Dok sam sa prijateljima sedeo u jednom od kafića između Knez Mihailove ulice i Topličinog venca, uočio sam filmsku ekipu koja je snimala kadar u kojem veoma mlada devojka sa zelenom kosom vozi trotinet kroz pešačku zonu. Filmadžije nam uglavnom nisu smetale, a ni mi njima. Zasmetalo mi je, međutim, kada sam video da jedan mladić iza snimatelja nosi tablu sa natpisom. Tablu je s vremena na vreme premeštao s jednog na drugo mesto. Tabla je viša od metar i po i sadržala je opširan tekst. Prišao sam tabli, u nadi da ću pronaći podatke o filmu koji se snima. Nažalost, natpisom na tabli se krajnje oštrim tonom zabranjuje fotografisanje bilo čega što je u vezi sa snimanjem na ulici i preti građanima, na ne baš tačnom srpskom jeziku, da će „u slučaju neovlašćenog slikanja ili snimanja takva osobe biti momentalno uklonjena sa ovog prostora” i da će protiv nje biti pokrenut „građanski i krivični postupak u skladu sa zakonom”. Dalje, filmska ekipa najavljuje „zadržavamo pravo da kontrolišemo i konfiskujemo snimajuće uređaje” i da će snimljeni materijal biti momentalno zaplenjen i trajno obrisan.

Kao žitelj Beograda, doživljavam ove pretnje kao krajnje uvredljive i besmislene. Njihov autor treba da zna da privatna lica, kao što su članovi filmske ekipe, bila ona domaća ili strana, ne mogu da izriču zabrane i pretnje na javnom mestu. Ovlašćenje da privremeno oduzimaju predmete od građana, pa između ostalih i mobilne telefone ili druge uređaje, imaju isključivo nadležni državni organi, pod strogo predviđenim uslovima. To čini poruku filmske ekipe beznačajnom, pogotovo što nisu ovlašćeni da „momentalno uklone osobe sa prostora”. Nijedan zakon ne dozvoljava bilo kom privatnom licu da „zapleni” moj mobilni telefon, da ga „konfiskuje” i da briše sadržaje po sopstvenom nahođenju. Za oduzimanje predmeta, i to privremeno, potrebna je sumnja na krivično delo i odluka suda, a ne verbalne pretnje članova filmske ekipe.

Podsećam članove filmske ekipe da su gosti u našem gradu i da bi trebalo da se ponašaju korektno prema domaćinima, a ne da im prete.

Sve ovo dešava se na javnom mestu, gde potpuna privatnost ne postoji. Ona može da se obezbedi adekvatnim planiranjem terena, a ne bahatim postavljanjem table sa tekstom koji vređa građane Srbije. Takvo ponašanje ne može da naiđe na odobravanje Beograđana, bez obzira na to koliko novca to donosi u budžet grada, ili doprinosi njegovom imidžu. Sumnjam da će se u filmu uopšte moći prepoznati da je reč o Beogradu, a ne o Parizu ili Berlinu, gde je snimanje, uzgred rečeno, deset puta skuplje.
Aleksandar Međedović