dve stvari – ili je ideja bojkota naprosto genijalna pa joj je nemoguće odoleti, ili je, pak, reč o dobro osmišljenoj i vešto plasiranoj kampanji.

Ja bih, razume se, rekao da je reč o ovom drugom. Mada i bez ikakve kampanje ima mnogo razloga zbog kojih se dobrom delu opozicionih birača i stranaka bojkot čini kao idealno i spasonosno rešenje. S jedne strane, činjenica je da politička klima i medijska situacija neproporcionalno favorizuju vladajuću stranku svodeći politički pluralizam i višestranačje na puku fasadu preko jedne sve autoritarnije lične vlasti. S druge strane, tačno je i to da je isto, ako ne i gore stanje, bilo 2017. i 2018, pa se niko od opozicije nije bavio temom bojkota predsedničkih i beogradskih izbora. Tako da postoji osnovana sumnja da iza sadašnje bojkotaške euforije, sem racionalnih političkih razloga, stoji i nešto drugo. A pre svega strah od još jednog izbornog neuspeha, s obzirom na to da se, posle propasti zimskih protesta, optimizam i energija opozicionog biračkog tela nalaze na samom minimumu – čega su opozicioni lideri i te kako svesni.

U suštini, skoro svi argumenti koji se navode u prilog bojkotu izbora su ili činjenično problematični, ili defetistički, ili su izraz pogubnog i kvaziradikalnog „antipolitičkog” stava, koji nam je, onomad, preko „belih listića” i natovario aktuelnu bedu na vrat. Na stranu što već sama rasprava o tome cepa opoziciono biračko telo i urniše ionako ne baš blistave opozicione izborne šanse. U tom smislu, prevremeno i gotovo ultimativno lansiranje teme bojkota na neki način stavlja čitavu opoziciju pred svršen čin. Naime, ko god bi sad rešio da na izbore izađe, ne samo da bi se suočio sa optužbom da je „izdajnik”, nego bi mu, zbog podele i dileme među opozicionim biračima, rezultat na izborima verovatno bio znatno lošiji nego što bi inače bio.

Neki, pak, smatraju da je priča o bojkotu zapravo samo taktička stvar, kojom opozicija od režima pokušava da iznudi neke konkretne ustupke, u smislu poboljšanja izbornih uslova, što se manje-više svodi na bolju tj. ravnopravniju medijsku zastupljenost opozicionih stranaka.

Moguće da je i tako, tj. da je priča o bojkotu samo blef, ne bi li se od režima dobile neke koncesije. I to zvuči kao racionalno rešenje. Ali, zapravo, nije. Jer šteta koja se na ovaj način pravi – u smislu konfuzije u opozicionom biračkom telu i jačanja opšteg antipolitičkog raspoloženja u društvu – mnogo je i neuporedivo veća nego što će biti eventualni politički dobitak od dobijenih ustupaka.

„Navedi mi bar jedan razlog za izlazak” – kažu mi pomalo ljutiti bojkotaši. Pa, evo: 1. Da nije otpočelo ovo sa bojkotom, opozicija bi na izborima sigurno osvojila (najmanje!) 50–60 mesta, a to je već ozbiljna sila. 2. Osvojio bi se sigurno makar neki grad i jedan broj opština. 3. Iz igre i iz parlamenta ispala bi praktično sva „pro-SNS opozicija”. Ja znam da to nije dovoljno i ne deluje spektakularno ljubiteljima brzih rešenja (koja se obično na kraju pokažu kao jalova). Ali čak i ako snevate te vaninstitucionalne prečice, proteste, revolucije i „motke”, ne zaboravite da su im i 1996/1997. i 2000. prethodile neke stvarne izborne pobede i režimski pokušaji njihovog osporavanja.

U operaciji „beli listići” 2012. većina je učestvovala iskreno i zdušno, s razlogom nezadovoljna raznim aspektima tadašnje vlasti. Ali se, sad to više nije tajna, u pozadini nalazio plan dovođenja na vlast „opranih” radikala, koji će „brže, jače, bolje” da odrade ono što Tadić nije hteo ili smeo. Ta operacija, od koje se sada mnogi peru i minimalizuju njenu ulogu u instaliranju naprednjačkog režima, imala je u sebi nešto od istog ovog antipolitičkog radikalizma i građanskog „pravedničkog gneva” kojim se sada po mrežama agresivno nameće bojkot kao jedina alternativa. I takođe je od značajnog broja ljudi, uključujući i tzv. javne ličnosti, bila dočekana kao spasonosno rešenje da se „kazne i opomenu” tadašnja vlast i otuđena politička klasa.

Ne kažem da je isto (nikada ništa u životu nije potpuno isto) i ne sumnjam u iskrene namere apsolutne većine onih koji ovih dana govore i pišu kako je bojkot jedino i pravo rešenje za umorne i poprilično rezignirane opozicione birače. Ali se plašim da posledice mogu biti veoma slične onima koje smo već videli kod „belih listića”.

Ovo, zapravo, htedoh da kažem. Umesto da se trudite oko najboljeg slogana i najslikovitijeg bojkotaškog stikera, potrudimo se oko animiranja ljudi za izbore. I potrudimo se, ali istinski, oko jedne liste. (Ili makar dve, ali sigurno opozicione i bezbedno dvocifrene). Sve drugo je samo lepo upakovana malodušnost i predaja unapred. Pri čemu je poseban kuriozitet što se u delu opozicione javnosti ta predaja pokušava, maltene, predstaviti kao neko izuzetno i herojsko delo.

Narodni poslanik i urednik „Nove srpske političke misli”