petak, 20.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:05

Povratak ljudske memorije u vremenu softvera

Pobuna duha slobodne misli protiv ideološke proizvodne trake koja usisa čoveka i na kraju izbaci oblikovan komad već je prilično prepoznata na globalnom nivou: paviljon Srbije istaknut je kao jedna od nekoliko tački koje Venecijanskom bijenalu daju punu umetničku auru
Autor: Vladislav Šćepanović nedelja, 25.08.2019. u 20:00
Ђорђе Озболт (Фото М. Ђорђевић)

Iluzija o velikom obećanju industrijske moderne koje kulminira u informatičkoj postmoderni stvara civilizaciju gde su obećanja o hedonističkom blagostanju tek reklamni katalog iza koga se krije novi svet u nastajanju – svet bez ljudi. Naslonjen na industrijsku seriju, pa na digitalni kod, taj svet više nema ništa s analognim dobom mada čuva uspomenu na njega i postaje okruženje za javljanje nove egzistencije, evolutivna stepenica između čoveka, mašine i androida. To okruženje s uspomenom na „čoveka originala” jeste mesto za razmatranje uloge umetnosti i onoga šta predstavlja danas. Važna manifestacija koju odlikuje kontinuitet, Venecijansko bijenale, može se tako sagledati i kao evolutivni put umetnosti prema društvu, kuda ona ide u odnosu na globalne tendencije vremena u kom nastaje.

Osnovne odrednice novog sveta jesu sreća i egoizam gde je maksimum zadovoljstva ispunjenje bilo koje subjektivne potrebe. To su ujedno i mehanizmi za harmoniju i mir. Duh tog društva je usmeren na vlasništvo i pohlepu. U takvom „raju” umetnost je ostala retko polje za preispitivanje gde, mada sve teže, originalnost dela zadržava auru koja je most s neponovljivom egzistencijom čoveka kao takvog. Umetnost je svedočanstvo o trenutku postojanja živog univerzuma unutar mreže reprodukovanja, s (i dalje) dva bazična principa: poesis (nadahnuće, inspiracija) i tehne (veština).

Nadahnuće je mesto iskliznuća gde izlazimo iz matrica i sagledavamo ih iz drugog ugla. To je centralna pozicija Đorđa Ozbolta, umetnika predstavljenog u paviljonu Srbije na ovogodišnjem, 58. bijenalu. Upravo su ideološki normativi iz prošlosti doveli do preispitivanja te iste prošlosti i do njenog olakšanja, iz pozicije nadahnuća. Ta jedinstvena pozicija sagledavanja nije se gradila na bazi podataka o istoriji Jugoslavije, koja bi svojom kombinatorikom dala mučan epilog kao vizuelno rešenje, niti na crnom humoru, karakterističnom za takva promišljanja o nama. Ozbolt ima nepodnošljivu i neočekivanu lakoću lične ljudske percepcije prošlosti koja iskače iz matrica kiborga umišljenih da nepogrešivo znaju istinu samo zato što su tako programirani.

Tehne je čin izvođenja umetničkog dela i uvek je bio u vezi s virtuoznosti autora, neograničenu kanonima i količinom emocija koje može da proizvede kod posmatrača. Upravo je tu Ozboltova autentičnost i ležernost s kojom pristupa u sprovođenju nadahnuća: i teške, ali i banalne teme predstavlja neočekivano koegzistentno i umirujući, bez obzira na to da li slika spomenike iz prošlosti ili plaže na nekoj egzotičnoj destinaciji. I to ne radi po kanonima umetničkih škola niti po softverima programa. Ozboltova veština je autentični izraz stvaralačke kreacije čoveka i zato u visokotehnološkom društvu izgleda tako usamljeno. Srbiju je Ozbolt predstavio muralom, slikama i skulpturama, urađenim rukom umetnika što prezentaciji daje posebnu vrednost u vremenu dominacije veštačke inteligencije i tehničke perfekcije. Dakle, vidimo tehne ljudskog umetnika, nasuprot veštačke inteligencije sve više integrisane u naše poimanje realnosti i, nažalost, umetnosti.

Podsetiću da je „Portret Edvarda Belamija”, koji je naslikala veštačka inteligencija, prodat na aukciji Sotbija 2018. godine za 432.500 dolara. Dakle, nije samo cilj praviti novi svet gde se jedino funkcioniše integrisano s mašinama, već osvojiti i umetnost, i zameniti ideju slobode matricom savršenosti takvog sveta. Obesmišljavanje pozicije čoveka, živog autora, postaje opšte mesto u svetu hiperrealnosti gde ljudska percepcija postaje izlišna, kao i sam čovek kakav je postojao pre prelaska u ovakvo stanje, pre kompletne integracije s mašinom: razmislimo da li je život bez mobilnog telefona ili kompjutera više uopšte moguć.

U košmaru reprodukovanih slika i informacija, preko „ručnog izvođenja” i upisa autentičnosti može da se još uvek povrati referencijalnost čoveka kao subjekta koji promišlja i oseća, u odnosu na mnoštvo informacija koje ga okružuju. Taj povratak onog jedinstvenog koji se može postići samo kroz prevazilaženje virtuelizacije i serijske proizvodnje čini uslov da se izgradi delo sa specifičnim osvrtom na memoriju. Ta memorija kod Ozbolta nije ni fiksna ni dokumentaristički tačna, ali jeste alegorična. Doživljaj oslobođen krutosti i referentnosti baze podataka i ideoloških matrica, originalno prenošenje emocija koje ne obavezuju, ali su vizija stvarnosti neophodna u automatizovanom svetu današnjice.

Čak je sama subverzija, a zašto ne reći i destrukcija u odnosu na celokupnu najezdu virtuelne realnosti, to što Ozbolt pravi trajna dela. Trajnost ometa društvo gde bi samo trebalo proizvoditi i trošiti do izbezumljenosti, usisan u kovitlac ništavila. Dugotrajnošću delo ostaje kritičko svedočanstvo o vremenu, a ne mimezis, dok informacija, zbog mnoštva i preplitanja, a samim tim i odsustva referencijalnosti, poništava svoj kvalitet kao oslonac za tumačenje vremena iz kojeg nastaje. Umetnost koja gradi autentičnu sliku lišenu softverskih kombinacija ostaje redak izvor slobode i kritičke misli koja nadilazi sistem stvoren na virtuelnom i lažnom podmetu.

Snažan kolorit i jaka emocija, uz ručno izvođenje, Ozboltov rad izdvajaju iz mora savremene umetnosti bazirane na mogućnostima softvera i aparata za tehničku reprodukciju, počevši od digitalne štampe do kompjuterskih projekata. Čitavo digitalno carstvo na kojem se, u velikoj meri, kvaziumetnost spektakla bazira, kratkog je vremenskog trajanja i nestaje zajedno s autorima i kustosima u virtuelnom ništavilu. Takva umetnost je po roku trajanja čak kraćeg veka od samih umetnika koji su je napravili.

Tendencije koje sam uočio kao izlagač na prošlom bijenalu i kao komesar na ovom odnose se na problem ontološkog značenja takve manifestacije u vremenu izmenjenog okruženja pod uticajem globalnog spektakla. Jedna od zamki u koju bijenale sve više upada jeste problem mode i industrija zabave. Ta dva aspekta, s tržištem, konstantno imaju jak uticaj na ovako značajnu manifestaciju savremene umetnosti. Srpski paviljon je i na prošlom i ovom bijenalu prilikom izbora umetnika razmišljao o izbegavanju trendovske trivijalnosti koja često zahvata druge paviljone, želeći da predstavi autentično, s umetnikom koji je neka vrsta ostrva originalnosti u svetu očaranom trendovima i tehnološkim dostignućima. Srbija se u svom izboru oslanja na tradicionalne tehnike koje svedoče o vremenima sukoba koncentrovanog i difuznog spektakla kao vrsta umetnikove memorije o vremenu njegove mladosti. Naša pozicija je umetnička kreacija koja beskompromisno stoji nasuprot trivijalnosti trendova na ovakvim manifestacijama.

Naime, relativizacija, kontekstualizacija, politička korektnost, opšte su smernice koje od umetnosti prave očekivani ideološki snop favorizujući politizovane poetike, ali samo one koje se kreću u „mejnstrim” kolektivnog duha. To je još jedna zamka koje bi se trebalo čuvati. Važno je i izbegavati utapanje nacionalnih paviljona u opšte tendencije, bez kritičkog preispitivanja. Trebalo bi favorizovati isticanje različitosti. Na tom tragu stoji predstavljanje Srbije na ovom bijenalu suprotstavljeno automatizaciji gde umetnost ostaje poslednje polje slobodne ekspresije društva: Srbija već neko vreme nastupa s takvom tendencijom što je pokazala i na prošlom bijenalu kroz slikarski projekat „Enklavija”, a nastavila s projektom baziranim na muralu, slikama i skulpturama Đorđa Ozbolta.

Taj otpor, pobuna duha slobodne misli protiv ideološke proizvodne trake koja usisa čoveka i na kraju izbaci oblikovan komad, na moje veliko lično zadovoljstvo je već prilično prepoznata od strane nezavisnih i relevantnih aktera savremene umetničke scene, na globalnom nivou: u mnogim prikazima bijenala na art-forumima, portalima, časopisima, paviljon Srbije je istaknut kao jedna od nekoliko tački koje bijenalu daju punu umetničku auru. Takva „pojavnost” dokazuje se i u izuzetno velikom, gotovo rekordnom broju posetilaca koji i dalje, svakodnevno, obilaze naš paviljon. Izlazeći pred mikrofon da održim pozdravni govor prilikom otvaranja Ozboltove izložbe primetio sam da je broj prisutnih posetilaca znatno veći nego na prethodnom bijenalu, kao što sam uočio i da se u publici nalaze gotovo svi pripadnici domaće umetničke scene koji imaju stručni legitimitet, sa svih pozicija i strana tog širokog spektra, bez obzira na lične i profesionalne suprotstavljenosti, što mi je dalo posebnu intimnu satisfakciju.

(Autor je komesar nastupa Srbije na bijenalu u Veneciji)


Komentari0
d383c
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja