subota, 21.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 12:44
INTERVJU: SRĐAN V. TEŠIN, književnik

Smrt umetnika zaista je nemoguća

Istražujući iščezlu pesničku biografiju svoje majke, otkrio sam da sam pre nego što sam postao pisac u književnost prvo ušao kao književni lik
Autor: Marina Vulićevićnedelja, 11.08.2019. u 21:00
(Фото: Часлав Петровић)

Oduševljenje jezikom centralni je problem mog pisanja, a čini se da je ono stvaralački pokretalo i moju majku i Danila Kiša kao pesnike, kaže Srđan V. Tešin u epilogu svog novog romana „Moje”. Tešin u ovoj autofikciji, pored ostalog, istražuje i razloge zbog kojih su njegova majka Milica Zrnić Tešin, zatim Danilo Kiš, pa i on sam, odustali od poezije, kako je to primetio Gojko Božović, pesnik i glavni urednik „Arhipelaga”, izdavačke kuće koja je ovo delo objavila. Međutim, poezija nastavlja svoj život i u prozi pisaca koji su je naizgled napustili, pa tako i u ovoj knjizi njeni prosevi uočljivi su u duboko proživljenim iskustvima i poetskim slikama u kojima svoje postojanje nastavljaju živi i preminuli, kao i reči pisaca koji su promenili jedan život.

Zbog čega vam je bilo važno da oživite stihove svoje majke, prerano preminule pesnikinje, u ovoj duboko ličnoj prozi? Kako se oseća sin koji otkriva novu dimenziju najbliže ličnosti na svetu, a zatim uviđa i da je on jedan od njenih poetskih junaka?

U epilogu romana „Moje” napisao sam da ako sam nešto hteo, to je da – opisujući ih – oživim njene literarne svetove. Bilo mi važno da pokušam da fikcionalizovanu i mistifikovanu porodičnu istoriju odvojim od stvarne i dokumentovane književne istorije koja moju majku pamti drugačije od mene. Ipak, sasvim sam neočekivano, istražujući iščezlu pesničku biografiju svoje majke, otkrio da sam, pre nego što sam postao pisac, u književnost prvo ušao kao književni lik. A kao što ja danas s ljubavlju pišem roman o njoj, tako je ona, pre skoro pet decenija, napisala pesmu o meni i mom bratu. Jasno je, dakle, da mi živimo i kroz druge ljude, kao što i nama bliske osobe nastavljaju da žive kroz nas. Najvažnije od svega je to što se još jednom pokazala istinitim tvrdnja, ovoga puta na primeru moje majke pesnikinje, da je smrt umetnika zaista nemoguća. Da nije ugušila pesnikinju u sebi, da je nastavila da piše, to ne bi bilo od značaja samo za nju, već bi obogatilo i srpsku književnost uopšte. A ja bih, sledeći njen dobar primer, verovatno bio bolji pisac nego što jesam.

Ukazujete na neobične koincidencije, na podudaranje određenih datuma, pa i motiva u poeziji Danila Kiša i vaše majke. Koje značenje te podudarnosti imaju u univerzumu ove knjige?

U romanu „Moje” ne prelama se samo lična sudbina troje pisaca, već i sudbina čitavih generacija. Ujedno, „Moje” predstavlja i opis sveta koji je nepovratno iščezao, a koji pokušavam da rekonstruišem na osnovu Kišove poezije, poezije moje majke i moje poezije. Ipak, ne treba sa sentimentalnošću procenjivati udeo slučajnosti u životu, kako je to u svojoj, nažalost, poslednjoj knjizi rekao Borivoje Adašević. Kako bih u romanu zadržao koherentan narativni tok i sve hipoteze učinio verodostojnim, insistirao sam na stvarima koje samo naizgled povezuje slučajnost. Poneka otkrića su zaista zaprepašćujuća, pa je tekst, baš u odnosu na otkrivene koincidencije, nastavljao da teče neplaniranim i neočekivanim pravcima, što je sam proces pisanja činio uzbudljivijim. Ponekad mi se činilo da su izbrisane granice vremena, kako je pisao Danilo Kiš u prvoj strofi „Zlatne kiše”, „pa se sve stvari zbivaju nemoguće istovremeno”. Najvažnije podudaranje ogleda se u odustajanju od poezije, koje je u čvrsto klupko povezalo moju majku s Kišom, ali i sa mnom.

Put Danila Kiša bio je odustajanje od poezije i opredeljenje za prozu. Kako tumačite tu vrstu odustajanja, kako objašnjavate to što neki pisci svesno zamuknu na vrhuncu, da li je i to neka vrsta smrti ili novog života?

Kiš je sebe doživljavao kao frustriranog i propalog pesnika, te je, opredelivši se u potpunosti za prozu, svesno odlučio da prestane da piše poeziju. Tvrdio je da se spremao za pesnika, ali da je primetio da to što želi da kaže, to što ga izaziva, ipak može bolje reći u prozi. Kao neku vrstu nadoknade za hendikep što ne može da piše valjane stihove, on je prevodio poeziju. Srpska i svetska književnost su od Kišovog odustajanja od poezije imale samo korist, iako je on, ruku na srce, ostao pesnik celim svojim bićem i u prozi. Moj primer i primer moje majke nije uporediv s Kišovim. Svaka smrt, bila ona figurativna ili stvarna, jedinstvena je za svakog pisca ponaosob. Nema konačne i garantovane smrti nekog pisca, sve dok ima onih koji ih oživljavaju svojim novim čitanjima.

Ko je više uticao na vas, pročitana literatura ili pisci i prijatelji Božo Koprivica, Mića Vujičić, Đura Đukanov, Vojislav Despotov, Vujica Rešin Tucić, koje prepoznajemo iza inicijala u knjizi?

Iz perspektive autofikcije „Moje”, rekao bih da je na mene najviše uticala moja majka pre svega svojim izborima: prvo da piše poeziju, a potom da od poezije odustane. Zbog toga mi je bio veoma važan savet Boža Koprivice, koji mi je predložio da navedem knjige koje su činile njenu biblioteku jer one svedoče o njenim pesničkim korenima. Istovremeno taj popis knjiga otkriva i to koliko su jake veze koje ukrštaju literarno stvaralaštvo moje majke s mojim. Idući po njenim tragovima, sledio sam maksimu Davida Albaharija, koji u belešci koja prethodi „Opisu smrti” tvrdi „da je pisanje kretanje kroz već napisano”. „Moje” je ujedno i posveta svim mojim literarnim očevima i majkama.

Kako pak objašnjavate to da je Mokrin prilično statično mesto, a da je opet dalo jednog Rašu Popova, Miroslava Antića, da je inspirisalo vašu majku?

Za razliku od moje majke, koja je oduševljeno pisala o Mokrinu, selu i seljacima, posvećujući im brojne stihove, mene ne inspirišu zavičajne teme, čak ni na nivou lokalnih mitova. Zbog toga sam se, romaneskne uverljivosti radi, često pozivao na tekstove čuvenog „Politikinog” novinara i publiciste, a Mokrinčanina, Bogdana Ibrajtera Taneta. Za mene je Mokrin fenomen koji nadrasta geografske, etničke i administrativne okvire, a šta je tačno – nisam siguran.


Komentari1
42547
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

smrt umetnika je nemoguca...
narocito onih koji nikad nisu ni ziveli...

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja