nedelja, 22.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:20
RAZGOVOR NEDELjE: MIROSLAV RADIĆ, oficir u penziji i bivši haški optuženik

Moja borba za pravdu nije završena

Pravdu u Hagu čekao je četiri godine, a od Srbije ni posle više od decenije nije dočekao odštetu za 1.622 dana provedena u haškom pritvoru, od isporučivanja 2003. godine do oslobađajuće presude
Autor: Dimitrije Bukvićnedelja, 11.08.2019. u 23:23
Мирослав Радић (Фото А. Васиљевић)

U nevelikoj kancelariji prihvatnog centra za migrante u Obrenovcu, Miroslav Radić dočekuje ekipu „Politike”. Na tom mestu, u prostoru koji je nekad bio kasarna, a sad je u nadležnosti Komesarijata za izbeglice i migracije, ovaj bivši vojni oficir i nekadašnji haški optuženik radi bezmalo tri godine kao terenski radnik. Jedino grb Vojske SCG na zidu podseća na vojničku prošlost ovog pedesetsedmogodišnjaka, prvog Srbina oslobođenog u Hagu.

Bilo je to 2007. po presudi u slučaju „vukovarska trojka”, u kojem je oficirima bivše JNA – Radiću, Veselinu Šljivančaninu i Miletu Mrkšiću – suđeno pod optužbom za učešće u mučenju i pogubljenju hrvatskih zarobljenika na Ovčari kod Vukovara 1991. godine. Za razliku od osuđenih, Šljivančanina, koji je odslužio kaznu, i Mrkšića, koji je umro u zatvoru u Portugaliji 2015. godine, Radić je proglašen nevinim po svim tačkama optužnice. Čak se ni Karla del Ponte nije žalila na tu odluku, iako je tužilaštvo prvobitno tražilo doživotni zatvor.

To što kao bivši oficir radi u bivšoj kasarni nije jedini apsurd u Radićevom životu. Na slobodi je, a ne može da izađe iz zemlje, zbog hrvatske poternice koja je još na snazi. Pravdu u Hagu je čekao četiri godine, a od Srbije ni posle više od decenije nije dočekao odštetu za 1.622 dana provedena u haškom pritvoru, od isporučivanja 2003. godine do oslobađajuće presude. Posle neuspešnog obraćanja svim ovdašnjim pravosudnim instancama od 2008. sa zahtevom za odštetom od 50 miliona dinara, njegovu predstavku je ove godine odbio i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu. Zbog haške optužnice je prevremeno penzionisan još 2001. – sa svega 39 godina – a po okončanju procesa u Hagu jedno vreme je radio kao nadničar po gradilištima.

Na pitanje da li da ga, po sistemu „jednom oficir – uvek oficir”, oslovljavamo s „kapetane”, odgovara: „Ovde sam za sve Miša, period kad sam bio kapetan je dugo iza mene.”

Šta ćete sad da radite, posle odbijanja predstavke u Strazburu?

Pored toga što mi je ostalo da plačem, ništa drugo (smeh). Iscrpeo sam sve pravne stadijume, uključujući i prošlogodišnje rešenje Ustavnog suda Srbije, koji je odbio moju ustavnu žalbu. To su uradili verovatno zato što pravo i pravda ne podrazumevaju iste stvari. Pravo može da bude u jednom autobusu, a pravda u drugom i da se nikad ne sretnu na tom putovanju. Nemam mnogo alternativa. Preostaje mi da na neki način pokušam da animiram javnost, da tražim da razgovaram s ljudima nadležnim za takve slučajeve. Ne mislim da sam završio s borbom. Ne mogu tek tako da odustanem ni zbog porodice, ni zbog dece, ni potomaka koji će doći. Dok sam bio oficir, nije mi bilo jasno kako će se rat završiti, pa sam opet ušao u njega verujući u patriotizam, rodoljublje i neke ideale. Tako je i u ovoj borbi, gde se borim za pravdu.

Da li vam je važnija moralna ili novčana satisfakcija?

Da se ne lažemo: i jedna i druga. Pokušao sam da se izborim za razumevanje nadležnih struktura vlasti što sam morao četiri i po godine da budem u pritvoru, ne svojom voljom, za nešto što nisam uradio. Svi pravni sistemi u svetu prihvataju pretpostavku nevinosti i da potom optuženi dobije životno, moralno, finansijsko zadovoljenje. U statutu Haškog tribunala piše da svi koji su oštećeni zadovoljenje pravde traže pred pravnim sistemom svoje zemlje. Kad sam se pozvao na taj član pred ovdašnjim sudovima, oni su rekli da se to ne odnosi na ono što ja mislim, već na žrtve rata. A ja kažem – pa dobro, i ja sam žrtva, optužen sam za nešto što nisam uradio, dokazao sam to pred telom koje je u tom trenutku važilo za merodavno. A oni su mi rekli da naš zakon to ne tumači tako. I da naša zemlja ne može da prihvati moju tužbu, jer mi nije suđeno po njenom krivičnom zakonu, da Srbija nije adresa na koju bi trebalo da se obratim. Pa hajde, pomozite meni, neukom čoveku koji se ne razume u pravo, a uspeo je da se u Hagu izbori za pravdu – gde je ta adresa.

Ako već pominjete patriotizam, neko će vam ga sigurno osporiti zato što tražite novčanu nadoknadu od države?

U toku boravka u Hagu svašta mi se privatno izdešavalo. Samo deset dana posle mog odlaska otac mi je umro. Nije mi omogućeno da odem na sahranu. Moja deca su odrastala u vreme kad sam im kao otac bio najpotrebniji. Hvala bogu, izrasla su u dobre ljude, ali da je ispalo suprotno, ko bi bio odgovoran? Uspeo sam da se izborim sa svim tim životnim teškoćama, a čak je i tribunal konstatovao da sam kao profesionalni starešina svoj zadatak obavljao pošteno i časno, poštujući sve zakonske propise i standarde. Po tome se vidi da nijednog trenutka nisam dozvolio nešto čega bismo se stideli ja ili moja porodica, država i vojska. Haška presuda je bila primer gde su se pravo i pravda podudarili. Ali, niko mi posle nije rekao: – Izvini, uzeli smo ti četiri i po godine života i ko zna koliko još pre toga. Kome možete to da uzmete, pa da mu kažete „puj pike ne važi, idi gde hoćeš”.

Na šta mislite kad kažete „pre toga”?

Pre odlaska u Haški tribunal, u jednom trenutku odlučio sam da odem iz svoje kuće, jer sam smatrao da svojim prisustvom dovodim porodicu u opasnost. Svakodnevno sam slušao priče da ću biti kidnapovan, napadnut, pa sam se sklonio. Za to vreme sam potrošio ličnu i porodičnu ušteđevinu, prodao svoja i bratovljeva kola jer sam morao da preživim. Niko mi nije rekao:  „Sedi kod kuće, biće tako i tako, pozvaćemo te, kad te pozovemo, tvoja dužnost je da uradiš to i to...” Ja bih to prihvatio kao vojnik, jer kad vam država kaže da idete u Hag, vi morate. Ako vam ništa ne kažu, lutate u magli, ne znate gde ćete i kako ćete. Jedno vreme sam plaćao istovremeno po tri-četiri stana, u kojima nisam boravio, samo da bih imao gde da se sklonim ako me neko napadne. Znao sam da haško tužilaštvo interesuje samo moja glava. Smatrao sam da je tribunal veliki biznis. Tamo je bilo zaposleno oko 1.500 pravnika i, iako su i oni znali da nisam kriv, terali su svoju priču da zarade plate. Moja supruga nije mogla da izdrži sve pritiske, pa je naša bračna zajednica okončana. Da ne pominjem to što je haška optužnica napisana još 1993. i da sam deset narednih godina trpeo napise mnogih medija da sam „ratni zločinac zloglasne vukovarske trojke”. Kad sam dokazao da nisam, niko se nije pitao šta je bilo s tim što sam ispaštao nepravedno optužen.

Kako objašnjavate to što ste oslobođeni?

Hvala bogu, nisu sve sudije u Hagu onakve kakve ih uglavnom znamo. Sudsko veće koje je meni sudilo bilo je renomirano. Predsednik veća Kevin Parker bio je sudija Ustavnog suda Australije, a drugi sudija iz Finske je takođe bio na veoma visokom položaju. Oni nisu hteli da pogaze svoj renome i karijeru. Ipak, iako ne želim da komentarišem nijednu drugu presudu, mogu samo da kažem da su mnogi u Hagu nevino optuženi i nepravedno osuđeni.

Da li je u toku procesa u Hagu bilo nepristojnih ponuda od tužilaštva?

Jeste. Dva puta mi je tužilac (Marks) Mur otvoreno nudio da priznam krivicu i da potom odmah odem kući, ili da, u suprotnom, rizikujem doživotnu robiju. Izabrao sam tu drugu opciju, ne znajući da li ću i dan-danas ležati u zatvoru. U Haškom tribunalu su inače sklapani dogovori da priznate krivicu, pa vas osude na vremenski period proveden u pritvoru i idete kući. I piše se – jedan oficir iz srpske vojske priznao je krivicu, pa te onda dodaju na spisak krivih. Nisam hteo da nosim taj teret i ukaljam obraz.

Čime ste se bavili posle 2007. i izlaska iz Haga?

Pokušao sam da se snađem. Privikavao sam se na život. Najpre sam radio u jednoj privatnoj firmi u Novoj Pazovi. Završio sam Vojnu akademiju, pa sam stečene organizacione sposobnosti stavio u službu posla kako bih sačuvao kičmu i leđa koja su već obolela. Ali, posle 2008. i izbijanja svetske ekonomske krize, tamo više nisam imao uhlebljenje. Snalazio sam se radeći po gradilištima. Pošto nemam nikakav zanat, imao sam volju i nije me bila sramota da guram kolica, mešam beton i utovaram šut. Poslove sam tražio sam, niko me nije pozvao da mi nešto ponudi, makar da točim benzin na pumpi. Sve dok sa mnom nije kontaktirao komesar za izbeglice Vladimir Cucić, čuvši za moju situaciju, i pitao da li bih radio u Komesarijatu. Prihvatio sam, i ovde sam i danas, od januara 2017.

Da li ste pokušavali da doprete do nekoga iz vlasti za sve ove godine?

Pojedini političari su me po povratku u Srbiju tapšali po leđima i pitali šta mogu da učine za mene. Samo sam tražio da mi pomognu da krenem dalje. Svi su obećali i niko mi ništa nije ispunio. U jednom trenutku, tadašnji ministar (Mlađan) Dinkić mi je rekao da je odlučeno da mi se pruži moralno obeštećenje u finansijskom smislu i da se javim Rasimu Ljajiću (tada zaduženom i za saradnju sa Haškim tribunalom, prim. aut.). Ljajić me je primio i rekao mi decembra 2007. da će, kad Srbija usvoji budžet, meni biti dodeljeno deset miliona dinara. Ali, kad god sam posle donošenja budžeta pokušao da stupim u kontakt s Ljajićem, rečeno mi je uvek da nije tu, osim jednom, kad su mi u njegovom kabinetu poručili da me pozdravlja i da će se javiti kad bude nešto novo. Do danas se nije desilo ništa novo. Pisao sam i ministrima vojske. I ta obraćanja su ostala bez odgovora. Shvatam da u ovoj državi postoje mnogo veći problemi od Miroslava Radića. Ali, ne shvatam da za ovih 12 godina niko ne može da odvoji jedan sat ili dan da se pozabavi mojim slučajem.

Kako s ove distance ocenjujete učinak Haškog tribunala?

U početku sam smatrao da je formiran kako bi došlo do shvatanja šta se desilo u Jugoslaviji i da bi narodi i narodnosti koji su tu živeli prihvatili realnost i organizovali život u budućnosti. Do toga nije došlo. Svi znamo kako su u Hagu prošli Hrvati, muslimani i Albanci, a kako Srbi. Vidimo to po broju presuđenih godina i svemu ostalom.

A kako ocenjujete svoj ratni učinak?

Kao učinak poštenog čoveka i časnog oficira.

 

Hrvatska optužnica još na snazi

Šta se dešava s poternicom koju je Hrvatska za vama raspisala 2007. pošto ste oslobođeni u Hagu?

Zapravo su podigli optužnicu, na osnovu koje su raspisali poternicu. Pošto ne mogu da mi sude za isto delo za koje sam oslobođen u Hagu, uzeli su jedan dan posle perioda na koji se odnosila haška optužnica i izmislili da sam tada na mestu gde nikad nisam bio, između Vukovara i Borova. Navodno, izveo sam iz kolone jednog civila i pucao mu u glavu pred 200 neimenovanih svedoka. Imaju čak i navodnu izjavu supruge tog čoveka koja tvrdi da je šest godina nakon smrti muža čula da sam to ja uradio. Verujem da je ta optužnica i dalje na snazi, zbog čega još važi i Interpolova poternica za mnom, raspisana pre nego što sam otišao u tribunal. Zato ne mogu da izađem iz zemlje. Jedino inostranstvo u kojem sam bio jeste Hag. Poslednji put sam bio na moru 1997. u Crnoj Gori. I sad, ako ništa nisam počinio, objasnite mi kako ne smem da izađem iz zemlje i kako to moja ljudska prava nisu povređena.


Komentari5
bfb73
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

milic
Ovo je jedan od primera po kome se treba suditi pojedincima koji licno snose odgovornost za isporuku nasih boraca Hagu,a ne Srbiju.
Зоки Каже
Треба да тужи Србију што га је изручила тамо некоме ко не суди по њеним правилима. И то не за 50 милиона динара него евра. Да је (с)рбија држава, а не поробљена колонија, многе овакве ствари би се другачије одвијале. Србија=Сробија
Dragan Pik-lon
Haski Tribunal kaze da osteceni(zrtve)mogu traziti nadohnadu pred domacim sudovima.Domaci sudovi se prave Tose i tvrde da Tribunal nije sudio po domacim zakonima?!Mada su pre toga znali za to,kada au ga izrucili.Ne samo to nego su sve to potpisali u sklopu saradnje sa Tribunalom.Stbija je pravna naslednica svih Jugoslavija.Njen Sud ne priznaje samog sebe.Zato i nije cudo dokle smo stigli.Nece me iznenaditi da na kraju predaju gospodina Radica sahovnicarima(neo-nacistima)da se rese problema...!!!
Војин
Господине капетане Радићу, и сам сам био официр (рез.ваздухопл. кап.) и одабрао сам између мобилизације на радном месту и мобилизације у својој ратној јединици ову другу, као патриота. Стицајем околности сам преживео и поново бих стао на страну своје државе. Ваш проблем је кључни проблем српског друштва јер је "Петооктобарска пета колона", поред тога што нам је уништила све фабрике и финанс. институције, безрезервно стала на стр. непријатеља а на желост они су и данас, већином, на власти!
dragoslav kočović
Drago Miroslave, tako je to kada živite u državi koja neće da stane svim raspoloživim stedstvima iza svog svakog građanina. A to joj je prvorazredna dužnost.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja