utorak, 17.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 16:49

Osmeh mi je najveći izazov

Novinarstvo je takav posao u kojem je teško ugoditi ljudima jer bi svi želeli da mislite i govorite baš onako kako oni misle i žele. Zato smatram da nije na novinaru da se trudi da udovolji bilo kome već da bude i ostane svoj, kaže Marija Savić Stamenić koja odnedavno vodi Jutarnji program na TV Prva
Autor: Isidora Masnikovićponedeljak, 19.08.2019. u 21:00
(Фото: Лазар Ковачевић Јовановић)

Dok se šetamo boemskom Skadarlijom tropskog avgustovskog dana, u potrazi za idealnim kutkom za fotografisanje, novinarka po diplomi, Marija Savić Stamenić objašnjava nam da joj je jako teško da se nasmeje ispred objektiva, iako je po prirodi vesela osoba. Nakon 15 godina rada u informativi, koja zahteva ozbiljnost, danas je za nju osmeh ispred kamera pravi izazov.

Autoritet u svetu političkog novinarstva stekla je nakon dugogodišnjeg rada na nekadašnjoj TV B92, a zatim i u RTS-u kao reporter, novinar, a zatim urednik i voditelj jutarnjeg Dnevnika. Sa ovog mesta prešla je, pre nešto manje od mesec dana, u Jutarnji program TV Prva, a na ovako važnu profesionalnu promenu se odlučila kada je osetila, kako nam kaže, da se previše uljuljkala u radnom okruženju, da je ušla u rutinu, i da joj je potrebna nova energija.

Oduvek je želela da radi u informativnoj redakciji, to su teme koje su je od mladosti zanimale, a kada je pitamo zašto se opredelila baš za ovakvo novinarstvo, sa posebnim sjajem u očima nam poverava da je verovatno ratno okruženje u kojem je odrastala znatno uticalo na njen odabir profesije.

Odrasla je u Gacku, malom mestu između Trebinja i Mostara. Rat, koji se desio maltene preko noći, kada je imala svega 12 godina, uticao je na to da počne da se zanima za politiku i da sebi postavi mnoga pitanja – zašto se ovo dešava, da li je moralo tako, ko je doneo ovako strašnu odluku...?

– Građanski rat je vrlo specifičan. Najednom, prijatelji iz detinjstva sa kojima si odrastao i delio školsku klupu, postanu ti neprijatelji. Tata je sve vreme bio na ratištu, a mama je kao zdravstveni radnik u bolnici. Sestra, brat i ja učili smo kao deca da pucamo da bi se odbranili. Sada kada pričam o tome, deluje mi kao da to nije bio moj život – sa puno gorčine priča.

Ratne godine proveli su u svom mestu, roditelji nisu želeli da napuste dom, iako su imali mogućnost da se presele kod tetke u Čačak. Fakultet političkih nauka upisala je 1998. godine kada je prvi put došla u Beograd i ostala u njemu.

Trenirala je aktivno i odbojku, išla na turnire, prolazila kroz ratnu zonu kako bi igrala utakmice. Smatra da je odbojka odličan sport, pogotovo za devojčice i volela bi i da se njena ćerka Lena oproba u ovoj disciplini.

Zanima nas i kako je sa B92, koji je bio oduvek njen san i jedina kuća u kojoj je želela da radi, prešla na javni servis:

– Aleksandra Tijanića, pre nego što je postao direktor, često sam snimala za emisiju „Javna tajna”. Kad je postao prvi čovek javnog servisa, opet sam ga zvala kako bi prokomentarisao kritike na njegov račun, i tada mi je ponudio da pređem na RTS. Bila sam tek početnik, i sebe nisam videla u ovoj medijskoj kući. Otišla sam na razgovor, nisam se ni sa kim konsultovala, išla sam po nekom sopstvenom osećaju. Želela sam da ostanem na B92 i tada sam odbila ponudu. To je jedina stvar zbog koje se kajem jer bi moj put možda bio drugačiji, brži i bolji. A možda je i dobro što je sve ovako ispalo. Naredni period na B92 je za mene postao loš i u tom trenutku ponovo mi stiže poziv sa RTS-a, ovoga puta od Olivere Jovićević da joj budem novinar-saradnik u „Upitniku”. Desila se neprijatna situacija. Kada Olivera saopštila Tijaniću ime novinara koga je izabrala, on je reagovao impulsivno ne želeći da čuje za mene jer sam njegovu ponudu ranije odbila! Na kraju, Tijanić se ipak predomislio, i popustio – priseća se ove stanice u karijeri.

A u kom segmentu svog posla je najviše uživala?

– Moram priznati da sam se najviše radovala terenu, zato što sam sretala mnogo ljudi. Ono što ti teren u ovom poslu pruži ne može nijedan studio. Godinama sam pratila najvažnije događaje u zemlji i svetu. Više puta sam bila na Kosovu i Metohiji, izveštavala sa raznih skupova, bavila se analizom događaja iz prošlosti. Sve me je to izgradilo kao novinara – sa puno ljubavi prema svom poslu priča.

Kratko je na Prvoj, ali nam skromno priznaje da je već uspela da stekne novo iskustvo, saznanje. Jer, da bi novinar napredovao, neophodno je stalno menjati formate i okruženje, pred sebe postavljati nove izazove.

Mnoge kolege na novom poslu poznaje od ranije. Sa Srđanom Predojevićem se zna još sa B92, a jedno vreme su radili zajedno i na RTS-u. Takođe odlično poznaje i Živanu Šaponju Ilić, Gorana Dimitrijevića, Roksandu Babić, Dejana Pantelića, kao i mnoge kamermane, realizatore, novinare...

Iza sebe ima mnogo lepih, ali i bolnih trenutaka koje je morala kao profesionalac da pregura u živom programu. Jedan od takvih, koji će pamtiti celog života, bio je specijal povodom smrti Olivera Ivanovića. Tog jutra, vodila je jutarnji Dnevnik i tragičnu vest je saznala u toku trajanja emisije. Nedugo posle toga je ušla u studio i radila emisiju koja je trajala nekoliko sati, bez ikakve pripreme. Ova vest ju je veoma pogodila, budući da je Ivanovića dobro poznavala, kao i njegovu porodicu. Vrlo teško joj je bilo, priča nam, da toga jutra uđe u studio i iznese emisiju do kraja. Rasim Ljajić, koji je bio gost u studiju, nakon njenog prvog pitanja počeo je da plače.

– Videla sam da su njegove suze iskrene. To je bio trenutak koji nije mogao da kontroliše... Nakon toga, krenuo je da ustaje sa stolice. Shvatila sam da moram da budem pribrana, da završimo razgovor do kraja. Tokom čitavog dana smo se jedno drugom izvinjavali. Rasim Ljajić meni što nije mogao da iskontroliše svoju emociju ispred kamera, a ja njemu što sam ga ubeđivala da se toga jutra pojavi u studiju. Sličnu situaciju sam doživela na dvadesetogodišnjicu bombardovanja zgrade RTS-a kada mi je u goste došao kolega Dragan Stanar koji je preživeo bombardovanje. Te kobne noći želeo je da zaštiti mlađeg kolegu i predložio mu da on, umesto njega, odradi vesti u dva posle ponoći. Mladi kolega je nastradao, a Stanar preživeo. Kad sam videla koliko mu je teško i posle 20 godina, i ja sam se veoma potresla i jedva sam skupila snage da izguram Dnevnik do kraja – priseća se Marija Savić Stamenić.

Pošto ju je posao uglavnom emotivno iscrpljivao, jer živimo u takvoj zemlji u kojoj svakodnevica nije baš lepa, trudi se da kada dođe sa posla sve svoje vreme posveti ćerki, sinu i suprugu, koji, na sreću, nije iz iste branše. Voli sa porodicom zajedničke odlaske na bazen, u prirodu, zoo-vrt, kod prijatelja, na izlete, a najviše uživaju u vožnji bicikla i rolera na Adi.

Za sebe kaže da je najveći kritičar i da ume da se po ceo dan grize zbog neke greške koju je samo ona primetila. Priseća se kada je pogrešno potpisala Muhameda Jusufspahića u Dnevniku. Objašnjava nam da u Srbiji postoji Islamska zajednica Srbije i Islamska zajednica u Srbiji. To su dve struje koje su podeljene, i to je veoma dobro znala. Ali, greška se ipak desila.

– Kada sam pokušala da objasnim drugarici grešku, ona me je samo bledo pogledala i prokomentarisala: „Bože, ti si totalno odlepila!” Jednog dana ću sigurno napisati knjigu o svom poslu i svemu onome šta sam doživela – kaže kroz smeh.

– Novinarstvo je takav posao u kojem je teško ugoditi ljudima jer bi svi želeli da mislite i govorite baš onako kako oni misle i žele. Zato smatram da nije na novinaru da se trudi da udovolji bilo kome već da bude i ostane svoj. Mislim da je pogrešno smatrati da novinar ne treba da ima stav. Opet se vraćam na Tijanića. Mislim da je veliki gubitak za televiziju i za novinarstvo njegov prerani odlazak. Sećam se kada sam ga pitala šta misli o kritikama na njegov račun da nije dobar novinar zato što ima previše izražen stav, na šta mi je odgovorio: „Ako želite da budete novinar bez stava, idite kod tih što me kritikuju, neka vas oni uče novinarstvu!” On je stvarno bio genije, bez obzira na brojna sporenja. Umeo je zbog jedne pogrešne rečenice ili slovne greške da vas zove i kaže: „Ovo više nikada neću da čujem u životu!” Jednom sistemu kakav je RTS mislim da je takav čovek zaista bio neophodan. Mislim da je u njegovo vreme javni servis bio drugačiji – primećuje naša sagovornica.


Komentari2
c5bf0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Sinisa Stojcic
Lepa reportaza gdje Masnikovic o divnoj voditeljki
tv gledalac
sadrzaj emisje je dobar, samo malo vise da slusamo goste a ne istovremeno i nju i gosta.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Mozaik /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja